Polok je više voleo da postavi svoje platno na pod, umesto da ga stavi na štafelaj, i retko ga je dotakao svojom četkom. Umesto toga, Polok bi kapao boju iz noževa ili štapića ili drugih takvih predmeta dok je mahnito kretao po platnu pokušavajući da stvori pravu kombinaciju boje, uzorka i teksture. Ovim prkosnim stavom, Polok je pomogao da se definiše žanr apstraktnog ekspresionizma i da Njujork postane umetnička prestonica sveta.
U srednjoj školi u Los Anđelesu, Polok se smatrao problematičnim. Nosio je dugu kosu, nekonvencionalnu odeću i nekoliko puta je izbačen zbog sukoba sa vlastima. Jednom je putovao teretnim vozom oko Oklahome i severnog Teksasa, gde se susreo sa skitnicama, prostitutkama, a i nekoliko puta je završio u zatvoru. U svojim dvadesetim godinama radio je kao čistač, domar, drvoseča i povremeno je krao hranu i benzin. Svoj mladalčki život je opisao kao neku vrstu prokletog pakla.
Polok je 1936. godine upoznao na jednoj zabavi Li Krasner, savremenu jevrejsku slikarku, ali su se njih dvoje nisu ponovo sreli tek 1941. Li Krasner (1908-1984) se u to vreme već́ afirmisala kao apstraktna umetnica i bila je ključna figura u Njujorku tridesetih godina prošlog veka pre nego što je srela Poloka. Posetila ga je u njegovom ateljeu i bila impresionirana njegovim talentom. Ubrzo su se zaljubili. U to vreme, Pegi Gugenhajm je počela da izražava interesovanje za Polokove slike. Tokom poslovnog sastanka sa slikarem Piteom Normanom, on je video neke od Polokovih slika koje su ležale na podu i komentarisao da je Polokova umetnost možda najoriginalnija američka umetnost koju je video. Gugenhajm je odmah sklopila sa Polokom ugovor.
Krasner i Polok su se venčali u oktobru 1945. godine i uz pomoć zajma od Pegi Gugenhajm kupili su seosku kuću na Long Ajlandu. Polok je celu zimu proveo popravljajući kuću, a da nije naslikao ni jednu sliku. Pegi Gugenhajm je dala Poloku stipendiju za rad, a Krasner se posvetila pomaganju i promovisanju njegovih radova. Polok je bio srećan što je ponovo na selu, okružen prirodom, što je imalo veliki uticaj na njegove projekte. Bio je energiziran novom okolinom i svojom suprugom. Godine 1946. preuredio je štalu u privatni studio, gde je nastavio da razvija svoju tehniku "kapanja", boja je bukvalno curila iz njegovih alata na platna. Godine 1947. Gugenhajm nije bila u mogućnosti da mu isplati stipendiju, ali mu je davala novac kada se njegovi radovi prodaju.
Polokove najpoznatije slike nastale su tokom ovog "perioda kapanja" između 1947. i 1950. godine. Postao je neverovatno popularan 1949. nakon što je bio predstavljen na četiri stranice u časopisu Lajf, sa podnaslovom: "Da li je on najveći živi slikar u Sjedinjenim Državama?" Članak je promenio Polokov život preko noći. Mnogi drugi umetnici su ga prezirali, a neki od njegovih prijatelja iznenada su postali konkurenti. Kako je njegova slava rasla, neki kritičari su počeli da nazivaju Poloka prevarantom, izazivajući čak i njega da preispita svoj rad. Za to vreme često je tražio od supruge da proceni koje su slike dobre, jer on sam nije mogao da napravi razliku.
Godine 1949. Polokova predstava u Galeriji Betti Parsons je rasprodata, i on je iznenada postao najbolje plaćeni avangardni slikar u Americi. Ali slava nije bila dobra za Poloka, koji je, kao rezultat toga, postao neuviđavan prema drugim umetnicima, čak i prema svom bivšem učitelju i mentoru, Tomasu Hartu Bentonu. Polokova serija slika iz 1950. u galeriji Parsons nije prodata, iako se mnoge od tih slika, kao što je Broj 4 (1950), danas smatraju remek-delom. Tokom tog perioda, Polok je počeo da koristi brojeve i datume za svaki posao koji je završio. Napustio je metod "kapanja" i počeo crno-belu tehniku, što se pokazalo dosta loše. Potišten i progonjen, Polok je često pijančio sa svojim prijateljima u obližnjem Sidar Baru, čak je često znao i da upada u tuče. Zabrinuta za Poloka, supruga Krasner je pozvala Polokovu majku da pomogne. Njeno prisustvo je pomoglo da se Polok stabilizuje i počne ponovo da slika. U tom periodu završio je svoje remek-delo, Deep. Ali kako je potražnja kolekcionara za Polokovom umetnošću rasla, tako je rastao i pritisak koji je osećao, a time i njegov alkoholizam.
Zatrpana Pokolovim potrebama, Krasner nije mogla da radi. Njihov brak je bio težak, a Polokovo zdravlje narušeno. Počeo je da izlazi sa drugim ženama. Do 1956. napustio je slikarstvo, a njegov brak je bio u velikom problemu. U februaru 1956. počeo je vezu sa 26-godišnjom umetnicom Rut Kligman što je dodatno pogoršao već težak odnos sa Li Krasner, koja je gubila nadu da će se ikada pomiriti. Krasner je nevoljno otišla u Pariz u julu 1956. da bi našla prostor za njegovu izložbu. Dana 11. avgusta 1956. pijani Polok je u svom zelenom kabrioletu izgubio kontrolu na krivini na dugačkom delu puta. Automobil se zabio u drveće brzinom 60 ili 70 milja na sat.
Rut Kligman, njegova devojka u to vreme, izletela je iz automobila i preživela. Drugi putnik, prijateljica Idit Metcger, je poginula na licu mesta, a Polok je izleteo iz kola i preminuo od povreda pada. Umro je na mestu udesa. Krasner se vratila iz Francuske da bi sahranila Poloka, a potom je pala u žalost do kraja života.
Džekson Polok je umro 1956. godine u svojoj 44. godini, ali njegov rad nastavlja da inspiriše umetnike iz celog sveta da eksperimentišu i izmišljaju nove načine slikanja. Tokom svog života Polok je uradio oko 350 slika. Tržište slika još uvek jako voli Poloka, njegova slika "Number 17A", nalazi se 5. mestu najskuplje prodatih slika.
Zadržavajući svoju kreativnost i produktivnost, Krasner je živela i slikala još 20 godina. Ona je takođe vodila prodaju Polokovih slika, pažljivo ih distribuirajući muzejima. Pre smrti, Li Krasner je osnovala Fondaciju Polok-Krasner, koja daje novac mladim, perspektivnim umetnicima. Kada je Li Krasner umrla 1984. godine, njena imovina je vredela 20 miliona dolara.
Li Krasner je rođena 1908. kao šesto od sedmero dece u porodici rusko-jevrejskih imigranata, koji su došli iz Besarabije. Odrasla je u imigrantskim, jevrejskim naseljima u Bruklinu. Poznata kao gđa. Džekson Polok. Krasner je bila njegov veliki pomoćnik u radu, u svom uverenju da je, kao što je volela da kaže, numero uno. Tvrdila je da je verovala u njegov genij od prve posete njegovom studiju, 1941, i kroz gladne godine, kada je tako malo prodavao da nije mogao sebi da priušti da zagreje svoju kuću. . Obučavala se u Kuper Unionu, u delu škole rezervisanoj za žene, i na Nacionalnoj akademiji za dizajn, gde je naučila da crta i slika u strogo tradicionalnom stilu.
Nakon što je otkrila modernizam, postala je omiljena učenica poštovanog profesora Hansa Hofmana, koji je pohvalio njen rad i poredio ga sa onim koju stvaraju muškarci. Krajem tridesetih godina, radeći za VPA-ov Savezni umetnički projekat, vladin program koji je promovisao striktno nediskriminatornu politiku, ona je predvodila ekipu od deset ljudi koji su radili na ogromnom muralu, sada izgubljenom, na temu navigacije. Program joj je dao profesionalni početak, praktično iskustvo i dovoljno samopouzdanja da misli da bi ona mogla da bude slikarka.
Do ranih četrdesetih godina, bila je posvećena optimističnom stilu geometrijske apstrakcije, vedro obojenog, što je kubizmu dalo ritmičku ljuljanje. Ali susret sa Polokom, useljenje kod njega (1942.), i udaja za njega (1945) radikalno je resetovala njen život.
Rut Klingman (1930- 2010.) je bila američka apstraktna umetnica. Imala je ljubavne afere sa dva istaknuta američka umetnika sredine XX veka, Džeksonom Polokom i Vilemom de Kuningom. Rođena je u jevrejskoj porodici u Nju Džerziju. Odlučila je još u mladosti da želi da bude umetnica. Studirala je u Ligi za studente umetnosti nakon selidbe u Njujork. Njeni radovi uključuju Joan of Arc i seriju Light i Deman. Razvila se u nekoliko pravaca u različitim fazama svoje karijere, uključujući ikonografiju, pozlatu, zakrivljena platna, svetle primarne oblike i gradacije nadahnute zalasku sunca.
Godine 1974. Kligman je objavila memoare, Love Affair: Memoir Jackson Pollack, o njenoj vezi sa Polokom. Život Kligman je bio povezan sa Polokom 1956. godine nekoliko meseci pre njegove smrti. Imala je 26. a on 44 godine kada su se sreli u galeriji gde je radila. Borio se sa alkoholizmom. Dana 11. avgusta 1956. Polok je pio ceo dan pre nego što je dao prevelik gas i izgubio kontrolu nad vozilom u kojem je putovao sa Rut i Idit Metcger. Polok i Metcger su poginuli u nesreći. Kligman je zadobila teške povrede.
Rut Kligman bila je veoma seksi žena. Mogla je da uđe u bilo koji prostor i zaustaviti dah prisutnima. Posle nesreće, bila je "žena u autu", ozloglašena jer je bila treći putnik u nesreći u kojoj je ubijen Džekson Polok - njen ljubavnik - i poznanica, Idit Metcger.
Samo godinu dana nakon Polokove smrti, Kligman je zaprepastila svet umetnosti počevši aferu s umetnikom Vilemom de Kuningom, koji je u to vreme bio Polokov glavni umetnički rival. Njihova veza je trajala četiri godine.
Džekson Polok se rodio se 1912. na ranču u gradiću Kodi, na severozapadu države Vajoming, kao najmlađi od petorice sinova farmera. Dok su se u potrazi za boljim životom selili u Arizonu i Kaliforniju, majka se nadala da joj sinovi neće završiti kao priprosti farmeri poput njenog muža. Međutim, Džekson nije ni u jednom gradu uspevao da nađe prijatelje. U prvih deset godina njegovog života, porodica se selila deset puta, svaki put u drugi grad.
Kad je nakon srednje škole Polok rekao da želi da studira na Visokoj umetničkoj školi Manual Arts u Los Anđelesu, majka je bila presrećna. Ali, pre Los Anđelesa, Džekson je s bratom Čarlsom, koji je takođe želeo da postane slikar, otišao u Njujork - i tamo je i ostao u radionici slikara Tomasa Bentona koji je dosta uticao na mladog slikara. Poput mnogih mladih slikara Polok je u to vreme tražio sopstveni put, ali ga nije nalazio.
Zato je našao ljubav: 1936. je na nekoj zabavi upoznao četiri godine stariju slikarki Leonore Krasner, Jevrejku ruskog porekla. Iako je njihov prvi susret bio potpuni fijasko, Polok se nije predavao dok je nije osvojio. Njegovi prijatelji nisu se mogli da se načude toj zaluđenosti: Leonora Krasner je bila toliko neprijatne spoljašnjosti da su je ostali muškarci zaobilazili u širokom luku. Ali, Poloku je bila neodoljivo privlačna. Na prvom sastanku pozvao ju je na ples, a zatim ju je upitao tako glasno da su se sve glave okrenule: - Da li biste spavali sa mnom? Šokirana i posramljena, Leonore Krasner je pojurila kući. Polok se svojski potrudio da je pronađe - a ne dugo potom njih dvoje su počeli da žive zajedno. U to je vreme Leonora Krasner promenila ime u Li Krasner.
"Svom Poloku", kako ga je zvala, pomogla je, pak, tako što ga je uvela u umetničke krugove i upoznala s uticajnim mecenama i kritičarima.
Uz njenu pomoć Polok je održao prvu samostalnu izložbu 1943. u Njujorku. Vlasnica galerije bila je Pegi Gugenhajm, nećaka bogataša po kojem je nazvan Muzej umetnosti Gugenhajm na Menhetnu. Pegi je smatrala da je ona najzaslužnija za "otkrivanje" Polokai i do kraja života je polagala prava na njegova dela, sukobljavajući se sa Li Krasner.
U oktobru1945. Polok i Li Krasner su se venčali. To nije bila Polokova želja, ali pristao je jer je te godine njoj umro otac. Nedugo nakon venčanja par se s Menhetna preselio u Ist Hempton na njujorškom Long Ajlandu. Živeli su u drvenoj kući, a štalu u dvorištu Polok je preuredio u slikarski atelje u kojem je provodio dane i noći.
Iako je uvek bila stroga kritičarka njegovog rada, zanemarila je svoju karijeru i svo svoje vreme je posvetila suprugu. Ohrabren, on je slikao sve više i sve bolje, te je, kao nikad do tada, počeo da traži sopstveni stil. Pronašao ga je, kažu neki, sasvim slučajno. Prilikom oslikavanja nekog murala, zagledao se u kapi boje koje su sa četke padale na pod i oduševio se onim što je video.
Po podu je počeo da postavlja ogromna platna i po njima izlivao i nanosio boje, ponekad ih mešajući materijalima poput peska ili mrvljenog stakla. Za slikanje je, osim šaka i zgloba, koristio celo svoje telo, uz samo jedno pravilo: četke, palete i ostali slikarski alat izbacio je iz upotrebe pa je počeo da se služi štapovima, zidarskim alatima i kuhinjskim noževima. Dela nastala tehnikom kapanja prikazana su prvi put na izložbi u galeriji Betty Parsons, 1949. Nova slikarska tehnika zaintrigirala je i publiku i stručnjake.
Ali, zadovoljstvo zbog toga što počinju da ga cene umetnici i kritičari prekida tragedija: na jesen 1950. Polokov lekar dr Edvin H. Heler, za kojeg je bio veoma vezan,gine u saobraćajnoj nesreći. Smrt čoveka koji ga je najduže držao dalje od alkohola strahovito ga je pogodila. Prekida apstinenciju i - to je početak njegova kraja,.
Po celi dan je pio u Sidar baru na Menhetnu gde je upoznao i Rut Klingman, svoju buduću ljubavnicu. Polokov studio u Springsu postao je njihovo ljubavno gnezdo, bez obzira na to što je njegova žena, Li Krasner, sve vreme bila kod kuće. I ne samo to, navodno se Rut u kupaćem kostimu šepurila po okolnim plažama toliko dugo dok Li nije prekipelo i u leto 1956. odlučila je na nekoliko nedelja da ode u Pariz. Kao da je to jedva dočekala, Rut Klingman se odmah uselila kod Poloka. Verovala je da će se on razvesti i oženiti njome, pa je već počela da organizuje njihov zajednički život.
Najčešće ih je posećivala njena najbolja prijateljica, Idit Metcger. Ona je i autorka fotografije snimljene posljednjeg dana Polokovog života na kojoj Rut Klingman u kupaćem kostimu sedi u njegovom krilu. Te večeri trio je krenuo u obilazak krčmi. Kad su se vraćali kući, pijani Polok zaustavio je automobil nasred raskrsnice i rekao da se ne oseća dobro. Ubrzo se pored njih zaustavio policajac, ali prepoznao je poznatog slikara i očigledno impresioniran produžio svojim putem, i ne opomenuvši ga. Polok je nastavio da vozi prema Springsu, ali je pijan nedaleko od njegovog imanja u Ist Hamptonu, sleteo s puta i udario u drveće. On i Idit Metcger ostali su na mestu mrtvi, a Rut Klingman je bila teško povređena.
Kada joj je telefonom u Pariz javljeno daje Polok mrtav, Li Krasner je počela histerično da viče. Tek nakon povratka iz Evrope čula je sve detalje događaja, ali smogla je snage da sama organizuje sahranu. I Rut Klingman je žarko želela da prisustvuje ispraćaju, ali lekari nisu mogli da je puste iz bolnice. Zato je zamolila svoju sestru bliznakinju, Iris, da obuče njenu haljinu i ode na sahranu umesto nje.
Dugi niz godina kasnije Rut Klingman je ovako opisala svog nekadašnjeg ljubavnika: - S njim čovek nikad nije bilo načisto. U jednom je trenutku bio agresivac, a već bi u sledećem plakao kao malo dete.
Ali, do danas najpoznatije kulturološko porešenje glasi: Polok je Džejms Din u svetu slikarstva, "buntovnik bez razloga" koji je od detinjstva bio problematične naravi. Nije voleo autoritete, nemarno se oblačion, večno se sa svima svađao. Jeziva je koincidencija i sličan način na koji su poginuli i slikar i slavni glumac. Kao da su se obojica držala proročanske Dinove izreke. "Živi brzo, umri mlad i budi lep leš".
Polokova udovica, Li Krasner, ostatak života posvetila je slikanju i uspomeni na prerano poginulog partnera. Umrla je 1984., u 75. godini. Sahranjena je samo nekoliko metara od supruga, na zelenoj livadi groblja Green River u Springsu.. Njihove grobove označavaju dve stene.
Godinu dana posle njene smrti osnovana je Fondacija Polok-Krasner, s ciljem da pomaže talentovanim slikarima. Kuću na Long Ajlandu u kojoj su živeli Džekson Polok i Li Krasner Amerikanci danas smatraju važnim mestom nacionalne istorije i ponosno je pokazuju turistima.
O slikarevom životu je 2000. snimljen film "Pollock". Za njega je napisao scenarii, režirao ga i glumio Ed Haris.
