Kad su Ljiljani rekli da je Borislavu Pekiću ostalo još 6 meseci života, odmahnula je rukom: "Pušio je 2 kutije dnevno i znao je da čeka rak pluća"

Ljiljana Pekić provela je pune 34 godine u braku sa jednim od najvećih srpskih književnika, Borislavom Pekićem. Danas živi u ulici koja nosi njegovo ime, a gotovo ceo život posvetila je čuvanju njegovog književnog nasleđa. Nakon njegove smrti nastavila je da preslušava magnetofonske trake na kojima je beležio svoje misli i da priređuje njegova dela za objavljivanje.

Kako je kasnije pričala, Pekića je poznavala iz viđenja još iz gimnazijskih dana. Živeli su nedaleko jedno od drugog, a zbog njegove visine i upečatljive pojave bilo ga je nemoguće ne primetiti. Posle njegovog izlaska iz zatvora, zajednički prijatelji upoznali su ih na jednom druženju, a prijateljstvo je ubrzo preraslo u ljubav.

Njihova veza trajala je tri godine. Tek kada je završila Arhitektonski fakultet i pronašla posao, odlučili su da se venčaju. Ljiljana je kasnije priznala da joj je diploma bila važna jer je verovala da će upravo njena plata biti glavni oslonac porodice, pošto nije bila sigurna da će Borislav ikada moći da živi od pisanja.

Život pun iznenađenja

Sudbina je, međutim, imala drugačije planove. Nedugo nakon venčanja Pekić je na konkursu "Lovćen filma" osvojio dve prve nagrade za filmske sinopsise, nakon čega je dobio posao dramaturga. Bio je to početak njegove uspešne književne i scenarističke karijere.

Ljiljana je često govorila da njihov zajednički život nikada nije bio predvidiv. Planove su stalno menjale okolnosti, ali upravo je ta neizvesnost njihov brak činila posebnim.

Kako je isticala, uz Borislava nikada nije bilo rutine, a svaki novi dan donosio je neko novo iskustvo ili izazov.

Odlazak u London promenio je njihov život

Posle političkih prilika u tadašnjoj Jugoslaviji, supružnici su odlučili da sreću potraže u inostranstvu. Ljiljana je zahvaljujući svojoj profesiji dobila ponude za posao u Engleskoj, ali njihov odlazak nije protekao bez problema.

Neposredno pred put policija je Borislavu oduzela pasoš, zbog čega su supružnici bili primorani da se razdvoje. Ljiljana je otišla u London kako bi započela posao, dok je Pekić ostao u Beogradu čekajući dozvolu za izlazak iz zemlje.

Ponovo su se spojili tek gotovo godinu dana kasnije, kada je posle dodele NIN-ove nagrade konačno dobio pasoš. Tokom razdvojenosti održavali su vezu pismima, koja su kasnije objavljena u knjizi „Korespondencija kao život“ i danas predstavljaju dragoceno svedočanstvo njihove ljubavi i međusobne privrženosti.

Kako je umro Borislav Pekić?

Po prirodi sam optimista i nikad ne verujem u neki loš ishod. Mislila sam da će se on izvući, da će sve biti u redu. Čak i kad su lekari rekli da mu je ostalo još šest meseci, odmahnula sam rukom. A u stvari je bilo samo mesec dana. Poslednje tri nedelje samo je ćutao, nije hteo da priča ni o bolesti, ni o bilo čemu, samo je gledao filmove, naročito kaubojske. Nije teško bilo pogoditi od čega će da umre jer je pušio dve kutije dnevno", kaže gospođa Pekić, dok pali cigaretu.

"Pušio je mnogo i znao je da ga čeka rak pluća. Znao je otprilike i godinu. U njegovim dnevnicima stoji da ima velike planove, ali samo do 60. godine. Umro je u 62. godini.

Borislav Pekić (1930–1992), jedan od najplodnijih i najautentičnijih domaćih pisaca, rođen je u Podgorici. Njegov otac bio je sreski načelnik, zbog čega je porodica često menjala mesto boravka – na svake dve-tri godine dobijao je premeštaj. Tako su živeli u Kninu, Bečeju, a pred sam početak rata preselili su se na Cetinje, gde je Borislav pohađao školu.

Kada je izbio rat, njegov otac, koji se zalagao za ujedinjenje Srbije i Crne Gore, bio je proteran iz Crne Gore. Porodica se tada preselila u Bavanište kod Pančeva, odakle je poreklom bila njegova majka. Tamo su, na imanju njegove bake, proveli ratne godine. Borislav je bio jedinac i odrastao je okružen velikom roditeljskom pažnjom.

Njegovi roditelji preživeli su teške godine dok je on, od 1948. do 1953. godine, bio u zatvoru kao član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije Savez demokratske omladine Jugoslavije.

Kada se Ljiljana udavala za Pekića, od bližnjih je dobila savet: „Verovatno nećete imati para, verovatno će ti biti teško, ali sa njim ti sigurno neće biti dosadno, a dosada je ono što ubija svaki brak".

"Znala sam ga godinama iz viđenja, još dok je išao u gimnaziju, stanovali smo u blizini, i bio je toliko visok i markantan da nisam mogla da ga ne vidim. Kad je izašao iz zatvora, naš zajednički prijatelj, kolega sa fakulteta, rekao mi je da idu kod Pekića da igraju karte i pozvao me je da pođem sa njima. Tako smo se upoznali. Onda smo počeli da se zabavljamo. To je trajalo tri godine, a kad sam diplomirala i našla posao, venčali smo se. Bilo mi je važno da završim arhitekturu jer sam mislila da njega nikada niko neće štampati i da ćemo živeti od moje plate. Ali kad je nešto posle našeg venčanja raspisan konkurs ‘Lovćen filma’, poslao je pet sinopsisa i dobio je dve prve nagrade. Tadašnji direktor ‘Lovćen filma’ mu je ponudio da bude kod njih dramaturg."

Tako je počeo da radi. Nije to dugo trajalo, možda dve godine, ali taj njegov prvi posao je bio jako prijatan, ležeran, upoznao je mnoge reditelje i glumce. Život im je bio pun iznenađenja, i prijatnih i neprijatnih, ali nije bilo rutine. Kad god bi napravili neki plan, uvek bi se desilo nešto što ga poremeti.

"Kada su Rusi ušli u Čehoslovačku, ja sam se izbezumila, nisam mogla da podnesem tu ideju da opet bude hapšen. Znala sam da nema dlake na jeziku, da stalno ide kontra i da će sigurno biti problema. Počeli smo da razmišljamo da odemo negde, možda u Afriku. Mislili smo da u Evropi moja plata neće biti dovoljna za život. Kad smo se raspitali, shvatili smo da kao arhitekta mogu da radim u Nemačkoj, a znala sam i jezik, a Pekić je imao ponudu da radi za Dojče vele. Nije mu se dopala ta ideja. Govorio je: ‘Ja idem u inostranstvo da pišem, a ne da radim’. Mislio je da čovek ne može ništa da radi sa pola mozga.

Poslala sam biografije na desetak adresa u Engleskoj i dobila tri pozitivna odgovora, bez ikakve veze ili poznanstava. Oni su mi nabavili dozvolu za rad i spakovali smo se. Stavili smo pasoše na sto i trebalo je da krenemo za nedelju dana. Ali negde u belu zoru, u pet sati, policija dolazi na vrata: ‘Došli smo po pasoš Borislava Pekića’. Bio je to grom iz vedra neba. Nismo to očekivali, jer smo već putovali. On se nadao da će to da se reši za mesec dana. Ja sam otišla jer me je čekao posao, a on je planirao da stigne čim reši problem sa pasošem.

Posle tri meseca došla je i ćerka, koja je tamo krenula u gimnaziju. Nas dve smo živele bez njega skoro godinu dana. Pasoš su mu dali tek posle dodele Ninove nagrade 1971. godine. Teško nam je padala ta razdaljina, ali pisali smo pisma, i to mi je malo olakšavalo život tamo. To sam posle objavila u knjizi ‘Korespondencija kao život’, tih njegovih 105 pisama. Nije bilo lako, ali čovek sve preživi kad ima neki cilj."
Dok sedimo u „Trandafiloviću", njihovom nekadašnjem omiljenom mestu za sastanke, podsećam je na jednu davnašnju izjavu: „Ceo moj život je bio podređen njemu i njegovom radu, pa su se ćerka i on borili kome ću više pažnje da posvetim".

"Njih dvoje su bili ljubomorni jedno na drugo, ali sam uspela da balansiram i da nađem vreme i za sebe. Borislav se teško pomerao i nije voleo nikakve obaveze. Ako mu kažem: ‘Treba večeras da idemo kod nekog’, odmah usledi: ‘E večeras ne mogu nigde, već imam plan’. Ako kažem: ‘Za 15 dana treba da idemo na neku slavu’, onda me pogleda: ‘Otkud znam da li ću tada biti raspoložen za to’. Tako sam brzo batalila da mu organizujem vreme i shvatila da treba da pravim raspored za sebe, a on ako hoće - dobrodošao, ako neće, idem sama.

U Londonu nismo imali nikakvu pomoć u kući, pa smo podelili poslove. Ja nisam volela da brišem prašinu, a on je mrzeo je prašinu i uvek je u džepu nosio krpu za brisanje. Inače, slabo se prihvatao domaćih poslova. U Londonu smo imali lepu baštu, koju je on sredio i negovao. Posle nekoliko godina nagovarao me je da se preselimo u prirodu, neko udaljeno mesto u Engleskoj. To nije dolazilo u obzir jer ne mogu da živim negde gde je bog rekao laku noć. Međutim, on nikada nije insistirao ni na čemu. Lako smo se dogovarali. Volela sam kad mu odjednom padne nešto na pamet i uvek sam punog srca učestvovala u tim avanturama.

Kad je došao u London, krenuli smo da tražimo neku kuću. Mogli smo da dobijemo povoljan kredit, dobijali smo prospekte raznih agenata, on je to sistematično pregledao, pravio program, i onda smo uveče, kad se vratim s posla, po dva-tri sata lunjali Londonom, podzemnim železnicama autobusima, i na kraju smo našli lepu kuću u blizini stadiona Vembli. Tada je odlučio da žrtvuje tri meseca i da ne piše ništa samo da bismo sredili kuću. U Beogradu nije znao ni ekser da ukuca, a tamo je svašta naučio."
Gospođa Pekić već nekoliko godina nije bila u Londonu i nema neku naročitu želju, jedino bi volela da vidi neke izložbe. Sećanja naviru.

"Ujutru kad ustanemo, doručkujemo, ja odem u kancelariju, ćerka u školu i on je imao ceo dan na raspolaganju - niko ne dolazi, telefon ne zvoni, niko ne kuca na prozor, nema zvanja da potpiše ovu ili onu peticiju. Imao je sve vreme ovog sveta. Počne da radi, a kad zapne, ode u baštu, plevi, okopava, nosi magnetofon sa sobom i, kad mu padne nešto na pamet, diktira u mikrofon. Za ručak pojede neki sendvič, odmori se i onda nastavi do uveče, dok ja ne dođem da spremim večeru i da gledamo televiziju. Nije imao nikakav odnos prema hrani. Bio bi najsrećniji da je mogao da uzme tri tablete dnevno.

A tek kupovina što ga nije zanimala. Jednom smo bili u Parizu mesec dana i on je odmah uzeo njihov vodič ‘Šta sve morate da vidite od istorijskih znamenitosti’, bio je zaluđen i istorijom, pa smo danima išli po grobljima, muzejima, iskopinama i raznim znamenostima. U nekom trenutku, kad mi je dosadilo, pitala sam ga: ‘A hoćemo li videti neku robnu kuću, nešto što me još zanima?’ Odgovorio je da hoćemo. I onda ja uđem u neku prodavnicu, a on stoji ispred, čeka i puši. Uvek je nosio jedne te iste stvari, samo su se kupovale nove kad se ove pohabaju. Po kući džins, napolju odela. Dešavalo se da mi da jednu papuču koja je pocepana i kaže da mu takvu istu kupim."

„Osim maničnog čitanja i želje da se bavi arheologijom, voleo je i da se kocka dok je studirao. Kockali su se u pasulj. Umesto žetona - pasulj, a ko gubi, vodi na piće.

Smatrao je da to što se dobije na kocki mora odmah da se potroši, a nikako ne da se nešto korisno uradi sa tim. Kad je radio na filmu, onda su to bile i neke veće sume novca, uglavnom je dobijao. U početku je igrao preferans, a posle samo poker. Bio je dobar kockar. Nije voleo rulet. To mu se nije dopadalo jer na to nije mogao da utiče. A kad je počeo ozbiljno da piše, batalio je kocku.
Najveća relaksacija u Londonu bila mu je bašta. Pošto nije znao ništa o baštovanstvu, odmah je kupio enciklopedije, pretplatio se na časopise, išli smo po sajmovima cveća, obilazili botaničku baštu, sagradili smo i staklenu baštu, koja se grejala, imala ventilaciju, pa je noću ustajao da mu se slučajno ne bi smrzle biljke.

Jedno vreme, dok smo bili u nekoj finansijskoj stisci, razmišljali smo da počnemo da proizvodino neke rasade. Srećom, do toga nije došlo. Voleo je tehniku. Sećam se radosti kad je kupio prvi magnetofon, koji je koštao kao mojih pet plata, posle neku pisaću mašinu sa italik slovima. Kada sam počela da se zanimam za keramiku, rekao mi je: ‘Ma nije važno da li ćeš ti to da radiš, ali je važno da odmah kupiš sve moguće alatke.

On bi bio oduševljen internetom. To bi za njega bio spas jer sve je radio peške. Za njega je bila ogromna razlika kada je sa mašine prešao na kompjuter. Šta da vam kažem, ‘Zlatno runo’ je sedam puta prekucavao. To je 3.500 strana, ručno prekucanih sedam puta. To je bio ogroman fizički rad, imao je problem sa artitisom zbog tog kucanja. Kad je kupio kompjuter, plašio se da li će da pogodi ritam jer je na mašini kucao mnogo jako. I kada je spavao, stalno se budio, zapisivao, govorio je da nije siguran da li spava kad je budan, ili je budan dok spava. Bio je preokupiran svojim delima, pa i dok spava, njemu je mozak radio u tom pravcu. Dešavalo se da neka rešenja koja su ga mučila nađe ujutru, kad ustane. Pored kreveta je imao stalno beležnicu i olovku.

Jednu dramu je sanjao i, kad je ustao, napisao je komad u cugu -‘Kako zabavljati gospodina Martina’. Posle se igrala u Narodnom pozorištu. Boravio je mesec dana u Rusiji sa ekipom ‘Lovćen filma’ i kupio je foto-aparat ‘zenit’, ali uglavnom sam ja fotografisala. Kad smo bili u Carigradu, to mu je bio poseban san, da vidi te mozaike i atmosferu, to mu je bilo vrlo važno i za ‘Zlatno runo’. Išli smo, a ja sam fotografisala ono što je želeo. Kad smo se vratili u Beograd, videla sam da aparat neće da se otvori i odnela sam ga kod fotografa, koji je samo mogao da konstatuje da se ukočio i da ništa nisam snimila. Trebalo mi je dobrih mesec dana da mu to saopštim."
Prvu priču je napisao u Vidicima pod pseudonimom Adam Petrović. Posle je objavljena u knjizi „Vreme čuda". Govorio je da mu je najdraže „Zlatno runo" i da se njegov ukus ne poklapa sa ukusom publike, koja više voli „Besnilo."

Na pitanje šta vam znači prva knjiga, rekao je: „Pa ne mnogo, ja sam tada imao 35 godina, a to su godine kada vas prvi uspesi ne uzbuđuju. Piscu, kao i operskoj primadoni, bivši uspeh, ma koliko velik bio, malo znači. Uvek je važan onaj tekući".

"Nikad nije čitao kada mu izađe nova knjiga, pogleda omot, da li ima nekih štamparskih grešaka i nije dalje o tome razmišljao. Nije bio mnogo sitničav zbog tih grešaka, ali posebna teškoća je bila da mu se u London pošalje prvi otisak. Baš kad je izašlo ‘Vreme čuda’, nije mogao da veruje kakav je omot, neka prljavoroze boja, a još su pogrešili i njegovo ime. Pisalo je Borisav. Malo se nervirao. I prvim izdanjem ‘Besnila’ bio je frapiran zbog ilustracije. Bila sam prvi njegov čitalac, odnosno slušalac. On bi čitao neki odlomak, pa smo onda razgovarali, naročito o ‘Zlatnom runu’.

Često mi je telefonirao dok sam bila u kancelariji, imala sam pauzu od podne do dva, i diskutujemo, ili mi naruči knjige koje su mu potrebne iz biblioteke. On je stvarno živeo da bi radio. Bilo je poziva da ide u Ameriku, da drži predavanja, ali nije hteo bez mene, pa smo planirali da otputujemo kad ja odem u penziju, ali on se tada razboleo. Dolazio je u Beograd na mesec dana, kad je Sajam knjiga. Tada se potpuno odrekne pisanja, omiriše malo atmosferu i vrati se kući bolestan od tog sedenja po kafanama i pričanja. Obično se vraćao sa gripom. I onda se lečio od Beograda."
„Stalno je pričao kako naši pisci malo objavljuju. Tamo, ako živite od pisanja, bilo je normalno da objavljujete jednu knjigu godišnje. A imao je neprilike. Kad smo otišli u London, niko pet godina nije hteo da mu štampa knjige. Dva-tri pisca su plasirala intrigu kako je emigrirao da piše za Tajms i govori na BBC protiv Jugoslavije. Zbog tih glasina nisu hteli da ga štampaju.
Predao je ‘Nolitu’ rukopis ‘Kako upokojiti vampira’ i ‘Nolit’ je to platio, ali to se kod njih kiselilo i otezalo i posle dve godine su odustali. U ‘Srpskoj književnoj zadruzi’ trebalo je da se štampaju njegove drame i sve je bilo složeno, ali su posle sve to rasturili.
‘Vampir’ je izašao tek 1977. Ali što su mu više prepreka postavljali, on je više pisao. Govorio je: ‘Sad pišem za fioku, ali to će biti objavljeno’. Bio je to veliki stres pisati i ne objavljivati, ali je on to savlađivao. Za tih pet godina neki časopisi su mu objavljivali članke koji su bili plaćeni, Crnogorci su bili fer prema njemu. Pisao je radio-drame za Nemce. To mu je bila neka satisfakcija.
Novac mu nije bio posebno značajan. Kad ga je imao, trošio je, a kad nije - nikom ništa. Dok smo živeli u Beogradu, bilo je nekih honorara od filmova, a nekad propadne celo preuzeće, pa ne stigne ništa. Uvek smo pravili velike planove, šta ćemo kad nam novac stigne, a onda sve propadne. Sve u svemu, živeli smo skromno. A u Londonu je pisao drame za nemački radio, prevodio je Peter Urban, i to je bilo relativno dobro plaćeno. Ali to je jedna drama za godinu dana. Doduše, desilo se jednom, kad je napisao drame iz ‘Vremena čuda’, da te godine budu tri. Ja sam bila ministar finansija u našoj kući. Kad treba da se ispuni poreska prijava, onda se ljutio, brinuo se da će, ako mu budu štampali sabrana dela, na to morati da plati veliki porez. Na kraju je ta izdavačka kuća bankrotirala, od tih para nije bilo ništa. Kad je počeo da radi za film, to su bile neke veće sume, onda smo ponekad mogli da se luksuziramo. A luksuz je bio da kupimo ugalj za zimu. Moja plata je bila za ono bazično, najneophodnije.

Muziku je slušao non-stop i snimao je na onim trakama, a snimao je mnogo filmova da, kad dođemo u Beograd, znamo šta da gledamo. On je bio selektor našeg filmskog programa. U sobu gde je radio nije se ulazilo bez kucanja, nije voleo da mu se upada. To je, valjda, trauma koja je ostala iz zatvora. On je to opisivao kao svoju ćeliju. Bilo mu ja važno da je mir i da je red."
Posle višednevnih susreta, pozdravljamo se sa gospođom Pekić na pešačkom prelazu kod „Trandafilovića". Za kraj pitam: „A da li ste nekad razmišljali da nešto napišete o svom mužu?"

"Davno sam sebi rekla: Ljiljana, tebe ta guja ujesti neće."

(Stil / Aleksandar Đuričić / Širom zatvorenih očiju)