GODINAMA JE BILA ŽRTVA OČEVOG BIZARNOG EKSPERIMENTA: Puštao je pacove na nju, a hranu i vodu joj je strogo branio

Vršenje eksperimenata na ljudima u jeku popularnosti bilo je sredinom 20. veka, dok je odvijanje istih mahom bilo u tajnosti. Mod Žilijen bila je žrtva jednog tajnog eksperimenta, a da stvar bude još dramatičnija, bila je zatočena od strane oca.

Naime, njen otac je verovao da je moguće stvoriti superiorno biće, dok mu je ćerka služila kao model na kojem je eksperimentisao. Žilijen je doživela veliku traumu, a danas je uspešan psiholog i autor bestselera The Only Girl in the World: A Memoir.

Tragična priča Mod Žilijen počela je mnogo pre nego što se ona rodila 1936. godine. Bogati Francuz Luj Didije kupio je sebi dete od jednog rudara, šestogodišnju devojčicu Žanin. Gospodin Didije je veoma strogo odgajao Žanin, a kada je devojka postala punoletna, oženio ju je. Ovaj zajednica je pokrenula mnoga pitanja njegove okoline. Iznošene su različite teorije o Didijeovim namerama, a njegovi pravi motivi bili su mnogo gori i od najluđih nagađanja, piše nationalgeographic.rs

Luj je 1957. godine dobio ćerku sa Žaninin, a dali su joj ime Mod. Luj je odmah obezbedio malo imanje na severu Francuske, nedaleko od Denkerka, gde su se svo troje preselili.

Tada su počele njegove uvrnute aktivnosti, dok se je njihov život postao bizaran. Luj je bio opsednut vršenjem eksperimenata, te je sve više zanemarivao potrebe ćerke i supruge. Težio je ka tome da stvori idealno biće koje bi moglo da nadmaši sve žive ljude u razvoju i izuzetnim intelektualnim i fizičkim sposobnostima. U skladu sa tim, rešio je da žrtvuje svoju ćerku nad kojom je eksperimentisao.

Još od rođenja, devojčicin život razlikovao se od života druge dece. Nije imala igračke, držala se strogih pravila - nije smela da plače, da se smeje, kao i da pokazuje bilo kakve druge emocije. Bilo joj je zabranjeno čak i da priča.

Jedina razonoda ovoj nesrećnoj devojčici bile su životinje - imala je ponija, patke i psa, a igranje sa životinjama bilo joj je dozvoljeno jer je njen otac verovao da kontakt sa životinjama doprinosi razvoju mentalnih sposobnosti.

Razlog zbog kojeg je Mod bilo uskraćeno normalno detinjstvo leži u činjenici da je njen otac živeo u ubeđenju da bilo kakva zadovoljstva, uključujući hranu i normalne uslove života, znatno ometaju napredak ljudskog bića odnosno natčoveka. Uveren u ispravnost svog eksperimenta, Luj Didije mu je posvetio mu ceo život.

Vremenom, uslovi za malu Mod postajali su sve gori, a očekivanja njenog oca bila su sve veća dok je svake godine sve više pooštravao uslove u kojima je devojčica živela. Devojčici je bilo zabranjeno da jede hranu sa bilo kakvim ukusom. Osnovu ishrane deteta činili su kuvani pirinač i sirovo povrće.

U stroga i bizarna pravila njenog oca bila je uključena i higijena, a devojčica je dobijala samo jedan kvadrat toalet papira, dok je smela da se tušira samo jednom nedeljno i to isključivo hladnom vodom.

Već od 5. godine, Mod je morala aktivno da uči i imala je pregršt obaveza. Program je podrazumevao časove muzike. Luj je želeo da Mod nauči da svira sve instrumente na svetu. Takođe, dete se bavilo mačevanjem, jahanjem, biciklizmom, gimnastikom i plivanjem, sve po nekoliko sati dnevno.

Devojčicina majka je takođe učestvovala u vaspitanju svoje ćerke, primenjujući stroga pravila. Veruje se da je Žanin i sama bila vaspitana prema takvom modelu, takođe od strane Luja, koji ju je kupio još dok je bila dete.

Bilo kako bilo, upravo ona je bila "izvršilac" naređenja Luja Didijea. Gurala je Modin nestabilni bicikl niz planinu, bacala dete neplivača u duboki bazen pun ledene vode i budila se usred noći kako bi je kontrolisala dok vežba.

Vremenom, Luj je došao do zaključka da njegove metode vaspitanja nosu dovoljno efikasne, te da bi trebalo još nešo da preduzme. Tako je počeo da izvodi eksperimente na nesrečnoj devojčici.

Išao je toliko daleko da je devojčicin život bezbroj puta bio u opasnosti. Naime, morala je da drži kabl kroz koji bi on puštao struju, a verovao je da takvi eksperimenti jačaju njenu fizičku snagu i izdržljivost.

Takođe, Luj Didije je nedeljama zabranjivao ćerki da priča, izgladnjivao je, nije joj davao da pije, a svako kršenje pravila je strogo kažnjavao. Kada je Mod napunila devet godina, odlučio je da promeni i njenu ishranu - uz svaki obrok je dobilaja malu čašu viskija ili čašu vina. Prema Didijeovom mišljenju, to je doprinosilo razvoju organizma.

Devojčica je imala fobiju od glodara, a nakon što je to uočio, njen otac je rešio da joj otkloni strah na bizaran način. Naime, usred noći ju je budio i ne dajući joj da obuje cipele, slao u mračan i hladan podrum. Govorio joj je da će se, ako otvori usta i izgovori ijednu reč, na nju popeti miš ili pacov. Ovu metodu je vremenom nadogradio tako što joj je oblačio džemper sa zvončićima pre nego što bi je poslao u podrum.

Do 16. godine, devojčica je bila primorana da se snalazi, te je primenjivala svoje veštine - krala je toalet papir, noću bi se iskradala do kuhinje kako bi jela i izlazila je kroz prozor kako bi prošetala i udahnula svež vazduh. Roditelji je nikada nisu uhvatili iako su budno pratili svaki njen pokret.

Kada je 1973. godine Luju Didijeu oslabilo zdravlje, bio je prinuđen da plati učitelja muzike za Mod. Monsinjor Molin bio je duboko pogođen svime što je zatekao u kući porodice Didije. Fanatične roditelje koji od iznurene i uplašene devojčice zahtevaju nemoguće. Monsinjor Molin je tada tražio da Mod drži časove u njegovoj kući.

Šokiran devojčicinom pričom, uspeo je da je zaposli u maloj radnji muzičkih instrumenata. To je bio početak novog života za Mod. U prodavnici je upoznala budućeg supruga, Ričarda Žilijena, kod kog je pobegla 1954, kada je napunila osamnaest godina.

Njen otac bio je pogođen tim činom, te je zahtevao da se devojka vrati kući, međutim, svaki njegov pokušaj da bilo šta učini, bio je uzaludan. Luj Didije je umro 1981. godine, a da nije više nikad video svoju ćerku.

Tortura od strane oca, na Mod je ostavila velike posledice. Trebalo joj je dosta vremena da razvije komunikacijske veštine kao i da se socijalizuje. Takođe, nepravilna ishrana i unos alkohola od detinjstva izazvali su nekoliko hroničnih bolesti za čije su lečenje bile potrebne godine.

Suprugu je ispričala svoju priču tek nakon smrti oca, a 2019. godine se ohrabria da je podeli sa celim svetom i napisala je knjigu. Jednu kopiju je poslala majci, na šta je Žanin navodno odgovorila da Mod "jednostavno nikada nije razumela velike ideje svog oca".

Mod Žilijen je uspela da prevaziđe traume iz detinjstva. Postala je psihološkinja i počela da pomaže ljudima sa traumama. Sa suprugom Ričardom dobila je dve ćerke čije detinjstvo nije bilo ni slično njenom.