Sofija Jovanović je jedna od žena koje su Francuzi nazivali "srpskim Jovankama Orleankama". O njenom životu malo se zna, a morali bismo svi da je slavimo.
Mesar Jovanović iz Dušanove ulice u Beogradu rano je umro ostavivši ženu sa ćerkama. Stalno se i glasno žalio zbog toga što nije imao "sina junaka, osvetnika Kosova". To je i uticalo na njegovu ćerku, prelepu maturantkinju Sofiju da odseče kosu i da se prijavi da dobrovoljno učestvuje u Prvom balkanskom ratu.
Prošla je test pred tročlanom komisijom, kao i obuku u Prokuplju i Vranjskoj banji, a prvo učešće u borbama imala je na Crnoj Čuki i Veljoj glavi. Sofija je bila prva žena borac u srpskoj vojsci i zbog neverovatne hrabrosti, ratni drugovi su je u šali zvali Sofronije.
Život prve srpske lekarke Drage: Muškarci je ponižavali, država je sabotirala!
Po završetku Drugog balkanskog rata, Sofija se zaposlila u Direkciji železnice, ali mir nije potrajao. U noći između 28. i 29. jula 1914. godine Jovanovićeva je bila učesnica prve bitke u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd.
Njen Sremski dobrovoljački odred uspeo je da pređe preko Save i preseče telefonske žice do Zemuna. Učestvovala je u bitkama na Drini i Kolubari. Branila je Beograd pod komandom čuvenog majora Dragutina Gavrilovića. Preživela je povlačenje preko Albanije, učestvovala je u proboju Solunskog fronta.
Izgubila je pola stopala, a dobila 13 odlikovanja. Na jednom od njih, onom iz 1912. godine, piše "Osvetnici Kosova" - baš kao što je Sofijin otac i želeo.
Posle rata se udala za ratnog druga Tihomira Krsmanovića i nije se pojavljivala u javnosti. O ratu je govorila retko, samo da je bio surov i užasan, ali "da se za zemlju moralo dati sve, da je to bio dug otadžbini".
Najfatalnija Srpkinja: Dva puta se udavala za svoje rođake, zavodila sinovljeve drugove!
Regrutacija hrabre Sofije
Prijavila se Narodnoj odbrani, ali tamo nisu hteli ni da čuju. Rekli su joj, u šali, da bi bio najveći greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, a ne maturantkinje...
Vratila se pokunjena, ali je sutradan opet došla. Kad je ugleda jedan major, reče:
"Kojim dobrom, devojko?"
"Hoću pušku i ratni raspored! Odavde neću otići bez puške. Ako posustanem ili se uplašim zadatka, ubijte me... Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće."
"Dobro, devojko! Ne možeš na front, ali te možemo uzeti za bolničarku. Da vidaš rane junacima..."
"Hoću pušku! Za bolničarke uzmite starije. Hoću i ja da tučem Turke!"
Nisu imali kud: primili su je.
(Antonije Đurić, "Žene Solunci govore", 2014.)
