Sredinom 1915. godine, britanske lokalne novine objavljuju da se u Veliku Britaniju iskrcala Lesli Džoj (Džo) Vajthed, ćerka kanadskog veleposednika – želela je da kao dobrovoljka pomogne u Prvom svetskom ratu.
"Nije bilo neobično to što su novine objavile intervju sa ćerkom bogatog proizvođača pamuka iz Kanade, već to što u intervjuu ona otvoreno kaže da želi da ide na front", priča Nataša Stojsavljević, doktorandkinja Univerziteta Lester iz Velike Britanije.
Retke su bile žene koje su se u Prvom svetskom ratu borile na prvim linijama fronta.
Stojsavljević u doktorskoj disertaciji proučava ulogu žena u Prvom svetskom ratu kroz iskustva Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu – žena iz Velike Britanije koje su učestvovale u ratu lečenjem i zbrinjavanjem ranjenika i bolesnika širom Evrope.
Od 1915. godine, u Kragujevcu prve bolesnike i ranjenike prima prva Bolnica škotskih žena u Srbiji.
Doktorka ovog pokreta, Luis Korbet, u svom dnevniku prva spominje Džo Vajthed, objašnjava Stojsavljević.
„Korbet je u dnevniku pisala o izvesnoj V. Pisalo je da se radi o devojci od samo dvadesetak godina, Kanađanki, koja je prerušena u muškarca i služi u srpskoj vojsci”, priča Stojsavljević.
Ta ista devojka, obučena kao muškarac, za vreme okupacije završava u rukama neprijatelja, a u zarobljeništvu upoznajte budućeg supruga – poručnika srpske vojske Vukotu Vojinovića.
Ko je bila Lesli Džo Vajthed?
Stojsavljević već nekoliko godina pokušava da odgovori na ovo pitanje kroz doktorsko istraživanje.
Do sada je saznala sledeće: Lesli Džoj (Džo) Vajthed rođena je 26. februara 1895. godine, u Monmorensi u oblasti Kvebek u Kanadi.
Odrasla je u porodici bogatih proizvođača pamuka – kao dvadesetogodišnjakinja napušta udoban život i odlazi u Evropu.
Pre dolaska u Srbiju, vreme provodi u Velikoj Britaniji i dobrovoljno radi u vojnoj administraciji.
Kako je došla do Srbije nije jasno, ali uskoro se obrela u Kruševcu, gde dobrovoljno sarađuje sa Škotskom ženskom misijom – čuva medicinsku opremu od pljačkaša.
„Jednom se desilo da su prodavnice bile opljačkane, a Džo je sama uspela da savlada trojicu pljačkaša”, prepričava Stojsavljević anegdotu zapisanu u Korbetinom dnevniku.
NE PROPUSTITE
Nejasno je i kako se pridružila Veterinarskom korpusu Vojske Srbije, ali kanadske novine, štampane u godinama Prvog svetskog rata, objavljuju članak o Džoj Vajthed, u kome piše da je služila kao poručnik Veterinarskog korpusa Vojske Srbije.
Kakvu ulogu je imala u Srbiji?
„Nije bila doktorka, nije bila sestra, nije bila ni vozač u Bolnici škotskih žena. Njena uloga je bila veoma interesantna”, priča Stojsavljević.
Dok se nije pridružila Veterinarskom korpusu, Džo je čuvala stražu i vodila računa o bezbednosti medicinskih sestara, ali i još po nešto.
„Za vreme okupacije, žene su bile okružene protivničkim vojnicima, a to je značilo i pretnju od seksualnog nasilja”, priča Stojsavljević.
Ona je, u dnevnicima koje je proučavala, nailazila na zapise u kojima autorke aludiraju na seksualno uznemiravanje okupatorskih vojnika.
„Džo bi, obučena kao muškarac, načula od vojnika koje sestre im se dopadaju i postarala bi se da ta sestra nikada ne bude u njihovoj blizini”, priča Stojsavljević.
Dokaze o učešću u akcijama srpske vojske, Stojsavljević je, kaže, pronašla u kopiji pisma koje je Džo napisala posle rata.
Džo se pismom obratila predsedniku Organizacije veterana Prvog svetskog rata u Montrealu.
„Želela je da zna da li može da postane članica organizacije i zato je priložila dokaze o službi u Srbiji – uključujući sertifikat koji pokazuje da je služila u Devetom puku”, kaže.
Stojsavljević ne zna da li je Džo ikada dobila odgovor. To nije jedina stvar koja je ostala nejasna Stojsavljević.
Muška odeća i doživotne posete berberinu
Pismo koje je poslala veteranskoj organizaciji potpisala je sa – Lesli Džoj Vajthed.
„Nije imala muško ime niti bilo šta slično”, kaže Stojsavljević.
Ipak, Stojsavljević kaže da je Džo, godinama nakon rata, kada se već vratila u Kanadu, nastavila da ide kod berberina.
„Berberin nije znao da je Džo u stvari žena”, priča Stojsavljević.
Kako je to moguće, Stojsavljević za sada samo pretpostavlja.
„Ne mislim da je bila tajna u srpskoj vojsci da je Džo žena, ali mislim da je ulogu muškog vojnika toliko dobro igrala – u stvari, ona nije ni morala da glumi, to je bio deo njene prirode”, kaže.
U pismu koje je poslala veteranskoj organizaciji, tražila je da se o njenom slučaju ne govori javno, naglašava Stojsavljević.
To ponavljaju i njeni rođaci, sa kojima je Stojsavljević razgovarala u svrhu prikupljanja podataka za akademski rad.
„To nam pokazuje da je Džo bila svesna da život koji živi nije konvencionalan.”
Važnost jednakosti u ratu i posle rata
„Njeni rođaci su predložili da bi, da je danas živa, o Džo mogli da govorimo kao o prvoj nebinarnoj osobi u vojsci”, kaže Stojsavljević.
Nebinarna osoba se ne identifikuje ni kao samo muško, ni kao samo žensko.
„Naravno, kada govorimo o ljudima iz prošlosti, teško je da im dajemo takve atribute jer tada nisu postojali”, kaže Stojsavljević.
Međutim, dodaje da je važno da znamo da su ljudi sa takvim karakteristikama živeli i godinama pre nas.
„To je veoma važno jer pokazuje da su bili među nama i kada nismo imali ime za njih”, kaže.
Pitanje koje Stojsavljević sada postavlja jeste – koliko se žena u Prvom svetskom ratu zaista borilo, a da niko nije znao da se radi o ženama i da li se u svim slučajevima uopšte radilo o ženama?
„To je deo istorije kojim moramo da se bavimo”, kaže.
Velika Britanija je tek 2018. godine dozvolila puno učešće žena na bojnim boljima, naglašava i podseća da su, paradoksalno, žene na frontovima bile prisutne ceo jedan vek ranije.
„Mi znamo toliko malo o svemu što se tim ženama dešavalo”, kaže Stojsavljević.
Ona naglašava i važnost otkrića o seksualnom uznemiravanju za vreme rata.
„Seksualno uznemiravanje je nešto sa čime se i dalje borimo, a otkriće o ovoj ženi koja je bila vojnik i branila druge žene od uznemiravanja, služi kao primer”, kaže.
Lesli Džoj Vajthed zarobili su bugarski vojnici 1915. godine.
Kanadske novine su tada pisale da je „Kanađanka, poznata po atletskim sposobnostima” u zarobljeništvu bugarskih vojnika.
U zarobljeništvu upoznaje budućeg muža.
„Ne znam ni koliko je dobro govorila srpski, tako da ostaje misterija na koji način je uspela da ostvari komunikaciju sa budućim mužem, poručnikom Vukotom Vojinovićem”, kaže Stojsavljević.
Par se uskoro seli za Kanadu, gde dobijaju dvoje dece, pre nego što su se, nekoliko godina kasnije, razveli.
Džo će se kasnije još jednom udati i dobiti još dvoje dece.
Preminula je 5. juna 1964. godine.
Po Džoinoj želji, praunuci i rođaci sa kojima je Stojsavljević u kontaktu, ne žele da govore javno o prababinom iskustvu u srpskoj vojsci, ali su podelili njene fotografije – „u korist većeg dobra kome mogu da služe”.
