Engleska kraljica Elizabeta Velika i Meri, kraljica Škotske bile su dve najveće, najlegendarnije rivalke u istoriji - iako se nikada nisu ni srele.
U jednom zamku bila je Elizabeta, kraljica "devica" bez dece, a opet razvratna, briljantna, taktična i cinična. U drugom zamku je bila Meri: ženstvena, šarmantna, romantična i nepromišljena.
Njihov višedecenijski verbalni meč oko engleske krune završio se Merinim odrubljivanjem glave uz Elizabetin blagoslov — 1587. godine.
Ali njihov mučni odnos započeo je mnogo ranije, još za vreme njihovog detinjstva:
Teško detinjstvo Elizabete I
Elizabeta, ćerka živopisnog kralja Henrija VIII i njegove druge žene, Ane Bolen, rođena je 7. septembra 1533. godine u palati Grinič. Iako je Ana opčinila kralja, većina dvora i javnosti ju je prezirala. Njena crvenokosa ćerka smatrana je "detetom kurve - kopiletom".
Henri VIII je odacio katoličnu crkvu i veru zbog Ane. Ali sve bi mu narod oprostio da je njegova "konkubina" rodila muškog naslednika za kojeg su se kralj i kraljevstvo dugo molili.
"Kraljeva ljubavnica je rodila devojčicu, na veliko razočarenje i tugu kralja i same dame", napisao je Justas Čapujs, ambasador u Svetom Rimskom Carstvu, „i na veliku sramotu i zbunjenost lekara, astrologa, čarobnjaka i veštice, koji su svi tvrdili da će to biti dečak."
Ovo razočarenje i njena kasnija nesposobnost da rodi sina, ubrzali su spektakularan pad Ane Bolen. Iako je nepoznato da li je trogodišnja Elizabet bila svesna pogubljenja svoje majke 1536. godine, ipak je osetila promenu u donosu posluge prema njoj nakon ovog strašnog događaja.
Ledi Elizabet proglašena je vanbračnim detetom, dok ju je rođeni otac izbegavao dajući je na odgoj stracima. Stvari su postale toliko loše da je Elizabetina guvernanta molila za novac, žaleći se da dete "nema ni haljinu, ni suknju, ni podsuknju".
Ipak ono malo sluga što je imala pomno su je čuvali i negovali decenijama. Guvernata Ket Ešli je Elizabeti bila kao druga majka, dok je dobijala najbolje moguće obrazovanje.
Elizabet je godinama povremeno boravila na dvoru na kojem je razvila prisne odnose sa očevom petom ženom Ketrin Huard, a bila je svedok i njegovog neverstva pa se tada kao devetogodišnje dete sebi zaklela da se nikad neće udavati.
Meri, razmaženo detinjstvo kraljice Škotske
Iste godine, 8. decembra u palati Linlitgov u Škotskoj, rođena je još jedna riđokosa princeza. Slabo dete, po imenu Meri Stjuart, bilo je jedino preživelo dete jednako slabog škotskog kralja Džejmsa V i njegove strašne žene Marije od Giza. Devojčica je bila kraljica Škotske skoro od rođenja, pošto joj je otac umro kada je imala samo šest dana. Takođe je odgajana da veruje da je zakonita naslednica britanskog prestola.
"Merino osećanje sebe kao kraljice pratilo je od samog početka", piše biograf Džejn Dan u delu Elizabet i Meri: Rođaci, rivalke, kraljice.
"Nikada taj stav nije bio osporavan ili testiran, kao što je to bio slučaj kod Elizabete. Ova svest o njenoj nadmoćnosti bila je njen saputnik kroz život, nešto što se podrazumevalo."
Beba kraljica provela je svojih prvih pet godina premeštana iz jedne palate u drugu u Škotskoj kako bi je sačuvali od zaraćenih klanova u brdima. Godine 1548, kada je Marija poslata u domovinu svoje majke u Francusku da postane verenica dofina, već je bila figura romantike i simpatije. U narednih 13 godina, malu kraljicu će obožavati i francuska kraljevska porodica i moćna porodica njene majke.
"Mala kraljica Škotske je najsavršenije dete koje sam ikada video", izjavio je francuski kralj Henri II ubrzo nakon što ju je upoznao. Njegov sin, boležljivi, malodušni Fransis, takođe je obožavao svoju buduću ženu i pomno je pratio svaku njenu reč.
Pošto je Meri već bila proglašena kraljica, niko u svetu nije bio više poštovan od nje.
"Dok je mladost njene rođake Elizabete uglavnom bila van dvorskog života sa knjigama i povremenim posetiocima koji su se bavili njenim obrazovanjem."
Meri je provela detinjstvo okružena rođacima, slugama, učiteljima i kućnim ljubimcima. Njeni računi pokazuju da je imala raskošnu garderobu o kojoj je mlada Elizabeta mogla samo da sanja, kao i časove plesa, jahanja i pevanja.
"U izrazitoj suprotnosti od svoje rođake Elizabete Tjudor, Meri Stjuart je uživala u izuzetno mladosti“, piše Antonija Frejzer u svojoj biografiji Meri, kraljica Škotske. "Ostavljeno je na istorija nagađa da li je takva mladost i odrastanje na dvoru moglo da pripremi kraljicu na život i nedaće koje će je kasnije stići."
Elizabetine tinejdžerske godine bile su opterećene skandalima. Dok je lepa Meri cvetala, sigurna u svoje veličanstvo, stres kraljevskog života skoro je slomio njenu rođaku Elizabetu. Nakon očeve smrti 1547. godine, Elizabetin mlađi brat, Edvard VI, stupio je na presto. Mladoj Elizabeti vraćena je titula princeze, i trebalo je da ima bezopasnu i bezbednu sudbinu. Bila je stavljena na čuvanje učene Ketrin Par, poslednje supruge njenog oca, sa kojom se veoma zbližila.
Međutim, to se završilo katastrofalno jer se Ketrin udala za Tomasa Simora, brata lorda zaštitnika Engleske, manje od godinu dana nakon smrti Henrija VIII.
Tomas Seimour je bio seksualno neprikladan prema Elizabeti, a njegova žena je sve to odobravala. Kada ga je Elizabetina guvernanta suočila sa njegovim postupcima, opravdao je to kao malo zabave.
Elizabet je sramotno udaljena sa dvora, a njena veza sa Simorom je nastavila da je proganja. Godine 1549, muž njene nekadašnje maćehe, a tada skorašnji udoviac Simor je uhapšen zbog izdajničkog ponašanja; mnogi su verovali da je nameravao da oženi Elizabetu i preuzme presto u njeno ime. Da bi se to sprečilo, Elizabeta je stavljena u karantin, a njena voljena guvernanta bačena u zatvor.
Na dan pogubljenja Tomasa Simora, ona je navodno izjavila: "Ovog dana je umro čovek sa mnogo pameti i vrlo malo rasuđivanja."
Ali najgore vreme je tek dolazilo.
1553. godine, Elizabetina polusestra, Meri Tjudor postala je prva žena monarh u Engleskoj. Elizabet je sada zauzela poziciju „druge osobe“ u zemlji, što je izazvalo veliku zabrinutost kod njene sestre — koja je kasnije postala poznata kao „Krvava Meri“.
Prema mnogima, Krvava Meri je uvek prezirala svoju polusestru.
1554. godine Meri je Elizabetu zatvorila u Londonski toranj, gde je umrla njena majka Ana Bolen. Kada je ušla, povikala je stotinama Londonaca koji su izašli da joj pokažu podršku: "O, Gospode! Nikada nisam pomislila da ću ovde doći kao zatvorenik!"
"Užas njenog zatočeništva u Kuli bio je odlučujući događaj koji Elizabeta nikada nije mogla zaboraviti“, piše Dan. Posle tri nedelje u zatvoru, Elizabet je prognana na skoro godinu dana pre nego što ju je Meri pomilovala.
Kada je Elizabeta konačno postala kraljica 1558. godine, već je proživela nekoliko života. „Upisala sam se u školu iskustva“, rekla je ona decenijama kasnije, „u kojoj sam pokušala da naučim koje stvari su najprikladnije za kralja, i otkrila sam da su to četiri: pravda, umerenost, velikodušnost i rasuđivanje."
Međutim, mnogi od Elizabetinih katoličkih podanika verovali su da je Marija, kraljica Škotske, zakonita kraljica Engleske, pošto je bila stariji potomak starije sestre Henrija VIII.
Zatvor i smrt Meri, kraljice Škotske
Tri godine nakon što je Elizabeta postala kraljica, Meri se vratila u svoje škotsko kraljevstvo, tek udovica nakon kratke vladavine kao kraljica francuska supruga.
Meri nije bila pripremljena za grube Škote, niti hladnoću svoje rođake Elizabete. Kao „druga osoba“ u liniji nasledstva, očekivala je da će Elizabeta imenovati svog naslednika britanskog prestola. Ali Elizabeta je odbila da formalizuje dogovor.
Merin drugi brak bio je sa njenim prvim rođakom, Henrijem Stjuartom, lordom Darnlijem, što je razbesnelo Elizabetu I, od koje nije tražena dozvola za brak. Nakon Darnlijevog ubistva, Meri se udala za Džejmsa Hepberna, grofa od Botvela, koji je možda bio odgovoran za Darnlijevo ubistvo. Javnost je brak smatrala šokantnim, a Meri je proglašena preljubnicom (Botvel je ranije bio oženjen, pa su katolici brak sa Meri smatrali nezakonitim) i ubicom. Uskoro je Marija bila primorana da abdicira sa škotskog prestola u korist svog jednogodišnjeg sina i zatvorena.
Godinama je pisala Elizabeti nagovarajući je na primirje i jedinstvo.
"Malo se zna o Elizabetinim unutrašnjim osećanjima prema Meri", piše Frejzer, "ona je tokom odrastanja bila primorana da sakriva svoja osećanja".
Međutim, kada je otkrivena Merina umešanost u zaveru za atentat na Elizabetu i preuzimanje engleskog prestola, Elizabeta je potpisala Merinu smrtnu presudu uz gomilu drugih papira i poželela da se pogubljenje njene rođake dogodi bez njenog znanja.
Nije to bilo ništa lično: u Elizabetinom umu njena teško stečena kruna — a samim tim i bezbednost i prosperitet same Engleske — bili su u opasnosti ako Meri ostane živa.
Meri, kraljica Škotske, osuđena je za izdaju 25. oktobra 1586. Pogubljena je odrubljivanjem glave 8. februara 1587. u zamku Fotheringhai, nedelju dana nakon što je Elizabeta potpisala smrtnu presudu za rođaka kojeg nikada nije upoznala.
Od svog rođenja, Elizabeta se više puta uverila u jednu važnu lekciju: Skoro svi odnosi - posebno porodični - su na kraju samo politički.
