Paklena Pomorandža, Stenli Kjubrik (Stanley Kubrick), 1971.zasnovan na: Paklena pomorandža, Entoni Bardžis (Anthony Burgess), 1962.
Ako bismo jednom rečju morali da opišemo kako književnu, tako i filmsku Pomorandžu, onda bi to svakako bila: kontroverza. Činilo se, ipak, da je ova druga izazvala veću pometnju. Nakon premijere, Kjubrik je optužen za promovisanje nasilja i silovanja. Film je ubrzo povučen iz britanskih bioskopa i to na zahtev samog reditelja, a sve kao posledica smrtnih pretnji upućenih njegovoj porodici. Prateći jednog od najlukavijih siociopata u istoriji kinemtaografije, Kjubrik nas vodi u srž nasilja, ne štedeći nas ni najmanje. Koliko je ova karakteristika filma danas razlog njegovog svrstavanja u najbolja ostvarenja filmske istorije, toliko je te 1971. godine bila uzrok opšteg negodovanja javnosti. Osim publike, negodovao je i sam Entoni Bardžis. Ne samo da mu je Kjubrik ostao dužan novac za autorska prava i da ga je ostavio da se sam suoči sa udarom kritika, reditelj je izbacio i poslednje poglavlje knjige, u kome je glavni lik Aleks konačno spoznao ono ljudsko u sebi i rešio da se odrekne nasilja. U Kjubrikovoj verziji ovakva vrsta spoznaje se nikada nije desila. Godinama kasnije, Bardžis će napisati pozorišnu verziju Pomorandže na čijem se početku pojavljuje lik koji neopisivo podseća na Kjubrika. Istog lika, Aleksova banda mučki prebija.
Egzorcizam, Vilijam Fredkin (William Friedkin), 1973.zasnovan na: Egzorcizam, Vilijam Piter Blati (William Peter Blatty), 1971.
U deset kategorija, za koliko je bio nominovan za nagradu filmske Akademije, Egzorcizam je osvojio Oskara u dve: najbolji zvuk i najbolje adaptirani scenario. Ova druga je bila i više nego očekivana, s obzirom na to da je pisac romana na kojem je zasnovana filmska saga o zaposednutoj tinejdžerki Regan, bio upravo i scenarista istoimenog filma. Biće to saradnja koja će dovesti do jednog od najzastrašujućih momenata u filmskoj istoriji. Po mnogim listama, ni danas nema naslova koji bi mogao da ‘’primiriše’’ scenama iz Fredkinovog dela s početka 70-ih, barem kada je momenat straha u pitanju.
Ovo je jedan od retkih filmova čije scene prevazilaze maštu gledalaca, odnosno čitalaca istoimenog dela. Fredkin se potrudio da svojoj publici pruži do tada nezamislivo, poput scene u kojoj Regan masturbira, koristeći se krstom. Upravo u ovoj dozi odvažnosti, i dalje nezamislivoj u kinematografiji 70-ih, leži razlog svrstavanja ovog filma u jedan od najboljih svih vremena. U istom razlogu nalazimo i pokriće za proglašenje ovog naslova boljim od knjige na osnovu koje je nastao. Da se radi o istinski kvalitetnom ostvarenju, svedoči činjenica da je upamćen kao prvi horor film nominovan u kategoriji Najbolji, na dodeli nagrade Oskar. Ujedno, po zasluzi, ušao je u top 10 filmova svih vremena, ali se našao i na vrhu neslavne liste najvećih misterija Holivuda sa čak 9 smrti članova ekipe koja je učestvovala u snimanju.
Kum, Frensis Ford Kopola (Francis Ford Coppola), 1973.zasnovan na: Kum, Mario Đanluiđi Puzo (Mario Gianluigi Puzo), 1969.
‘’Daću mu ponudu, koju neće moći da odbije’’, rećiće junak Puzovog romana i Kopolovog filma, don Vito Korleone. Naizgled usputna rečenica, koja se tek provukla u zapisu Maria Puza, u Kopolinom ostvarenju iz 1973. godine i u interpretaciji Marlona Branda (Marlon Brando), postaće jedna od najkultnijih replika svetske kinematografije. Upravo taj momenat izvanrednosti postigut triom, koji su činili dobar reditelj, sjajna glumačka ekipa i vrhunski scenario, učinili su da Kum ostane upamćeniji kao ostvarenje sedme umetnosti, a ne književnosti. Uz note Nine Rot (Nina Rot), nastaće delo koje se i danas bori za titulu najboljeg filmskog ostvarenja ikad.
U dotadašnjim filmovima krinimalističkog žanra, uglavnom smo na mafiju gledali iz ugla odbačenog autsajdera. U slučaju Kuma, menjamo percepciju i posmatramo je kao odgovor na sve rašireniju korupciju američkog društva. Inteligentni dijalozi stvoriće od ovog filma malu zbirku mudrosti, koje će naći primenu u svakodnevnom životu. O kom vidu uticaja se radi, svedoče i hroničari mafijaških dešavanja iz sredine 70-ih, koji su opisivali velike mafijaške bosove, kako se nakon odgledanog Kuma, menjaju u svom obraćanju i ponašanju, ugledajući se na Don Vita i Majkla Korleonea.
Kad jaganjci utihnu, Džonatan Deme (Jonathan Demme), 1991.zasnovan na: Kad jaganjci utihnu, Tomas Haris (Thomas Harris), 1988.
Negde u unutrašnjosti Sjedninjenih država, u bioskopu u kojem se prikazivao najnoviji hit Kad jaganjci utihnu, film je neprimećeno gledao veliki Entoni Hopkins (Anthony Hopkins). Nakon poslednje scene, nagnuo se do žene na sedištu ispred i glasom Hanibala Lektora upitao: "Kako vam se dopao film?", žena je istog trenutk pala u nesvest.
Nismo sigurni koliko možemo da verujemo u istinitost ove anegdote, ali zato sa sigurnošću tvrdimo da su Jaganjci jedno od remek-dela kako književnosti, tako i kinematografije. Ipak, uspeh koji je film doživeo kako među kritikom i publikom, tako i sa brojem prestižnih nagrada (jedan od 3 filma koji je osvojio Oskare u svih 5 glavnih kategorija), uticao je da se nađe na našoj listi filmova koji su zasenili knjige na osnovu kojih su nastali. Jaganjci su stvorili novu dimenziju trilera. Verbalno i umno nadigravanje koje dovoljno otkriva, ali ništa ne obelodanjuje, postalo je tražena komponenta dobrog filma pomenutog žanra. Sa samo 16 minuta svoje pojave u ulozi Hanibala Lektora, Entoni Hopkins će ostvariti ulogu svog života, tumačeći jednog od najozloglašenijih filmskih likova. Tog istog Lektora, američki filmski institut proglasiće najboljim filmskim negativcem svih vremena, a sam film jednim od 100 najboljih snimljenih u prethodnih 100 godina. Džodi Foster (Jodie Foster), ostvariće podjednako zapaženu ulogu FBI agenta, koji je inspirisao lik jedne od najpoznatijih TV agentica, Skali iz Doijsea X. Foster će osvojiti Zlatni Globus i Oskara, čineći sa Hopkinsom jedan od najuspešnijih parova u filmskoj istoriji.
Prohujalo sa vihorom, Viktor Fleming (Victor Fleming), 1939.zasnovan na: Prohujalo sa vihorom, Margaret Mičel (Margaret Mitchell), 1936.
Činilo se da će popularnost dela Margaret Mičel (Margaret Mitchell), koje je u samo prvoj godini štampanja prodato u više od 1.300.000 primerka, biti teško nadmašena. Tako, međutim, nisu mislili čelnici Selznik International Pictures-a, koji su samo mesec dana nakon prvog izdanja pomenutog romana otkupili prava na njegovu ekranizaciju. Naredne tri godine protrekle su u potrazi idelane Skarlet O Hare (Scarlett O'Hara), u težnji da se od MGM studija ‘’pozajmi’’ Klark Gejbl (Clark Gable), i što bolje utroši budžet od enormnih 3.9 miliona dolara. Kada je tog juna 1939. godine završeno snimanje jednog od najambicioznijih projekata dotadašnjeg filma, svi su očekivali njegov veliki uspeh. Međutim, niko nije mogao ni da pretpostavi o kakvom će trijumfu biti reč. Dvocifren broj Osakara, astronomska zarada i nosilac titule jednog od najvećih filmskih spektakla, kako u to vreme, tako i za čitav kasniji period filmske istorije, svedočili su o vanserijskom ostvarenju. ‘’O tome ću misliti sutra", rečenica kojom Skarlet otpozdravlja svoj bol, nakon više od 4 sata duge sage o događajima na imanju Tara, postala je jedna od najslavnijih filmskih replika, ali i primer životne filozofije. Danas, 74 godine kasnije, Klark i Vivijan Li i dalje predstavljaju jedan od najuzbudljivijih parova velikog platna, a sam Vihor jedan od najautentičnijih primera veličine sedme umetnosti.
