Nije Prvi svetski rat bio nimalo lak ni za koga na ovim prostorima, ali može se reći da je slavni srpski pesnik, pisac i političar Petar Kočić u tim danima prvi i poslednji put osetio sreću i slobodu... tj. dok nije zaspao i otišao u večni mir.
Rođen 1877. godine u selu Stričići kod Banja Luke, Petar Kočić je pripadao generaciji srpskih intelektualaca koji su se borili za svoje ideale, ali su zbog toga i stradali. Kočić je proterivan iz Sarajeva u Beograd, pa i u Banja Luku zbog svog "srbovanja" i učestvovanja u radničkim štrajkovima.
Uoči aneksije Bosne i Hercegovine, Kočić je pokrenuo list "Otadžbinu" i stvorio političku grupu koja je propovedala borbu protiv Austrije i ostataka feudalnog ropstva. Bio je omiljen u narodu i slavljen među ompadinom željnom otpora protiv okupatora. Tamo gde je narod video svog prvaka, država je videla opasnog protivnika. Kočić je više puta hapšen i krivično gonjen.
Ovako je Dragan Nikolić recitovao Plavu grobnicu: I kamen bi zaplakao! (VIDEO)
Posle mnogo godina siromaštva i progona, Petar Kočić počeo je da ispoljava znake mentalne slabosti. Smešten je u Duševnu bolnicu u Beogradu, gde je mnogo vremena provodio sa sestrićem upravnika bolnice, nadarenim hroničarem Milanom Jovanovićem Stojimirovićem. Mladić koji je u Duševnoj bolnici radio kao sekretar, tražeči spas od austrougarske okupacije, u beleškama je detaljno opisao poslednje dane, smrt i sahranu slavnog Srbina.
Pisao je Milan da je pisac bio preplašen i bled kad su ga doveli, ali da nije bio nimalo opasan, te je mladić i te kako uživao u razgovoru sa jednim od najpametnijih savremenika. Kočićevo stanje drastično se pogoršalo u leto 1916. godine. On sebe nije smatrao ni bolesnim ni ludim i bio je ubeđen da se tu našao zbog nebrige prijatelja.
"Kočić je sve do smrti verovao da je zdrave pameti. Samo se jednom o sebi izrazio kao o ludaku - kad su austrijski žandari došli da ga traže i da provere da li je zbilja bolestan. Do poslednjeg časa govorio je kako "samo da dočeka Srbiju", pa će u planine, na oporavak. Drhtavim rukama, prerađivao je za pozorište svoja "Sudanija". Bio je vrlo ponosit na svoj rad, hvalio se kako će se to igrati 'u svim srpskim pozorištima' ", zapisao je Milan.
Govorio je da je ostavljen da "pametan čami među ludama", sve dok nije došao do nekih medicinskih knjiga.Nije mnogo trebalo mudrome Kočiću da zaključi šta se dešava. Shvatio je težinu situacije u kojoj se našao - bolovao je od progresivne paralize za koju leka nema. Predao se... Posle šest dana u postelji, Petar Kočić je 27. avgusta u četiri ujutro pronađen mrtav.
Ironično, priča kaže da je Petar Kočić u ovoj bolnici bio srećan. Govorio je da je tu "živi u slobodi" i da ne mora da gleda austrougarsku vojsku kako paradira njegovom domovinom. Ako je tako, onda je tog 27. avgusta 1916. godine Doktorova kula u kojoj je izdahnuo Petar Kočić bila jedino slobodno mesto na celom Balkanu. Nažalost, bila je jedina sloboda koju je dočekao veliki pisac.
Proročko upozorenje slavnog pisca niko nije slušao: Sve se obistinilo! (FOTO, VIDEO)
U okupiranom Beogradu bili su zabranjeni svi javni skupovi, pa čak i pogrebne povorke. Zato je Kočićev sanduk opremljen u Duševnoj bolnici, a na večni počinak je prevezen taljigama, samo u pratnji kočijaša.Sanduk za jednog od najvećih Srba svih vremena, piše Stojimirović, napravio je pacijent koji je umislio da je Bog, ushićen jer je dobio kaput preminulog pisca. Telo Petra Kočića na čaršavu je položeno u sanduk. Oko lica su mu poređali cveće, a uz obraze i čelo jabuke. Putopisac kaže da je izgledalo kao da se veliki književnik osmehuje. Niko se nije sagnuo da celiva mrtvaca pre stavljanja poklopca, samo je jedna pacijentkinja viknula da takvog čoveka ne mogu da sahrane "gologlava i bosonoga". Razleteše se tada po bolnici sve dok nisu našli crvene papuče koje su mu brzinski navukli na stopala. A onda se desilo nešto što je Stojimirović pamtio doveka.
"Odjednom - je li to igra slučaja, ćud sudbine, njena logika, ili ludački prohtevi? - Petru Kočiću, velikome Srbinu, meću na glavu prostu srpsku šajkaču... Nas nekolicina, koji razumedosmo taj lepi simbol, zgledasmo se kostrešeni od jeze", zapisao je ovaj hroničar.
Deset godina po Kočićevoj smrti država je ustanovila Aleju velikana na Novom groblju. Tu su preneti ostaci generala Miloša Vasića, Jovana Cvijića, zatim Velimira Teodorovića, vanbračnog sina kneza Mihaila i nesrećnog Petra Kočića.
Ništa ne biva pre nego što treba da bude: Sve grešne ljubavi Ive Andrića!
