"Zašto nisi došao po nas u porodilište, šta se dešava?" Anine oči bile su pune suza.
Vladimir je otpio gutljaj kafe i pogledao popreko svoju ženu.
"Zašto vičeš?"
"Stajala sam tamo, kao da me je neko pljunuo! Sve žene su bile srećne. Njihovi muževi su bili tu. A ja... Bilo je kao da sam samohrana majka! Sa živim i zdravim mužem! Svi su došli! Svi! Moji roditelji, tvoji... Prijatelji su bili tamo. Čak je i moja rođaka došla! Samo tebe nije bilo."
Čovek nije odgovorio.
"Šta se dešava?“ upita Ana. "Zašto me bar nisi upozorio?"
"Jednostavno nisam hteo da dođem“, slegnu je ramenima Vladimir.
"Kako možeš... To je tvoje dete, tvoj sin!"
"Da li je zaista moj?“ upita čovek hladnim tonom.
Ana se skoro zagrcnu od iznenađenja.
"Ponovi!"
"Znam sve, Ana“, frknu čovek. "Imao sam razloga da sumnjam u tebe, ali sada sam siguran".
"Dokle još ovo može da traje?! Tvoja večna ljubomora... Sve sam trpela, ali da me optužuješ tako nešto... Pa samo ga pogledaj on je već tvoja kopija!"
"Ima mnogo sličnih ljudi na planeti."
"Šta pričaš... Ne mogu to da podnesem!"
Dete je od rođenja bilo prokleto, roditelji nisu mogli da podnesu jedno drugo
Ana se okrenula i istrčala iz sobe. Njihova svađa je probudila Mišu. Dete je počelo da vrišti. Ana je bila zahvalna svekrvi što joj je kod kuće namestila sve što joj je bilo potrebno za bebu: krevetac, igračke, pa čak i bebi monitor.
"Komšija te je video sa onim tipom“, viknuo je Vladimir za njom.
"Sa kojim tipom?“ pomislila je Ana.
Pažljivo je podigla sina. Delovao je tako sićušno, kao igračka; još se nije navikla da bude majka. Bila je besna, njeno dete čestito nije ni prespavalo kod kuće a već je bilo prokleto.
"Viđena si sa tim tipom“, ponovi Vladimir, pojavljujući se na vratima. "Možda je on otac, a ne ja?“
"Kako možeš to uopšte da kažeš!“ Ana je briznula u plač, ljuljajući bebu u naručju. "Zajedno smo od srednje škole! Ti si jedini muškarac koga sam ikada imala...“
"Bez histerije, molim te“, promrmlja Vladimir kroz zube.
„Ako si u nedoumici, hajde da uradimo test očinstva!“, izletelo je Ani. „Nemam šta da krijem. Ali šta je onda sa tobom? Zar te nije sramota što sumnjaš u svoje dete?“
„Hajde!“ Vladimir je podigao glas. "Siguran sam da ćemo tako sve isterati na čistac..."
Šta dobiješ kad se navikneš na ljubomoru
Ana je počela tiho da jeca dok je njen muž izlazio iz sobe, zalupivši vratima. Beba je počela još glasnije da vrišti.
Ana je navikla da je Vladimir ljubomoran; svako ima svoje mane. Ali sa svakom godinom koja je prolazila, bilo je sve gore. U početku se činilo da se samo šali; nije joj dozvolio da ide na dodelu diploma. I sam je dugo bio odsutan zbog posla i rekao je da će se posvađati ako ona ode na dodelu diploma bez njega.
„I Branko će biti tamo“, setila se reči svog budućeg muža. „On te stalno gleda. Pobeći ćeš kod njega.“
„Zar ti tako nešto nikad ne dosadi?“ umorno je upitala Ana, brišući suze.
Vladimir je otvorio još jednu flašu piva.
"Gotovo da i ne izlazim iz kuće više," rekla je očajna žena.
"Ne zaboravi da si imala tešku trudnoću“, podsetio ju je muž. "Nisi imala gde da odeš."
"Stvarno?!“ Ana se naljutila. "Da me ti nisi podsetio da sam imala tešku trudnoću, sigurno se ne bih ni setila".
Opet će probuditi Mišu. Ana je duboko udahnula, pokušavajući da se smiri.
„Ne govorim o poslednjih nekoliko meseci. Postao si pravi tiranin! Više ne mogu nigde da mrdnem bez tvoje dozvole!“
„Šta si očekivala? Tako bi trebalo da bude. Žena treba da kaže mužu kuda ide.“
„Rekla sam ti. Ali ti ipak nisi htela da me pustiš. Čak ni da vidim svoje prijatelje. Poznaješ Valentinu i Lenu koliko i ja! Na kraju krajeva, mogle smo da idemo zajedno! Toliko godina smo studirali zajedno...“
„Šta da ja radim sa tom gomilom žena?“ nasmeja se Vladimir.
"Od kako sam se udala za tebe sedim kod kuće kao da sam šugava".
"Šta je s tobom? Šta fali tome što si kod kuće? Uvek si nezadovoljna. Šta hoćeš više od života, eto živiš na moj račun, da nije mene..."
"Ti mi ne dozvoljavaš da idem na posao“, prekide ga žena.
„Koja je svrha tvog posla?“ slegnuo je ramenima njen muž. „Ionako bi zarađivala samo sitnice!“
„Ali to bi bio moj novac“, siktala je Ana.
"Moja plata je dovoljna!"
"Ne tvoja plata, već plata tvojih roditelja“, osmehnula se Ana.
Čim je to izgovorila znala je da je čačnula u ranu. Svi su se upozoravali da se ne petlja sa Vladimirom. Majka joj je uporno govorila da oseća kako on nije čovek za nju.
Ponekad je Ana htela da ode od njega, ali gde? U stančić njenih roditelja? Zato je to godinama trpela misleći da će stvari da se promene. Ali iz godine u godinu, sve je bilo gore i gore.
"Porodila si se dok me nije bilo kod kuće, a ti još uvek cviliš!“, odbrusio je muž. "Uradićemo test, pa ćeš onda raditi za sitne pare! A ako želiš novac, ići ćeš kod tipa koji te je ostavio trudnu!“
"Leči glavu“, viknula je žena. „To je to, odlučeno je! Sutra ćemo uraditi DNK test!"
Sama sam sebi kriva
"Sama si sebi kriva! Videla si od početka za koga se udaješ, a mislila si da će da se promeni“, govorila je sebi Ana.
Ali ne. Stvari su ranije bile jednostavnije. Čak i u mladosti, ljubomora joj je laskala. Činilo se da ju je Vladimir toliko voleo da bi ošamario svakoga ko bi je samo pogledao.
Kakva romantika!
Miša je jeo veoma loše i sporo je dobijao na težini. Ana je bila strašno umorna od brige i stalnog nedostatka sna. Vladimir nije uopšte pomagao oko bebe; samo je njegova majka pomagala, čak i ako je dolazila samo na kratko.
Mesec kasnije, kada su stigli rezultati testa, Ana je bacila kovertu Vladimiru u lice.
- Evo! Dabogda crkao!
Vladimir je otvorio zapečaćenu kovertu i lebdeo iznad nje nekoliko minuta.
„Pa šta? Nećeš ništa reći?“ žena je skoro vrisnula. „Barem reci: 'Izvini, Ana, pogrešio sam".
„Pa-pa-pa“, Vladimir je zamišljeno klimnuo glavom u prazninu. „Misliš li da ovo nešto menja?“
„Šta?“ Ana je bila zaprepašćena.
„Kao da je toliko teško falsifikovati rezultate? Ne verujem tim papirima“, čovek je demonstrativno bacio kovertu na pod. „Pogotovo što tvoja Lenka ima mnogo prijatelja. Možda si se čak i dogovorila sa nekim! Plati sada, bilo koja laboratorija će ti napisati rezultate koji su ti potrebni!“
Nikad ti neću dati razvod
„Ti si bolestan čovek!“, zadihano je promrmljala Ana. „Čak ni DNK testu ne veruješ...“
„Već znam sve šta mi treba“, odbrusio je muž.
„Pa? Šta je sledeće?“ Ana je stisnula vilicu od besa. „Hajde onda da se razvedemo! Ako mi uopšte ne veruješ! Napustio bi i rođenog sina! Onda nađi nekog drugog! Možda nećeš sumnjati u nju!“
- Neću ti dati nikakav razvod!
- A zašto?
"Zato što si moja. Ako nisi zaboravila ti si bukvalno prosjak. Kako ćeš uopšte živeti bez mene?"
„Ja nisam tvoje vlasništvo! I šta je bilo?“ Ana se skoro gušila od negodovanja. „Zašto me onda ovako tretiraš? Uvek me nerviraš! Čak ni oko deteta ne pomažeš!“
„Nije muškarčev posao da čuva decu“, prekide je Vladimir. „Pa zašto mi onda treba žena?“
— Da li ti upšte čuješ sebe? Zašto si onda stalno pričao da želiš decu?
„Umoran sam od svega ovoga. Idem u kafić. A ovo“, Vladimir je klimnuo glavom na rezultate testa, „možeš da baciš. Svakako je lažno!“
Svakodnevno su se svađali, a Vladimir je stalno bio ljubomoran. Njegov majka je sve manje pomagala oko deteta. Srećom, Miša je bolje jeo.
„Ana, znaš li zašto moja pasta za zube ima čudan ukus?“ upita Vladimir u subotu ujutru kada je izašao iz kupatila.
„Ne znam“, žena je odmahnula rukom. „Koristim istu pastu za zube. Možda ti se to priviđa?“
„Ima veoma čudan ukus“, ponovi Vladimir, grizući obraz. „I tako je već dugo.“
„Proveri pankreas“, rekla je Alina, pažljivo stavljajući bebine stvari u ranac. „Možda je to uzrok ovog ukusa posle jela?“
„Gde ćeš ti to?“ upita muž, gledajući preko torbi. „Odlučila si da prodaš višak bebinih stvari? Bilo je krajnje vreme, već ih ima gomilu, uskoro neće biti mesta."
Odjednom je zazvonilo zvono na vratima.
„Kog to očekujemo?“ upita ANA, nastavljajući da pakuje stvari.
U blizini je stajala velika, već puna torba.
„Mama je htela da dođe. Idi stavi čajnik“, naredio je Vladimir.
„Pozvala me i nije mi ništa rekla?“ upitala je Alina, prevrćući očima. „Nekako me to ne iznenađuje.“
Aleksandra je ušla u dnevnu sobu i osvrnula se po sobi kao general.
„Ovde je malo prljavo. Zašto ne prebrišeš prašinu draga moja?“
Upravo ostavljam tvog sina
"Nemam vremena za čišćenje, dete je malo a niko mi ne pomaže," rekla je Ana, više nije ni reagovala na narednički ton svoje svekrve.
"Ali u našem vremenu..."
„Pa-a-a! Hajde da ne pričamo o tvom vremenu. Naravno, došla si na čaj u pogrešno vreme“, uzdahnula je Ana, brzo zatvarajući ranac. „Upravo ostavljam tvog sina.“
„Šta?“, negodovala je svekrva.
Vladimir je stajao kao statua.
"O čemu ti uopšte pričaš? Da li želiš da ostaviš dete bez oca?"
„Ne treba nam takav otac“, odbrusi Ana. „Ti čak Mišu ne smatraš svojim sinom!“
„Pa gde ćeš?!“ naljuti se muž. „Kod svog dečka?“
"Nemam dečka“, dahtala je Ana. „Ali ipak mi nećeš verovati.“
„A s kim te je onda moja majka videla?!“ Vladimir je pocrveneo od besa.
"Zar me nije video neki komšija? Zato me nisi dočekao kada sam došla kući iz porodilišta!“ vrisnula je Ana.
„Ne krivi me ni za šta“, reče Vladimir stidljivo. „Sama si falsifikovala test očinstva samo da bi mogla da živiš na mojoj grbači!“
"Na tvojoj grbači? Bolje da gladujem nego da živim ovako! I ne brini za mene! Našla sam posao. Mogu da se snađem i bez tvoje porodice!"
"Ali šta je sa detetom?!“ umešala se svekrva. „Šta će mu takva majka, jadno dete prepušteno je sudbini..."
"Biće teško, ali mogu da se nosim sa tim“, osmehnula se Ana. „Miša ima skoro godinu dana. Radiću onlajn. A beba će biti stalno sa mnom. Ako se nešto desi, mama će pomoći. Bolje u stančiću nego sa tobom!“
"U svakom slučaju, Aleksandra!“, zadihano je progovorila Ana. „Kako je ovo moguće? Zašto tako pričaš o meni okolo? Nikada nisam prevarila vašeg sina. Ili je možda trebalo to da uradim... Pa zašto vam je ovo potrebno? Bili smo u tako dobrim odnosima. Pomogli ste mi. Pokupili ste me iz bolnice. Kupili ste mi sve što mi je bilo potrebno za otpust...“
"Nisam želela da iznosim svoj prljavi veš u javnosti“, priznala je žena. „I mislila sam da ćeš razumeti. Otići ćeš sama da ne bi uništila Vladimirov život. Nadala sam se da ćete raskinuti, ali onda se ispostavilo da si trudna... Nisi nam ravna. Samo uništavaš porodicu. Sramotiš je.“
"Pa, dobro je što vas više neću sramotiti“, rekla je Ana. „Ali samo pokušaj da priđeš Miši. Ne mogu da garantujem za sebe! Njemu takvi rođaci ne trebaju! Snaći ćemo se sami.“
„Ti si ništa bez mene!“, ponovo je viknuo Vladimir i zamahnuo da je udari.
„Ne usuđuj se!“, promrmlja žena. „Samo pokušaj da me dodirneš! Tužiću vas sve! Majka će svakog časa stići. Odvešće Mišu i mene. I ne daj Bože da me i prstom takneš!“
„Pa, pustite je“, rekla je svekrva. "Neka joj je sa srećom!“
„Nadam se da te više nikada neću videti!“ Ana je skoro ispljunula te reči.
Uzela je dete u naručje i otišla ka vratima.
„A što se tiče paste za zube, dragi... Nisam ja tako loša domaćica kao što kažeš, Aleksandra. Ja temeljno čistim. Na primer, dragi, kada nisi bio kod kuće, ribala sam toalet tvojom četkicom za zube. To je ukus paste za zube koji zaslužuješ!“
Ana je radila na daljinu, uspevajući da uravnoteži posao i brigu o Miši. Beba je rasla i stvari su postale lakše. Nikad više nije srela bivšeg muža.
