Ja imam jednu predstavu detinju, da sam nekad živeo na Cetinju...

Cetinje

Pam­tim sva­ko li­ce što sam ta­mo sreo
I grob ko­me sam se u ve­dri dan peo.

I sva­ko ju­tro čim bih pro­gle­dao
Pr­vo bih to­me gro­bu po­gle­dao.

Ali kao da vi­še ne­ma ni Ce­ti­nja,
Ni­ti ima me­ne, ni mo­jih sve­ti­nja.

Pa vi­še ne­mam ku­da ni kre­nu­ti,
Ni­ti imam k če­mu gla­vu okre­nu­ti.

Кao da su sre­će i ne­sre­će mo­je
Ve­za­ne za me­sta ko­ja ne po­sto­je.

I kao da se sav moj ži­vot zbio
U gra­du u ko­me ni­kad ni­sam bio.

(Matija Bećković)

Danas kada nas sve vesti iz Crne Gore bole kao rođene, ova pesma Matije Bećkovića ima svoju težinu