Veb-portal Arzamas nedavno je objavio procene šta bi ruski pisci mogli da kupe od honorara zarađenih od svojih poznatih dela. Ispostavlja se da su prvi ruski profesionalni pisci prilično dobro zarađivali.
Tolstoj je bio štedljiv čovek, dok su Dostojevski i Puškin umeli da troše honorare na kocku.
Tako je Fjodor Dostojevski za roman "Idiot" (1868) dobio 7000 rubalja (u današnjem novcu to je 7 miliona savremenih rubalja ili nešto više od 100.000 dolara).
Za taj novac je mogao da kupi: imanje sa hrastovom šumom Rjazanju, lake kočije sa četiri sedišta, 10 skupocenih ogledala od mahagonija, 10 komoda, 10 kilograma sapuna od anisa, 2 hrastova bureta, 30 flaša američkog ruma, 160 kilograma engleskog sira, kožna torba i flaša crnog mastila.
Poznato je da je Dostojevski bio kockar, tako da verovatno ništa od ovoga nije kupio.
Lav Tolstoj je za roman "Ana Karenjina" (1877) dobio duplo više od kolege Dostojevskog.
Za 20.000 rubalja ( što je približno oko 20 miliona današnjih rubalja ili preko 300.000 dolara), koliki mu je bio honorar, mogao je da kupi: kuću u Moskvi, imanje u Rjazanju, 1000 skupocenih cigara, 30 fotelja od mahagonija, 10 pari čizama od teleće kože, 120 porcelanskih šolja, 150 kožnih aktovki, 2 sablje, 10 kilograma sveća, 4 velike dinje, 60 čeličnih brijača.
I pored tolikog novca, Tolstoj je bio asketa i nije voleo da živi na visokoj nozi. Sam je pravio čizme, a na njegovo imanje Jasna Poljana u Tulskoj oblasti sve te fotelje od mahagonija ne bi ni stale.
Između Dostojevskog i Tolstoja je Aleksandar Puškin koji je za roman "Evgenije Onjegin" (1833) dobio 12.000 rubalja (ako se preračuna na današnji novac to je 10,5 miliona rubalja ili 166.000 dolara).
Za ovaj novac, mogao je sebi da priušti: 100 modernih košulja, 200 pari modernih rukavica, 80 kilograma čaja od suvih cvetova biljaka, mogao je na godinu dana iznajmiti prizemnu drvenu kuću u centru Moskve i platiti školovanje dvoje dece sa dnevnim boravkom.
Puškin je, poput Dostojevskog, bio strastveni kockar. Omiljena igra mu je bila bridž. Njegova strastvena stvaralačka priroda nagonila ga je da rizikuje, te je samim tim, ruski književni klasik često imao velike gubitke na kartama.
Poznato je da je jednom kao ulog koristio čak i rukopis „Evgenija Onjegina“. Srećom, iako je dugo gubio tokom igre, sudbina je umešala prste i buduće remek-delo ipak nije dospelo u tuđe ruke.
