Verenik je nagovorio na kratak let iako se užasavala aviona: 40 minuta kasnije srušili su se u sred džungle i samo je ona preživela, usledilo je 8 dana pakla

Anet Herfkens i njen verenik, Vilem van der Pas, bili su zajedno 13 godina kada su se ukrcali na let iz Ho Ši Mina do vijetnamske obale. Nakon šest meseci rada u različitim zemljama, trebalo je da to bude njihov romantičan odmor. Van der Pas je bio bankar, a Herfkensova trgovac. Avion je bio mali, samo 25 putnika i šest članova posade. Budući da je bila klaustrofobična, Herfkens je u početku odbila da se ukrca. Da bi je smirio, Van der Pas lagao je da let traje samo 20 minuta. Ali prošlo je 40 minuta kada se avion naglo spustio. Van der Pas ju je pogledao. „Ovo mi se ne sviđa“, rekao je nervozno. Avion se ponovo spustio. Zgrabio ju je za ruku – i sve je postalo crno.

Sledeće čega se seća jeste da je napolju u džungli. Još uvek ne zna tačno kako je pobegla iz aviona, sećajući se iskustva uglavnom u slikama, instinktivnim senzornim uređivanjem – vredno je radila da zaboravi mirise.

Pad se dogodio pre više od 30 godina, u novembru 1992., stoga je imala vremena da postane analitična u vezi sa svojim ponašanjem: „To je verovatno samozaštita“, kaže sada, pa nastavlja.“ Prvo je tu bio „emocionalni bol od viđenja Pasje mrtvog, a zatim fizički bol"-imala je 12 slomljenih kostiju samo u kuku i kolenu; vilica joj je visila; jedno plućno krilo se urušilo. „Dakle, mora da sam izvukla iz aviona i podigla se. A onda sam morala da puzim još 30 metara – dalje od olupine."

Najživlja slika iz sati koji su usledili nakon pada, i iz narednih osam dana koje je Herfkens provela u džungli dok su se jauci i krici njenih saučesnika polako utišavali, bila je slika da je „okružena lišćem“. Zeleno i zlatno, prošarano rosom, obasjano suncem kroz trepavice. Herfkens je iznova i iznova okretala pažnju na njih, njihovu svetlost, njihove boje, pokrete, dalje od čoveka pored nje, sada mrtvog, dalje od belog crva koji je puzao iz njegove očne jabučice i pijavica na sopstvenoj koži.

„Ako prihvatite ono što nije tamo, onda vidite šta je tamo“, kaže ona. Ona ovu ideju naziva „preporukom u liftu“ za svoju knjigu „Turbulencija: Istinita priča o preživljavanju“, kao i za film ili TV seriju koju piše. „Prihvatila sam da nisam sa svojim verenikom na plaži... Kada sam to prihvatila, videla sam šta je tamo – i to je bila ova prelepa džungla“, kaže ona.

Prelepo? Da li je to zaista tako videla? Daleko od toga da se plaši džungle, Herfkens kaže da ju je od bekstva tražila u svom umu. Tri decenije je to bilo njeno „sigurno mesto“, mesto gde se mogla vratiti u vremenima stresa i emocionalne potrebe ili čak u transcendentnim trenucima meditacije. Ali kako je baš to mesto gde se njen život raspao oko nje – njen partner umro, zajedno sa budućnošću koju su zajedno zamišljali – moglo da se promeni od mesta opasnosti do utočišta?

Za Herfkens, transformacija je počela u satima neposredno nakon sudara. Dok je ležala povređena i žedna, čekajući da bude spasena, razmišljala je o tržištima obveznica. Radila je za Santander u Madridu i bila je jedina žena na trgovačkom podijumu. Takođe je mislila na svoju majku u Hagu. Deluje neverovatno, s obzirom na to da nije imala hranu ni vodu, ali dok je čekala spasilačku ekipu, koja ju je na kraju spustila niz planinu na nosiljci, Herfkens nije mislila da će umreti.

„Ostala sam u trenutku“, kaže ona. „Verovala sam da će me pronaći... Nisam razmišljala: 'Šta ako dođe tigar?' Mislila sam: 'Sreći ću se s tim kada tigar dođe.' Nisam razmišljala: 'Šta ako umrem?' Mislila sam: 'Videću se kada umrem.'“ Ona opisuje ovo iskustvo „trenutak za trenutkom za trenutkom“ kao svesnost pre svog vremena, pre nego što smo svi znali reč za to.

Na neki način, ovu svesnost joj je nametnulo njeno telo. Kada je, posle nekoliko dana, čovek koji je bio pored nje umro, Herfkens je shvatila da je sama u džungli. „I nikada nisam bila tako potpuno sama. Uhvatila me je panika.“ Njen kolaps pluća otežao joj je ulazak vazduha. Morala je namerno da diše. „I disanjem sam se vratila u trenutak, nazad u sadašnjost.“

Herfkens, koja je danas motivacioni govornik, često je razmišljala o tome šta joj je omogućilo da preživi – zašto je bila jedina koja je uspela? Da li su je njene urođene osobine nekako opremile za to? Tokom godina, smislila je mnoga objašnjenja. „Bila sam najmlađe dete – odrasla sam uz puno ljubavi – ali sam bila ostavljena sama. Nisam imala roditelje koji su mi govorili šta treba da radim i osećam. Zato sam razvila instinkte.“

Aneta misli da verovatno ima poremećaj pažnje i da bi joj, da je sada dete, „definitivno postavili dijagnozu“. Odrastajući, bila je nepažljiva i zaboravna, redovno je gubila svoj štap za hokej. Naučila je da bude „inovativna i šarmantna“ i misli da da je uzimala Ritalin ( lek za taj poremećaj ) kao dete, nikada ne bi razvila kvalitete koje je imala za preživljavanje u džungli. (Ona ima iskustva u ovom odeljenju, jer je njen sin, Maks, 23, autističan. Oboje su probali Ritalin, ali su otkrili da im je on umanjio smisao za humor.)

Godinama kasnije – nakon što se Herfkens udala za kolegu Haime Lupu, preselila se u Njujork i dobila dvoje dece – prijatelji njene ćerke, Josje, i njihovi roditelji su je ispitivali o njenom iskustvu u Vijetnamu. Na večerama je bila cenjeni gost. Neki – uglavnom očevi – gurali su joj knjige o preživljavanju u ruke. Čitajući ih, shvatila je da je u džungli njeno ponašanje bilo udžbeničko. „Sve sam radila ispravno“, kaže ona.

Znala je, na primer, da joj je potrebna voda, pa je napravila plan. „To uvek kažu – napravite plan. Podelila sam ga na ostvarive korake.“ Sa mesta gde je ležala, mogla je da vidi slomljeno krilo aviona i pomislila je da izolacioni materijal „može da funkcioniše kao sunđer“. Pomerala je telo na laktovima, toliko ih oštećujući da će im kasnije biti potrebna transplantacija kože, dok nije mogla da dođe do čuperavih vlakana. Bol je bio toliko jak da se onesvestila. Ali do tada je imala osam malih kuglica te stvari. Trebalo joj je samo da „sačeka dok ne padne kiša... i da se male kuglice napune vodom... Svaka dva sata bih otpila gutljaj.“ A onda – obrazac koji sledi i danas – „čestitala sam sebi“, kaže ona. „A to vas takođe tera da preživite.“

Kada je Herfkens odlučila da napiše svoju knjigu i predstavi svoj film, shvatila je da ne želi samo da piše o svom iskustvu u džungli. Želela je da piše i o ljudima koji su joj pomogli, žrtvama nesreće i o svom sinu. „Otišla sam u Holivud i rekli su: 'Sve mora da se vrti oko tebe'“, kaže ona. To se činilo suprotnim kvalitetima koji su je spasili: „Zaista mislim da sam preživela zato što sam prevazišla sebe“, kaže ona. „Prevaziđete svoje malo ja, onda naterate svoj instinkt da radi, onda se povežete sa drugim ljudima i onda postižete stvari.“

Kada je njenom sinu sa dve godine dijagnostikovan autizam, smatrala je da je korisno da ono što je naučila u džungli primeni na svoj život u Njujorku. Herfkens je vest osetila kao „hladnu ruku oko srca“, čitajući o iskustvima nekih ljudi sa autizmom – „agresija... koju nikada nećete moći da povežete sa svojim detetom“.

„Prošla sam kroz korake žalosti“, kaže ona. „Jer je Maksi bio tipičan. Bio je tipičan do 18 meseci. A onda sam počela da ga gubim. Tako je mogao da govori reči, i bio je veoma topao. Bio je veoma sladak. A onda je nestao.“ Malo po malo, odučio se da govori; ona je osećala kako „klizi“, i iz onog za kojeg je mislila da ga poznaje izronilo je veoma drugačije dete. „Morate da žalite za onim što nije tu“, kaže ona. „Ali fokusirajte se na ono što je tu. Sa mojim sinom, to sam i uradila.“

Povezala se sa drugim roditeljima koji su imali decu sa autizmom i počela je da svet oko sebe vidi drugačije. Primetila je grupe volontera koje se okupljaju na uglu Central parka kako bi trčale sa osobama sa invaliditetom. „To je ovaj mali svet. I prođeš pored njega. I ne razmišljaš o tome. A onda se odjednom nađeš u ovoj zajednici.“

Sa porodicama prijatelja njene ćerke, razgovor se vrtio oko školovanja na najboljim univerzitetima. „Tada sam bila u ovom drugom svetu u isto vreme.“ Njen krug se proširio, raznovrsno razvio. „U našem krugu je bilo mnogo crnih autističnih dečaka, i majkama je bilo toliko važno da ih nauče da kada dođe policija, moraju da drže ruke van džepova.“ Ulog je bio zastrašujuće visok. Vodila je Maksa na probne vežbe u policijsku stanicu, vežbala ga kako da se ponaša ako bude uhapšen. Počela je da oseća veće saosećanje prema drugim roditeljima koje je upoznala i da se više povezuje sa njima.

U mesecima nakon pada, Herfkens, koja je tada imala 31 godinu, brzo se oporavila. U roku od tri meseca, vratila se u svoju kancelariju u Madridu. Ali nasleđe nesreće, gubici i traume, oblikovali su je decenijama od tada. Ona drži flašicu vode gde god da ide i još uvek smatra da je ukus vode „bolji od svega drugog“. Kada leti, trudi se da uvek sedi u prvom redu, jer je pogled na naslon drugog sedišta podseća na težinu mrtvog tela koje je sletelo na nju. Mali trenuci traume, poput naručivanja vijetnamske hrane od strane prijatelja, ponekad je iznenađuju.

Herfkens se specijalizovala za tržišta u razvoju, sa posebnim talentom za „najidealnije transakcije otpisivanja dugova“, i jasno je da joj je ova specijalizacija pomogla u onome što ona naziva pravim „preuzimanjem gubitaka“. Primenila je ovaj pristup u džungli, na Pasje, a kasnije i u vezi sa tri pobačaja, na Maksovu dijagnozu i njen razvod od Lupe, koji je umro od raka 2021. godine na godišnjicu Van der Pasove smrti. Ali na šta ona tačno misli? „To je zaista osetiti to. Zaista temeljno to prihvatiti“, kaže ona. „Učite se iz gubitaka. Bolno je, i vi to radite.“

U trgovanju, mnogi ljudi drže svoje pozicije čak i dok gubici rastu, kaže ona. Recimo da kupite akcije po ceni od 10 funti i njihova vrednost padne na 6 funti. „Na papiru, ne osećate gubitak. Ali ako prodate, umesto 10 funti, imate samo 6 funti, tako da boli.“ Ali onda možete iskoristiti novac za kupovinu novih akcija koje će porasti iznad početnih 10 funti. „Vidite? Potreban je trud da se zapravo prihvati gubitak. Mnogo je lakše pretvarati se da se nešto nije dogodilo. To je veoma ljudski. Isto je i sa tugovanjem. Ne možete to prihvatiti ako to ne osećate... Budite svesni toga. Nemojte samo preći preko toga.“

Za Herfkens, preživljavanje je kontinuirani proces. Ovih dana, pored pisanja scenarija i držanja motivacionih govora, ona je negovateljica Maksa. Žalost za Pasjom je „svakodnevna stvar“, ušivena u tkivo svakodnevnog života. Ona i dalje koristi njegov metod da bi svoje majice održavala urednim, vadeći celu gomilu da bi izvadila jednu kako bi se manje gužvale. „Te sitnice, znate?“

Ona ga je internalizovala, svoj gubitak njega, i to je takođe oblik povezanosti. Svake godine obeležava godišnjicu njegove smrti – sada i godišnjicu smrti njenog pokojnog bivšeg muža – i broji svaki dan narednih osam dana, svaki gutljaj vode takođe. A onda sebi kupuje poklon. „Volim da se častim“, kaže ona. „Dobra sam u tome.“