U istoriji jugoslovenske kinematografije postoji nekoliko filmova koji su izazvali nelagodu vlasti, ali samo jedan je otišao toliko daleko da je njegov autor završio iza rešetaka.
"Plastični Isus", debitantsko ostvarenje Lazara Stojanovića iz 1971. godine, ostao je upamćen kao najradikalnije i najopasnije filmsko delo svog vremena, zabranjeno čak i pre nego što je publika imala priliku da ga vidi.
Film je nastao kao diplomski rad na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, ali se vrlo brzo pretvorio u politički problem. U središtu priče je mladi umetnik i performer koji luta Beogradom, upada u kratke i površne odnose i istovremeno posmatra društvo koje se nalazi između ideala i stvarnosti.
Međutim, ono što je film učinilo neprihvatljivim nije bila sama radnja, već način na koji se obračunava sa ideologijom, simbolima i političkom stvarnošću.
Prvi bio osuđen zbog tretiranja Tita na filmu
Stojanović nije pravio klasičan narativni film. "Plastični Isus" je kolaž, eksperiment i provokacija u isto vreme, sa snažnim uplivom dokumentarnih snimaka, političkih referenci i ironije. Ta kombinacija učinila ga je opasnim u očima vlasti. Film je optužen za blasfemiju, pre svega zbog načina na koji tretira lik Josipa Broza Tita i simboliku tadašnjeg sistema.
Zabrana je bila trenutna i potpuna. Film nije dobio dozvolu za javno prikazivanje, a Stojanović je postao prvi jugoslovenski reditelj koji je osuđen zbog svog filmskog rada. Kazna koju je dobio bila je zatvorska, što je presedan ne samo u domaćoj, već i u evropskoj filmskoj istoriji tog perioda.
Život postao pakao i za ljude oko Lazara Stojanovića
Posledice nisu pogodile samo autora. Njegov mentor, čuveni reditelj Aleksandar Petrović, ostao je bez posla na Akademiji i ubrzo napustio zemlju. Glavni glumac Tomislav Gotovac takođe je trpeo posledice i nije mogao da završi studije u redovnom roku. Film je, praktično, izazvao domino efekat koji je pogodio čitav krug autora okupljenih oko tadašnjeg "crnog talasa", piše "Jutarnji list".
Ono što dodatno komplikuje priču jeste činjenica da "Plastični Isus" nikada nije imao jednoznačno tumačenje. Za jedne je bio napad na komunizam i ideološki sistem, za druge opasno izjednačavanje različitih totalitarnih ideologija, dok su treći u njemu videli nihilističku kritiku svake političke mitologije i propagande. Upravo ta višeslojnost bila je možda i najveći problem, jer film nije mogao lako da se ukroti ili svede na jednu poruku.
Jedan od najvažnijih i najhrabrijih filmova jugoslovenske kinematografije
Danas se "Plastični Isus" smatra jednim od najvažnijih i najhrabrijih filmova jugoslovenske kinematografije, ali u trenutku kada je nastao bio je previše ispred svog vremena. U sistemu koji nije tolerisao otvorenu ironiju i dekonstrukciju vlastite ideologije, ovakav film nije imao nikakve šanse.
Zato njegova sudbina nije samo priča o jednom zabranjenom filmu, već i o granicama slobode umetnosti u društvu koje je sebe smatralo naprednim, ali nije bilo spremno da podnese sopstvenu kritiku.
