U detinjstvu rođaci bi je gledali kako, sa ogromnim žarom, grabi ka svojim ciljevima i često pomišljali "gadan čiča raste". A nije se dugo moralo čekati da se pokaže sva veličina Katarine Milovuk. Uživala je poštovanje vladara, imala je ljubav naroda, a reči mlade Katarine bile veoma cenjene i uticajne među svim slojevima društva.
A bilo je i razloga. Svoj život Katarina je posvetila borbi za nacionalne interese, prava i emancipaciju žena u 19. veku. Smatrala je da je došlo krajnje vreme da žene dobiju pravo glasa, postanu samostalne, obrazuju se i zarađuju i nije odstupala sa prve linije fronta.
Vojničko dete
Katarina je rođena u Novom Sadu 1844. godine kao Ekaterina Đorđević, ali je vrlo brzo sa porodicom došla u Beograd. Naime, njen otac Jovan, austrijski poručnik, odlučio je da prebegne u Beograd, gde je nastavio da služi kao oficir ratujući protiv Turaka.
Iako okolnosti nisu bile idealne, Katarina je poslata na dobre škole. Prvo je završila prestižnu Nikolajevsku gimnaziju, a potom Pedagoški univerzitet u Odesi. Po završetku školovanja vraća se u Beograd, a kako je bila jedna od retkih obrazovanih žena u prestonici onog vremena, brzo je bila primećena.
Na poziv Ljubomira Nenadovića, ondašnjeg načelnika Ministarstva prosvete, sa samo 19. godina Katarina postaje upravnica tek osnovane "Više ženske škole". Na ovom mestu provela je čitav radni vek.
Ubrzo je upoznala Milana Milovuka, direktora beogradske Realke za koga se udala 1865. godine. Nažalost, par nije imao dece, pa je Katarina svu svoju energiju usmerila ka pedagoškom radu.
Uticala je na formiranje stavova mnogih poznatih dama onog vremena. Njene učenice bile su žene poput Drage Mašin, Nadežde Petrović, Drage Ljočić, Milke Grgurove...
U službi viših interesa
Za proevropske ideje u Srbiji Katarina Milovuk borila se svim snagama. Već 1875. godine učestvuje u osnivanju Beogradskog ženskog društva na čijem se čelu nalazila od 1889. do 1891. U sklopu aktivnosti ovog društva bilo je i izdavanje časopisa "Domaćica".
Katarina se iste godine potrudili da se osnuje i Ženska radenička škola sa sve "Pazarom" na kome su prodavani radovi učenica. Cilj je bio osposobljavanje žena od 13 do 17 godina da same zarađuju i budu nezavisne.
Naravno, za energičnu ženu poput gospođe Malivuk ovo nije bilo dovoljno. Bila je suosnivač Kola srpskih sestara, a govor koji je održala tom prilikom dugo se prepričavao. Naime, svojim izlaganjem Katarina Milovuk je privukla čak 3.000 dama iz najuglednijih beogradskih kuća. One su se prihvatile zadatka da održe medicinsku obuku za devojke i žene kako bi mogle da pomognu srpskim vojnicima na ratištu koji su više padali od tifusa nego li od metaka.
Bila je i članica Društva za potpomaganje i vaspitanje sirotinje i napuštene dece. A sa svojim kolegama iz škole podigla je i Žensko muzičko društvo čije su recitale posećivali najugledniji Beograđani.
Pravo glasa
Katarina Milovuk nije pravila predah, smatrajući da borba za prava žena mora biti neprestana. Bila je prva žena u Srbiji koja je 1897. godine tražila da bude upisana u birački spisak.
"Ne znam s kakvim su pravom ljudi prisvojili svu vlast u svoje ruke i upravljaju sudbinom ove zemlje bez naše saradnje, kada je ova zemlja naša koliko i njihova, i mi smo deca ove zemlje i mi s njom delimo i zlo i dobro", izjavila je tada.
Zahtev je odbijen na kasacionom sudu sa samo jednim glasom protiv, ali to je nije pokolebalo. Tri godine kasnije pisala je direktno kralju Aleksandru Obrenoviću da dozvoli ženama da glasaju. Iako je ponovo je odbijena, svima je bilo jasno da je postavila kola na pravi put.
Njena borba bila je na vrhuncu jula 1913. godine. Naime, samo dva meseca pre nego što će preminuti, Katarina Milovuk je bila jedna od govornica na Kongresu Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa u Budimpešti.
Za svoj humanitarni rad Katarina Milovuk odlikovana je Ordenom Društva Srpskog Crvenog krsta 1877, Medaljom kneginje Natalije za revnosnu službu 1878, Medaljom kraljice Natalije 1886. i Ordenom Svetog Save trećeg reda 1905, a dobitnica je i dva ruska odlikovanja.
