Od 2002. godine, Srbija obeležava Dan državnosti 15. i 16. februara, u znak sećanja na dva važna istorijska datuma.
Jedan je dan kada je na zboru u Orašcu 1804. godine dignut Prvi srpski ustanak protiv Turaka, pod vođstvom Đorđa Petrovića Karađorđa.
Drugi - dan kada je u Kragujevcu 1835. godine usvojen i zakletvom potvrđen prvi moderni, i za to vreme, izuzetno liberalni Ustav Kneževine Srbije.
Iako se praznuju 15. i 16. februara, oba događaja su se desila na crkveni praznik Sretenje, po julijanskom kalendaru - 2. i 3. februara.
Zašto su ti događaji važni?
Ustanak je označavao „početak rata i sukob sa ogromnom imperijom, koji je nosio veliki rizik", kaže istoričar Miloš Ković za BBC na srpskom.
„Donošenje Sretenjskog ustava je značajno kao početak puta ka stvaranju demokratskog društva i države", kaže Ković.
Ako bi morao da se opredeli koji je od dva događaja istorijski važniji, Ković bi rekao - 1804. godina.
„Tad su mnogo ozbiljnije stvari bile u igri. To je početak ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srba, a i to je prvi takav ustanak na Balkanu", ističe Ković.
Mada je to i posledica geografskog položaja - teritorija Srbije nalazila se na obodu Osmanskog carstva.
Kakav je njihov uticaj na modernu Srbiju?
Od Prvog srpskog ustanka pa tokom narednih 100 godina, Srbi su prošli put koji su neke druge zemlje prolazile vekovima - oslobađanje od strane vlasti, a i izgradnja unutrašnjih institucija - države, vojske, kulture.
Kako je sve počelo?
Povod za izbijanje Prvog srpskog ustanka bio je janjičarski zulum nametnut u Beogradskom pašaluku i seča knezova - kada su Turci poubijali brojne ugledne građane tadašnje Srbije.
Preživele narodne vođe okupile su se u Šumadiji, u Orašcu na Sretenje 1804. godine, na mestu poznatom kao Marićevića jaruga.
Posle sloma ustanka i nagodbe novog srpskog kneza Miloša Obrenovića sa turskim vlastima, i samo pominjanje Karađorđevog imena ni pred njim ni pred Turcima nije bilo baš uputno, pisao je novinar Vremena Nebojša Grujičić.
Karađorđe je ubijen po naređenju samog Miloša, a njegova glava poslata sultanu u Istanbul.
„Zabeleženo je da je Prvi srpski ustanak potcenjivački nazivao 'Karađorđevom razmiricom', a samog Crnog Đorđa 'zveroobraznim vođom'. Na pitanje ko je ubio Karađorđa, Miloš je znao da kaže 'ubila ga suza narodna', aludirajući na činjenicu da je Karađorđe u kritičnom momentu Ustanka 1813. napustio zemlju", piše Grujičić.
I, zaista, nije sačuvana pisana istorijska građa o Prvom srpskom ustanku.
Prvi pisani dokumenti o početku revolucije u Srbiji objavljuju se tek krajem 19. veka, „i to daleko od Srbije i pod budnim Miloševim okom".
„Knez je Vuku Karadžiću pretio da će ga goniti „kod svije evropejskije dvorova" ukoliko bi pohvalno pisao o Crnom Đorđiju", pisao je Grujičić.
Ustanak je označavao „početak rata i sukob sa ogromnom imperijom, koji je nosio veliki rizik", kaže istoričar Miloš Ković