Osvetoljubivi duh ubijenog čoveka po imenu Danijel Robitaj, Kendimen je možda izmišljen lik, ali jedno stvarno ubistvo iz aprila 1987. godine pomoglo je u stvaranju kultnog filma.
"Budi moja žrtva." Ovim rečima je 1992. godine rođena ikona horora. Kao osvetoljubivi duh crnog umetnika linčovanog zbog zabranjene ljubavi sa belkinjom, glavni ubica počinje da teroriše Helen Lajl, studentkinju koja istražuje legendu o Kendimenu, uverena da je reč o mitu. Međutim, on se ubrzo pokazuje kao i te kako stvaran. Kada ga prizovu izgovaranjem imena u ogledalo, on ubija svoje žrtve rđavom kukom koja mu se nalazi na mestu ruke.
Tokom filma, Lajlova otkriva istinitu priču o Kendimenu, istovremeno se suočavajući sa užasnom svakodnevicom siromaštva, policijske ravnodušnosti i droge koja je decenijama razarala živote crnaca u Čikagu. Kendimen je postao urbana legenda za sebe, a gledaoci se i danas pitaju: "Da li je on stvaran?"
Kako je ubistvo Ruti Mej Mekoj deo stvarne priče o Kendimenu
Iako događaji iz filma deluju nemoguće, sudbina Ruti Mej Mekoj, usamljene i psihički obolele stanarke naselja Abla na južnoj strani Čikaga, sugeriše suprotno.
U noći 22. aprila 1987. godine, prestravljena Ruti pozvala je policiju. Rekla je operateru da neko iz susednog stana pokušava da uđe kod nje kroz ogledalo u kupatilu. "Srušili su ormarić", rekla je, što je zbunilo operatera koji je pomislio da je luda. Ono što policija nije znala jeste da su između stanova postojali uski prolazi za majstore, koje su provalnici koristili tako što bi jednostavno izgurali ormarić iz zida.
Iako je komšinica prijavila pucnjavu, policija nije htela da provali vrata zbog straha od tužbi stanara. Kada je upravnik zgrade dva dana kasnije konačno obio bravu, pronašao je telo Mekojeve na podu; bila je pogođena sa četiri metka. Film sadrži ove elemente: Kendimenova prva žrtva je Ruti Džin, stanarka naselja Kabrini-Grin koju ubija neko ko je ušao kroz ogledalo.
Siromaštvo i kriminal u čikaškom naselju Kabrini-Grin
Film je delom sniman u projektu Kabrini-Grin. Izgrađen četrdesetih za hiljade Afroamerikanaca koji su došli u Čikagu tokom Velike migracije bežeći od rasizma sa juga, naselje je prvobitno bilo model pristojnog života.
Međutim, sistemski rasizam doveo je do zapuštanja od strane gradskih vlasti. Do devedesetih, 15.000 ljudi živelo je u oronulim zgradama punim kriminala. U vreme premijere filma 1992. godine, izveštaj je otkrio da samo devet odsto stanovnika imao posao. Reči Ruti Mekoj operateru "Lift radi" bile su značajne jer su struja i liftovi retko funkcionisali. Kada je filmska ekipa stigla da snima unutrašnjost "Kendimenovog brloga", nisu morali ništa da menjaju. Decenije zanemarivanja uradile su svoje.
Da li je Kendimen stvaran? Istiniti izveštaji o međurasnom nasilju
U filmu, umetnik Danijel Robitaj se 1890. godine zaljubljuje u belkinju čiji je portret slikao. Njen otac unajmljuje bandu koja mu odseca ruku, menjaju je kukom, a zatim ga mažu medom kako bi ga pčele usmrtile.
Ovaj deo priče je zastrašujuće stvaran jer je rizik za međurasne parove u SAD bio ogroman. Krajem 19. veka linčovanja su postala uobičajena. Godine 1880. ubijeno je 40 Afroamerikanaca, a do 1890. taj broj je porastao na 85 (samo zvanično zabeleženih). Čak je i svetski poznat bokser Džek Džonson 1911. bio progonjen zbog braka sa belkinjom. Linč opisan u filmu bio je svakodnevna realnost za generacije Afroamerikanaca. Tek 1967. godine Vrhovni sud je u slučaju Loving protiv Virdžinije priznao legalnost međurasnih brakova.
Krvava Meri, Klajv Barker i legende iza Kendimena
Originalni Kendimen bio je lik u priči "The Forbidden" britanskog pisca Klajva Barkera iz 1985. godine. Barkerov lik se oslanja na legende poput Krvave Meri, koja se pojavljuje nakon ponavljanja imena u ogledalu, i Hukmena, koji napada parove kukom.
Mogući uticaj je i biblijska priča o Samsonu, koji ubija lava u čijem telu pčele prave med. Kendimen se razlikuje od ikona poput Džejsona ili Lederfejsa jer on više podseća na tragičnog antiheroja nego na bezumnog monstruma.
Priča o Kendimenu na velikom platnu
Da li je postojao pravi Kendimen? Ne postoji jedan jedini izvor, osim možda u umu glumca Tonija Toda koji je osmislio bolnu ljudsku pozadinu lika. On je iskoristio svoje poznavanje istorije i rasne nepravde da udahne život Barkerovom liku, piše "ATI".
Možda najstrašnija stvar kod Kendimena nije njegovo nasilje, već sposobnost da natera publiku da razmišlja o ljudima poput Ruti Mekoj koji su bili demonizovani i zaboravljeni. Na kraju, stvarna priča o Kendimenu je mnogo više od čudovišta sa kukom, ona je o stvarnom teroru kroz koji su Afroamerikanci prolazili kroz istoriju.
