Slavno poreklo
Iako strankinja odgojem, a donekle i poreklom, Julija Hunjadi Obrenović, bila je pomalo i starosedelac. Slavna porodica Hunjadi imala je kroz vekove zamršenih dinastijskih i političkih brakova veze sa porodicom samog osnivača srpske države, velikim županom Stefanom Nemanjom. Naime, potomci Nemanjinog sina Vukana su preko Lazara Hrebljanovića i kroz brakove sa hrvatskim plemstvom, koje je, nadalje, vezalo svoju sudbinu za ugarske grofove, izrodili lozu koja je gotovo na samom svom kraju imala Juliju.
Julija Hunjadi Obrenović rođena je 1831. godine u Beču. Njen otac bio je mađarski grof Ferenc Hunjadi de Ketelji, dok je majka Ilonka Ziči de Zič et Vasonka, bila slovačkog porekla. Pored Julije, Ferenc i Ilonka imali su još tri sina. Od rane mladosti slovila je za lepuškastu devojku, uglađenih dvorskih manira, iako su joj često prebacivali razmaženost koja se graničila sa ohološću. Šušklao se da je zbog toga i „zapala“ za oko samom Franji Josifu, poslednjem austro-ugarskom caru, čija je povremena ljubavnica bila. Ove kao i mnoge druge priče danas je teško proveriti, ali su se održale u ovom ili onom obliku, obilato podržavane i širene od strane protivnika i pobornika dinastije Obrenović.
Srpska princeza koju su zvali Čarobnica: Zbog nje je Ivan ostavio monaški život kako bi je oženio!
Istorija kaže da se sudbonosni susret sanjivog kneza Mihaila i zavodljive Julije odigrao upravo na carevom bečkom dvoru. Neki idu dotle da tvrde da je Julija bila gurnuta u kneževo naručje kako bi se ojačao austrijski uticaj na srpskom dvoru. Drugi su u njihovom susretu videli pokušaj Julijinog oca da popuni džepove, pošto je iako dvorski komornik i slavnog porekla, bio na ivici bankrota.
Bilo kako bilo, lakozaljubljivi knez još brže je zaboravio Mariju Berghaus sa kojom je imao sina i pao na Julijine čari. Ispostaviće se da ni Julija nije bila imuna na visokog, uglađenog kneza. Malobrojni svedoci kažu da je bila iskreno i beskrajno zaljubljena u njega. Bar u tim prvim godinama njihovog braka.
Iz Beča u Beograd
Brak između kneza Mihaila Obrenovića i kneginje Julije Hunjadi, sklopljen je 1853. godine u ruskoj kapeli u Beču, uprkos protivljenju kneza Miloša. Prve godine zajedničkog života provešće između Mihailovog bečkog stana i imanja „Ivanka“ koje se nalazilo u blizini Bratislave, na samoj obali Dunava.
Iz tih prvih godina braka, ostao je i zapis kako da je prilikom prve posete imanju, knez Juliji poklonio svečanu srpsku narodnu nošnju od svile i kadife, koju je ona sa oduševljenjem ponela. Život je bar na trenutak izgledao idilično, ali su se nad potpunom srećom mladog bračnog para uskoro počeli da nadvijaju oblaci sumnje. Godine su prolazile, a poroda nije bilo. Nešto iz nezadovoljstva starog kneza Miloša, nešto iz dvorskih priča, počinje da se raspreda o uzrocima kneginjine neplodnosti. Svi su, ovako ili onako, vodili ka njenom navodnom raskalašenom životu na bečkom dvoru.
U međuvremenu, kolo dinastijske sreće se okreće i posle 20 godina izgnanstva, Obrenovići se vraćaju u Srbiju. Prvo knez Miloš, a potom i Mihailo.
Kneginja će u Beograd stići nekih šest meseci posle povratka muža, 4. jula 1859. godine. Hroničari su zabeležili da je u njenu čast bio priređen veliki doček, a turski topovi sa Kalemegdana ispalili su počasni plotun.
Ne može se reći da je kneginja bila posebno impresionirana Beogradom. Prvu noć provela je u suzama, žaleći se bratu na smeštaj i tursku kasabu u kojoj je završila. Umesto raskošnog dvora, dočekala ju je tek malo veća, iako ukusno uređena Simićeva kuća na obodu varoši, koja je služila za smeštaj prestolonaslednika. Dočekali su je i nepoverljivi dvorani koji su pratili svaki njen korak, među kojima se posebno isticala Anka Obrenović, Mihailova bliska rođaka i, možda, bivša ljubav.
Sve ovo je uticalo na to da Julija po prvi put napusti Srbiju par meseci po dolasku. Narednih meseci putuje po evropskim banjama o trošku supruga, gde je i zatiče svekrova smrt, septembra 1859. godine. Ovo je i početak otvorenih bračnih nevolja vladajućeg para. Patrijarhalna beogradska javnost zamera joj što se po prijemu pisma o Miloševoj smrti nije odmah uputila u Beograd da bude uz Mihaila, već nastavlja svoje dalje putovanje. Slomljeni knez u svom dnevniku jadikuje o nesrećnoj ljubavi, i počinje da izražava sumnje u namere svoje supruge.
Bilo kako bilo, Mihailovim stupanjem na presto, Julija postaje nevoljni suvladar. Treba reći da srpski zapisi iz kasnijih vremena grade jako nevopoljnu sliku o kneginji. Zamerali su joj razmaženost, visoke zahteve, oholost, činjenicu da nikada nije naučila dobro da govori srpski jezik. Zamerali su je što udajom nije prešla u pravoslavlje, već je ostala verna katoličanstvu.
Sa svoje strane, ona je preuzela ulogu neformalnog diplomate putujući po evropskim dvorovima gde je iznosila sasvim drugačiju priču od onih koje su se provlačile po novinama i slikale Srbiju u izuzetno negativnom svetlu.
Prihvatila je i brinula se o kneževom vanbračnom sinu, Velimiru, neki tvrde čak i više od Mihaila. Bavila se prevođenjem i pisanjem, kao i humanitarnim radom. Pored niza dobrovoljnih organizacija i škola koje je pomagala, sa knezom je organizovala i čuveni bal u Srpskoj kruni na kome su prikupljena sredstva za izgradnju Varoške bolnice.
Kralj ljubavi
U pozadini ove idilične slike vladarske porodice, valjao se skandal. Knežev prijatelj, saputnik i upravnik dvora, fotograf Anastas Jovanović, presreće pismo koje je kneginja Julija uputila austrijskom grofu Karlu Arenbergu. Iako diskretno, pismo sadrži prisećanje na njihov sentimentalni susret koji se dogodio 1856. godine u Beču, još na samom početku kneževskog braka, kao i dogovor o ponovnom susretu u budućnosti. Razočaran, razdražen i potpirivan od strane Jovanovića i rođake Anke, knez se sukobljava sa kneginjom, koja odlazi iz Beograda.
Uslediće pregovori sa njenom porodicom kako bi se odbegla kneginja vratila i kako bi supružnici pokušali da se izmire. Kneginja se ipak vraća u Srbiju početkom 1865. godine, a ministar Garašanin beleži da tom prilikom knez Juliji nije ni pružio ruku prilikom silaska iz kočije. Svojim rođacima Julija piše da je knez i dalje voli, ali ne želi više.
Nepodnošljiva atmosfera koja je vladala na dvoru razrešena je u sredinom 1865. godine Julijinim odlaskom iz Beograda. Ovo će biti i poslednji put da su se nekada ludo zaljubljeni videli. Iako brak nikada zvanično nije razveden, 18. novembra iste godine, Mihailo potpisuje sporazum po kome su razdvajaju „od postelje i stola“. U njemu stoji da je Julija dobijala izdašnu apanažu od 5000 dukata i pravo da koristi titulu kneginje Obrenović.
Mihailova smrt u Košutnjaku zateći će Juliju u zagrljaju grofa Arenberga, sa kojim stupa u brak 1876. godine. Ovom udajom postaje vojvotkinja od Arenberga i princeza od Reklinghauzena, ali ni u ovom braku nije imala dece.
Tragična srpska kneginja Julija Hunjadi, zauvek obeležena kao grešnica i preljubnica, nadživela je oba supruga, carevinu bivšeg ljubavnika, porodicu Obrenović i umrla u Beču u dubokoj starosti, 1919. godine.
