U istoriji čovečanstva retko se mogu pronaći priče o preživljavanju koje u sebi objedinjuju toliko elemenata tragedije, psihološke izdržljivosti i fizičkog napora, koliko ih ima priča jedanaestogodišnje Teri Džo Dupero. Najveće iskušenje njenog života dogodilo se u novembru 1961. godine, i do danas ostaje predmet proučavanja stručnjaka iz oblasti psihologije preživljavanja.
Jedinstvenost ove situacije ogleda se u spoju brojnih faktora: iznenadnog nasilja, izolacije u ekstremnim uslovima i uzrasta same žrtve.
Savremena istraživanja pokazuju da deca koja se nađu u katastrofalnim okolnostima često pokazuju iznenađujuće visok nivo prilagodljivosti. Na primer, analiza avionskih nesreća iz perioda 1950. do1970. koju je sproveo Institut za psihologiju preživljavanja iz Los Anđelesa, otkrila je da je 68 odsto dece u izolovanim situacijama preživljavalo duže od odraslih, zahvaljujući nižem metabolizmu i instinktivnom reagovanju. Teri Džo postala je živi dokaz te teorije, našavši se na samoj granici mogućnosti čoveka.
Mit o bezbednoj avanturi
Zašto je porodica odabrala opasan put?
Artur i Džin Dupero bili su tipična američka porodica srednje klase, sa troje dece: Terijem, Brajanom i najmlađom ćerkom Rene, koja je žudela za neobičnim odmorom. Tokom šezdesetih, krstarenja jahtama postajala su sve popularnija, iako su i dalje bila luksuz za većinu. Ipak, Artur je smatrao da emocije i uspomene koje će doživeti njegova porodica vrede, te je, uprkos velikoj učestalosti prevara u toj oblasti, odlučio da iznajmi privatni brod na duži vremenski period.
Kapetan Džulijan Harvi, čovek kojem je povereno putovanje porodice Dupero, kako se kasnije ispostavilo, imao je kriminalnu prošlost. FBI arhive sadrže podatke o njegovom učešću u osiguravajućim prevarama tokom pedesetih godina. Njegova supruga Meri, koja je takođe radila na brodu, prema sudskim dokumentima, često se žalila na pretnje i nasilje od strane supruga. Ova drama unutar posade ostala je neprimećena od strane turista, što još jednom naglašava koliko je važno temeljno proveravati osoblje u turističkoj industriji, problem koji i danas ostaje aktuelan.
Širenje iluzije
Kako je počela noćna mora?
Ubistvo Meri Harvi usred otvorenog mora i pokušaj da se eliminišu svedoci bili su rezultat složenog psihopatološkog poremećaja. Savremeni stručnjaci koji analiziraju slučaj ukazuju na znake paranoidne obmane i antisocijalnog ponašanja kod kapetana, koje su možda mogli da prepoznaju i ranije, da su roditelji Teri obratili više pažnje.
Događaji su se odvijali vrtoglavom brzinom.
Prema sećanju Teri, te noći je čula vrisak brata Brajana: "Tata, pomozi!" Istrčala je na palubu i zatekla majku Džin i brata kako leže u barama krvi. U tom trenutku Meri je već bila mrtva. Džulijan je planirao da naplati životno osiguranje koje je uzeo na njeno ime, prema sudskim arhivama, polisu je otvorio svega mesec dana pre putovanja.
Po Terinim rečima, Harvi je bio u stanju afekta: vikao je da će "ionako svi potonuti" i aktivirao je kingstone (otvore na dnu jahte), kako bi potopio brod. Kao posledica toga, najmlađa ćerka porodice, četvorogodišnja Rene, ostala je u kabini i udavila se.
Kada je devojčica spustila čamac za spasavanje (prema uputstvu koje ju je otac ranije naučio), Harvi nije očekivao njenu odlučnost. Međutim, nije to doživeo kao pretnju, verovao je da će čamac potonuti za sat vremena. U njegovom spasilačkom čamcu nalazila se hrana i voda, računao je da će Teri umreti od dehidratacije dok on bude inscenirao "herojsko spašavanje" već mrtve Rene.
Fiziologija ekstremnog preživljavanja
Četiri dana na otvorenom okeanu bez hrane i vode, to je krajnji domet ljudskog organizma. Podaci Svetske zdravstvene organizacije pokazuju da prosečno vreme preživljavanja odraslog čoveka u takvim uslovima iznosi 50 do 70 sati. Ipak, Teri je, zahvaljujući svojoj mladosti, uspela da izdrži 82 sata. Njen organizam je, prema medicinskim izveštajima, prešao u režim minimalne potrošnje energije: telesna temperatura pala je na 34°C, a puls se smanjio na 40 otkucaja u minutu.
Halucinacije koje je devojčica opisivala predstavljaju tipičan simptom teške dehidratacije. Istraživanje Arizonskog državnog univerziteta iz 1972. godine utvrdilo je da se 85 odsto ljudi koji su preživeli u pustinjama i okeanima suočavalo sa vizuelnim i auditivnim iluzijama trećeg dana. Ipak, Teri je uspela da zadrži sposobnost kritičkog razmišljanja, što joj je omogućilo da ne skoči u vodu i ne pokuša da dopliva do "ostrva" koje je zamislila njena izmučena svest.
Brod koji je spasio Teri, grčki tanker Afina, nalazio se u toj oblasti sasvim slučajno. U to vreme već je bila pokrenuta potraga za nestalom jahtom, ali intenzitet traganja bio je daleko od zadovoljavajućeg.
Kapetan broda Afina, koji je bio na straži, kasnije je priznao da je čamac za spasavanje uočio zahvaljujući njegovoj neobičnoj narandžastoj boji. Donošenje jedine ispravne odluke, da priđe bliže i proveri šta okean tog dana nudi, rezultiralo je spasavanjem jednog nevinog života. Budnost i profesionalizam pokazali su se neprocenjivim.
Posledice tragedije: kako je javnost reagovala na ovu priču
Senzacionalni tekstovi u "Njujork tajmsu" i "Tajmu" skrenuli su pažnju javnosti na problem bezbednosti u privatnoj plovidbi. Godine 1963. Kongres Sjedinjenih Američkih Država doneo je zakon kojim se uvodi obavezna provera biografije kapetana i oprema brodova sistemima za hitne pozive.
Nakon što je Teri Džo spašena i nakon što su pronađena tela članova porodice Dupero, Harvi je uhapšen. Prema policijskom izveštaju sa Bahama iz 1961. godine, držan je u pritvoru u iščekivanju suđenja. Dana 17. novembra 1961. (pet dana nakon tragedije), Harvi je izvršio samoubistvo u zatvorskoj ćeliji, koristeći čaršav.
Policajci su primetili da je Harvi bio u stanju psihičke dezorijentacije. U njegovim ličnim stvarima pronađena je poruka u kojoj je pisalo: "Nisam to želeo. Sve je bilo zbog novca." Međutim, istražitelji to nisu priznali kao formalno priznanje krivice, slučaj je zatvoren jer nije bilo moguće suditi mrtvom čoveku.
Teri je dugo prolazila kroz rehabilitaciju, uključujući i psihološku pomoć. Upravo po preporuci psihologa napisala je sopstveno književno delo. Njena knjiga "Sama: Izgubljena na okeanu" postala je snažan terapijski alat, a potom i bestseler, piše portal "Dzen".
Teri Džo Dupero danas živi daleko od očiju javnosti, ali njeno iskustvo i dalje inspiriše naučnike i spasioca širom sveta. Savremeni kursevi preživljavanja koriste njen slučaj kao primer spoja intuicije i pukog slučaja.
