Postoje ljudi koji veoma dobro podnose samoću, istinski uživaju u trenucima kada mogu da se posvete stvarima koje su im važne, prijaju im i ispunjavaju ih emocionalno, duhovno ili na neki drugi način - i nije im potrebna druga osoba da bi se osetile ispunjenjo, zadovoljno i sigurno.
Sa druge strane, postoje ljudi kojima je po svaku cenu potrebno da imaju kompanjona u svemu što rade. Prosto, osećaj da ostanu sami kod kuće i ćitaju knjigu, slušaju muziku, peglaju, rade jogu, otputuju sami ili odu u dugu šetnju – je nezamisliva, ponekad do mere da grozničavo traže partnera za apsolutno svaku aktivnost, samo da ne bi bili sami.
Poznati filozof i književnik Fridrih Niče se u svom čuvenom delu "Tako je govorio Zaratustra" bavio detaljno ovom temom i analizirao do detalja zašto smo nesposobni da budemo sami, da u tome uživamo i šta se zapravo krije iza grozničave potrebe da imamo para u svemu i po svaku cenu.
"Vaša ljubav prema bližnjima je samo vaša loša ljubav prema samima sebi. Jedan ide bližnjem zato što traži sebe, a drugi zato što bi hteo sebe za izgubi. Vaša loša ljubav prema samima sebi stvara od vaše usamljenosti tamnicu", rekao je Ničeov Zaratustra, a teško je ne zamisliti se nad ovom (samo jednom od mnogih iz pomenutog dela) rečenicom i ne pronaći neki kutak u sebi koji se baš toga pribojava. Zašto?
Kada biste mogli da budete sasvim iskreni prema sebi i priznate kako se zaista osećate kada ste sami, kada nemate partnera, kada vreme provodite sami sa sobom- bilo da ste samo trenutno sami ili neki duži vremenski period – kakav bi bio vaš odgovor?
Isto tako – ukloko imate konstantnu potrebu da budete okruženi ljudima i to su jedini trenuci kada se osećate sigurno, ispunjeno i srećno – trebalo bi da se zapitate zašto je to tako. Jer, ako nismo sposobni da uživamo u samoći, da tim trenucima damo lepotu i smisao, ukoliko same sebe ne činimo srećnima i osećamo konstantnu potrebu za drugim ljudima, to zapravo znači da mi te ljude ni "ne vidimo" – oni su samo sredstvo koje koristimo da pobegnemo od svoje realnosti, ublažimo svoje "rane" ili zaboravimo na stvarne probleme koje "guramo pod tepih". A, složićete se, koristiti ljude kao sredstvo, pa i na ovakav način, nije baš kvalitetna karakterna osobina, već više sebična i gorda.
Strah od samoće ponekad ume da bude toliko parališući da više ne birate ko je zapravo osoba koja je pored vas, potpuno gubite iz vida kriterijume po kojima stupamo u međuljudske odnose – jedino što postaje važno jeste da je ta osoba tu, pored vas.
Ta osoba, zapravo nije važna, njena jedina uloga je da bude pored vas, a samim tim nisu važna ni njena osećanja, želje i potrebe. I, naravno, u takvim okolnostima, nakon nekog vremena, ta osoba shvata svoj položaj i status u odnosu, koji neminovno stvara osećaj praznine i emocionalne neispunjenosti – i napušta vas. Osobe koje su zavisne od prisustva drugih ljudi tada grozničavo tragaju za substitucijom za izgubljenim kompanjonom, ali ne menjaju suštinu svog odnosa, niti shvataju razloge zašto su napušteni. To se dešava iz razloga što nisu u mogućnosti da sagledaju, suoče se i sebi priznaju svoj strah, pa samim tim i ne razumeju, bar na svesnom nivou, zašto su napuštene.
Zapitajte se – ako su ljudi pored i oko vas samo "sredstvo" da izbegnete samoću koje se toliko plašite i ni po koju cenu ne pokušavate da se "sprijateljite" sa samima sobom i naučite da samoća i trenuci izolacije imaju itekako svoje vrednosti, onda je "zaista vaša ljubav prema bližnjima samo loša ljubav prema samima sebi", drugim rečime - ne voliite sebe do mere da niste u stanju da budete sami sa sobom!
Čovek jeste socijalno biće i naravno da mu je potrebna interakcija sa drugim ljudima, koja dovodi do emocinalne ispunjenosti različitih tipova, ali ukoliko je potreba za ljudskim bićem do te mere izražena da smo sposobni da budemo srećni samo i jedino pored neke osobe, onda je reč o jednoj vrsti patologije koja ima duboke psihološke korene.
