Porodicu Frank je, baš na današnji dan 1944. godine, uhapsio Gestapo u skorvištu u Amsterdamu i deportovao ih u koncentracioni logor. Nakon završetka stravičnih napada, otkriven je dnevnik 14-godišnje devojčice Ane Frank, koji predstavlja jedan od najpotresnijih dokumenata o stradanju Jevreja u Drugom svetskom ratu.
Ana Frank imala je svega 16 godina kada je preminula u koncentracionom logoru Bergen-Belsen – od tifusa, u martu 1945. godine, samo nekoliko nedelja pre oslobđenja. Datum smrti nikada nije sa sigurnošću utvrđen ali se procenjuje da je to bilo 16. marta.
Ovaj video jedini je postojeći snimak Ane Frank, a snimljen je dok je kroz prozor posmatrala venčanje svojih komšija 22. jula 1941. godine:
Šta je sve skrivao dnevnik Ane Frank?
Oto Frank, otac Ane Frank, nije mogao na početku da se natera ni da pročita, a kamoli da objavi dnevnik njegove ćerke, prvi put izdat pre 79 godina.
Godine 1976. stigao je u studio "Plavog Petra"(eng.Blue Peter) na Bi-bi-siju da objasni zašto se na kraju odlučio da ga pročita i objavi.
"Dobio sam priliku da je stvarno upoznam tek kroz njen dnevnik”, priznao je Oto Frank voditeljki Lesli Džad u emisiji Plavi Petar, dok joj je pokazivao lične zapise njegove voljene ćerke Ane.
Oto je, zapravo, leksikon poklonio ćerki za njen 13. rođendan, 12. juna 1942. godine.
Ali Ana je skoro momentalno odlučila da ga iskoristi kao dnevnik i počela da beleži najintimnije misli, pišući kao da otkriva tajne bliskoj prijateljici.
Nadam se da ću uspeti potpuno da ti se poverim, kao što to nisam nikome pre. "I nadam se da ćeš mi biti velika podrška i uteha”, pročitao je Oto odlomak iz Anine prve dnevničke zabeleške u dečjoj televizijskoj emisiji.
Poslednji unos u dnevnik bio je 1. avgusta 1944. godine.
Ujutro 4. avgusta, Gestapo je upao u skrovište i uhapsio sve njegove stanovnike.
Razlog njihovog otkrivanja i dalje je sporan. Frankovi su odvedeni u koncentracioni logor Aušvic-Birkenau, gde je Oto razdvojen od žene Edit i ćerki Margo i Ane.
Svoje ćerke i ženu više nikada nije video, sve tri su stradale u logoru.
Oto nije imao snage da čita dnevnik
Oto je bio jedini preživeli, posle rata se vratio u Amsterdam da potraži porodicu. Bio je potpuno skrhan kad je saznao za njihovu sudbinu.
Anini dnevnici i pisma su spasile njegove prijateljice Mip Gis i Bep Foskujl, koje su uspele da mu ih predaju kad se vratio.
U svom očaju nije mogao da se natera da ih pogleda.
"Nemam snage da ih čitam", napisao je majci u Švajcarskoj 22. avgusta 1945. godine.
Kad je Oto konačno uspeo da se natera da otvori te dnevnike, zapisi su za njega bili pravo otkrovenje.
Detalji iz dnevnika
Pružili su mu uvid u um njegove pametne, krhke i ekspresivne ćerke dok se borila protiv složenosti adolescencije u najstravičnijim mogućim okolnostima.
Neulepšanim tonovima, ona je detaljno opisivala sukobe sa majkom i neslaganje sa sestrom, brige o vlastitoj reputaciji i telu koje se menja.
Oni su takođe otkrivali koliko joj je teško padala skučenost i tišina aneksa i njenu osetnu iritaciju prema ljudima sa kojima je živela.
Pisala je o izolovanosti i stalnoj, zastrašujućoj pretnji da će biti otkriveni.
Kako se osećala kao „ptica pevačica kojoj su potkresana krila i koja se u potpunom mraku zaleće u rešetke svog kaveza”.
Ali Oto je dobio uvid i u njene male trenutke radosti: prirodu koju je uspela da spazi kroz prozorče i bujanje uzajamne ljubavi prema Piteru Van Danu, dečaku koji je takođe živeo u aneksu.
Pisala je kako sanja o klizanju u Švajcarskoj i ambicijama da bude spisateljica; o identitetu i odnosu sa prijateljima, i stvarnim i zamišljenim.
Počeo je bolje da razume Anin složeni i maštoviti um kako se ovaj menjao i sazrevao.
"Ne bih mogla ponovo da napišem takvo nešto", napisala je ona za jednu raniju dnevničku zabelešku.
"Sada kada ponovo čitam dnevnik posle godinu i po dana, iznenađena sam vlastitom detinjom nevinošću. Duboko u sebi znam da nikad ponovo ne bih mogla da budem tako nevina, koliko god to želela.”
"Nemaš prava da zadržiš dnevnik kao privatno vlasništvo"
Najviše od svega, Otu se ukazala prilika da uživa u Aninom spisateljskom talentu i izuzetnoj hrabrosti i ljudskosti koje je pokazala suočena sa nepokolebljivim užasom okolnosti.
„Nakon što sam pročitao dnevnik, iskopirao sam ga i dao kopije našim prijateljima koji su nas sve poznavali”, rekao je on voditeljki BBC-a Lesli Džad 1976. godine.
„Jedan od njih je bio zaposlen u izdavačkoj kući i rekao mi je: ‘Nemaš prava da zadržiš dnevnik kao privatno vlasništvo, to je svedočanstvo i ti moraš da ga objaviš. I zato sam to i uradio.”
Šta je izbačeno iz dnevnika Ane Frank?
Dvadeset petog juna 1947. godine objavljeno je Tajno skrovište, knjiga sastavljena od Aninih tajnih dnevničkih beleški i tekstova.
Pored toga što je ispravio neke njene jezičke greške, Oto ga je donekle ublažio, izbacivši Anine kritičke impresije o njegovom braku, delove o se*su, i njene ponekad brutalne opise ljudi koje je poznavala.
Godine 1952. objavljena je na engleskom pod nazivom "Ana Frank: Dnevnik jedne devojčice".
Knjiga je momentalno ostvarila veliki uspeh – jedna jedina devojčica dala je lik gotovo nepojmljivom užasu i veličini nacističkog genocida.
