Ratovi ne odnose samo živote, kuće i gradove. Nekada zauvek razdvoje dvoje ljudi koji su bili uvereni da će ostariti zajedno.
Tako su se rastali Gordana i Aldin, mladi zaljubljeni par iz Bosne za koji se pričalo da je najlepši u čitavom kraju. Dok su maštali o venčanju i zajedničkom životu, istorija je umesto svadbe donela sirene, granate i rastanak bez pozdrava.
Međutim, baš kada su počeli da grade planove za zajednički život, istorija je odlučila drugačije. Rat koji je početkom devedesetih zahvatio Bosnu i Hercegovinu nije im oduzeo samo bezbrižnu mladost, već ih je razdvojio na način za koji su oboje verovali da je konačan. Godinama su živeli odvojene živote, noseći u sebi uspomene koje nisu bledele uprkos vremenu, novim obavezama i porodicama koje su stvorili.
„Bila sam uverena da više nije među živima. Toliko godina nisam čula ni jednu jedinu vest o njemu da sam vremenom počela da verujem da je stradao. Često sam ga se sećala i molila se za njegovu dušu. A onda mi je jednog dana muž rekao nešto zbog čega sam zanemela. Rekao mi je da me traži čovek koji tvrdi da me poznaje iz mladosti i da je tokom rata izgubio jedno oko. U tom trenutku nisam morala da čujem njegovo ime. Srce mi je odmah reklo da je to Aldin“, prisetila se Gordana.
Ljubav koja je obeležila njihovu mladost
Gordana i Aldin upoznali su se još tokom srednjoškolskih dana, u vremenu kada su se ljubavi rađale mnogo sporije nego danas. Nije bilo mobilnih telefona, poruka ni društvenih mreža. Ljudi su se upoznavali na školskim igrankama, u šetnjama kroz grad ili na druženjima sa prijateljima. Upravo u takvom okruženju počela je i njihova priča.
Od prvog trenutka među njima se stvorila posebna povezanost. U početku su bili prijatelji, a onda su dugi razgovori, zajedničke šetnje i svakodnevni susreti prerasli u nešto mnogo dublje. Ubrzo su postali nerazdvojni.
„Nije prošao dan da se ne vidimo. Ako bismo se nekim slučajem razdvojili na nekoliko sati, jedva smo čekali da se ponovo sretnemo. Ljudi su nas svuda viđali zajedno. Kada bi sreli mene, pitali bi gde je Aldin, a kada bi sreli njega, raspitivali bi se za mene. Svi su nas doživljavali kao jedno“, pričala je Gordana.
Njihova ljubav nije bila burna niti opterećena ljubomorom i svađama. Naprotiv, bila je ispunjena međusobnim poverenjem, poštovanjem i sigurnošću da jedno u drugom imaju oslonac za ceo život. Još kao tinejdžeri počeli su da razgovaraju o budućnosti, o poslu kojim će se baviti, kući koju će jednog dana imati i porodici koju će zajedno stvoriti.
„Nikada nisam razmišljala o mogućnosti da se rastanemo. Za mene je bilo potpuno prirodno da ćemo se jednog dana venčati. Čak ni naši roditelji nisu sumnjali da ćemo ostati zajedno. Svi su govorili da je pitanje vremena kada ćemo zakazati svadbu.“
Kada je rat preko noći srušio sve snove
Početkom devedesetih godina život u Bosni počeo je da se menja. Isprva su ljudi verovali da će političke tenzije brzo proći i da neće ozbiljno ugroziti njihove živote. Međutim, iz dana u dan situacija je postajala sve napetija.
Na ulicama su se pojavili vojnici, stizale su zabrinjavajuće vesti iz drugih gradova, a strah je polako ulazio u svaki dom. Ljudi koji su do juče zajedno sedeli u kafanama i slavili praznike počeli su da se gledaju sa nepoverenjem.
„Sećam se da smo svi mislili kako je nemoguće da dođe do pravog rata. Govorili smo da će se političari dogovoriti i da će sve brzo proći. Onda su odjednom počele da stižu vesti o sukobima, granatiranju i ljudima koji nestaju. Tek tada smo shvatili da se dešava nešto mnogo ozbiljnije nego što smo mogli da zamislimo.“
Kada je rat postao stvarnost, Aldin je otišao na ratište. Bio je veoma mlad, ali okolnosti nisu ostavljale mnogo izbora.
Gordana se i danas sa neverovatnom jasnoćom seća njihovog poslednjeg susreta pre rastanka.
„Stajali smo jedno naspram drugog i pokušavali da budemo hrabri. Govorio mi je da će sve brzo proći i da će se vratiti. Oboje smo plakali, ali smo se trudili da to ne pokažemo. Nismo želeli da jedno drugo dodatno rastužimo. Verovali smo da ćemo se uskoro ponovo videti.“
Nisu mogli ni da naslute da će proći čitavih 25 godina pre nego što se to zaista dogodi.
Odlazak iz Bosne bez mogućnosti da mu kaže zbogom
Dok je Aldin bio na ratištu, Gordanini roditelji doneli su odluku koja će zauvek promeniti njen život. Plašeći se za bezbednost porodice, odlučili su da napuste Bosnu i potraže spas u Srbiji.
„Otac je jedne večeri rekao da više ne možemo da ostanemo. Nije bilo vremena za raspravu niti za planiranje. Morali smo da krenemo. Sećam se da sam mehanički pakovala stvari, a u glavi mi je bila samo jedna misao – kako da pronađem Aldina i kažem mu da odlazim.“
To, međutim, nije bilo moguće.
Telefonske veze bile su prekinute, pošta nije funkcionisala, a putevi su bili nesigurni i često zatvoreni.
„Najviše me je bolelo to što nisam uspela da se oprostim od njega. Otišla sam ne znajući gde je, da li je dobro i da li ćemo se ikada više videti. Imala sam osećaj kao da mi neko otkida deo mene.“
Godinama je živela između nade i straha
Nakon dolaska u Srbiju, Gordana je dugo pokušavala da sazna bilo kakvu informaciju o Aldinu. Svaka osoba koja bi došla iz Bosne za nju je predstavljala potencijalni izvor vesti.
Raspitivala se kod poznanika, prijatelja i rođaka. Slušala je priče ljudi koji su preživeli rat i pažljivo proveravala svaku informaciju koja bi mogla da je dovede do njega.
„Godinama sam se nadala da ću čuti nešto. Bilo šta. Dovoljno bi bilo da mi neko kaže da je živ. Međutim, vreme je prolazilo, a odgovora nije bilo.“
Najteže joj je padala upravo neizvesnost.
„Da sam znala da je poginuo, mogla bih da tugujem. Da sam znala da je živ, mogla bih da se nadam. Ovako sam ostala zarobljena između te dve mogućnosti.“
Vremenom je prestala aktivno da ga traži, ali nije prestala da misli na njega.
Novi život nije izbrisao uspomene
Kako su godine prolazile, Gordana je polako gradila novi život. Upoznala je čoveka koji je postao njen suprug, dobila decu, kasnije i unuke, i uspela da stvori topao porodični dom.
Sa strane gledano, delovalo je da je njena životna priča dobila srećan nastavak.
Ipak, postojale su uspomene koje nikada nisu nestale.
„Moj muž je bio dobar čovek i zahvalna sam mu za sve što smo zajedno izgradili. Imali smo porodicu, poštovanje i miran život. Ali postoje ljudi koje nikada ne zaboravite, bez obzira na to koliko vremena prođe.“
U jednoj staroj kutiji godinama je čuvala nekoliko fotografija iz mladosti. Među njima se nalazila i slika na kojoj su ona i Aldin zajedno, nasmejani i zagrljeni, potpuno nesvesni tragedije koja ih čeka.
„Ponekad bih otvorila album i dugo gledala tu fotografiju. Pitala sam se gde je, kako izgleda i da li se ikada seti mene.“
Rečenica koja joj je promenila život posle 25 godina
Jednog sasvim običnog dana, kada nije ni slutila da će se dogoditi nešto što je smatrala nemogućim, njen život je dobio neočekivani obrt.
Bila je kod kuće kada je muž ušao u prostoriju sa neobičnim izrazom lica.
„Odmah sam primetila da nešto nije u redu. Delovao je zbunjeno i zamišljeno, kao da ne zna kako da mi saopšti ono što je upravo čuo.“
Nekoliko trenutaka ćutao je, a onda izgovorio rečenicu koju nikada neće zaboraviti:
„Traži te neki čovek. Kaže da te poznaje još iz Bosne. Izgubio je jedno oko u ratu, kaže zbog ljubavi“.
U tom trenutku, kaže, svet je stao.
Srce joj je počelo snažno da lupa, ruke su joj zadrhtale, a kroz glavu su počele da prolaze slike iz mladosti.
„Nisam ga pitala za ime. Nisam morala. Znala sam da je to Aldin.“
Posle 25 godina ćutanja, neizvesnosti i uspomena koje nikada nisu izbledele, čovek kojeg je volela kao devojka ponovo je bio tu. Nije znala kako sada izgleda, kakav je život imao niti koliko ga je rat promenio. Ali znala je da je to ime koje nikada nije uspela da izbriše iz srca.
Kako je Aldin pronašao Gordanu posle četvrt veka
Kada su se emocije nakon prvog šoka malo smirile, Gordana je konačno uspela da čuje priču koju je čekala gotovo 25 godina. Priču o tome gde je Aldin bio sve vreme, kako je preživeo rat i zbog čega je toliko dugo tragao za njom.
Njegova sudbina, kako kaže, bila je daleko teža nego što je ikada mogla da zamisli.
Tokom ratnih sukoba bio je teško ranjen. U jednoj borbi zadobio je povrede zbog kojih je zauvek izgubio jedno oko. Mesecima je prolazio kroz operacije, oporavke i bolnička lečenja, pokušavajući da se privikne na život koji više nikada neće biti isti.
„Rekao mi je da je bilo trenutaka kada nije znao da li će preživeti. Posle ranjavanja dugo je bio po bolnicama i rehabilitacionim centrima. Kada se rat završio, pokušavao je da sastavi svoj život iz početka, ali ništa više nije bilo kao ranije“, prisetila se Gordana.
Nakon rata neko vreme živeo je u Nemačkoj, gde je radio različite poslove i pokušavao da pronađe mir. Međutim, bez obzira na to koliko su godine prolazile, jedna misao nije ga napuštala.
Želeo je da sazna šta se dogodilo sa devojkom koju je voleo.
„Pričao mi je da me nikada nije zaboravio. Govorio je da je svakome ko bi ga pitao za mladost pominjao moje ime. Pokušavao je da pronađe bilo kakav trag, ali niko nije znao gde sam. Problem je bio u tome što sam promenila prezime nakon udaje. Ljudi su znali za Gordanu iz Bosne, ali nisu znali ko sam postala posle rata. Kaže da je tokom rata ostao u Bosni samo da nju ne bi izgubio - zato je i oko izgubio zbog mene, zbog ljubavi“.
Godinama je pokušavao da sastavi deliće slagalice.
Raspitivao se kod starih prijatelja, školskih drugova i poznanika koje je sretao širom regiona. Neki su ga upućivali na pogrešne adrese, drugi nisu imali nikakve informacije, a bilo je i onih koji su verovali da se nikada neće usuditi da je potraži.
Ipak, Aldin nije odustajao.
Susret sa školskom drugaricom promenio je sve
Preokret se dogodio sasvim slučajno, kada je jednog dana sreo njihovu zajedničku drugaricu iz školskih dana.
Bio je to susret koji je promenio sve.
U razgovoru ju je upitao da li možda zna nešto o Gordani.
Nije očekivao mnogo.
Međutim, odgovor koji je dobio ostavio ga je bez teksta.
„Živa je. Živi u Kragujevcu. Udala se, ima porodicu i dobro je.“
Posle toliko godina neizvesnosti, prvi put je dobio konkretnu informaciju.
„Rekao mi je da nije mogao da veruje šta čuje. Godinama je zamišljao različite scenarije. Plašio se da sam možda poginula, da sam otišla negde daleko ili da me više nikada neće pronaći. A onda je odjednom saznao da sam živa.“
Njihova prijateljica dala mu je adresu.
Aldin je nekoliko dana nosio taj papir u džepu.
Gledao ga je i premišljao se. Nije znao da li treba da dođe. Nije znao da li ga se sećam. Nije znao da li bih uopšte želela da ga vidim. Ali je znao da sebi nikada neće oprostiti ako ne pokuša.
Susret koji je čekao 25 godina
Dan kada je stigao pred njenu kuću zauvek će ostati urezan u sećanje oboje.
Gordana kaže da joj je srce tuklo kao nikada ranije dok je izlazila prema kapiji. U glavi su joj se mešali strah, uzbuđenje, neverica i uspomene.
A onda ga je ugledala. Ispred nje više nije stajao mladić kojeg je ispratila na početku rata.
Vreme je ostavilo trag na njegovom licu, kosa mu je osedela, a rat mu je oduzeo jedno oko.
Ali nešto je ostalo potpuno isto.
Njegov pogled.
„Čim sam ga ugledala, znala sam da je to on. Godine su prošle, život nas je promenio, ali neke stvari ostanu iste. Prepoznala sam ga u sekundi.“
Aldin je nekoliko trenutaka ćutao.
Kao da je pokušavao da pronađe prave reči za trenutak koji je čekao četvrt veka.
Na kraju je samo tiho rekao:
„Nisam želeo da odem sa ovog sveta, a da te ne vidim još jednom.“
Suze koje niko nije mogao da zaustavi
Posle tih reči više nije bilo potrebe za objašnjenjima.
Sve ono što nisu stigli da kažu tokom ratnih godina, sve uspomene, sva čekanja i sva pitanja stala su u jedan pogled.
„Plakali smo oboje. Nisam mogla da se zaustavim. Ni on nije mogao. Toliko godina smo živeli sa uspomenom jedno na drugo, a sada smo konačno sedeli jedno pored drugog.“
Kaže da su satima razgovarali.
Prepričavali su događaje iz mladosti, prisećali se školskih dana, zajedničkih prijatelja i planova koje su nekada pravili. Nije bilo ljutnje. Nije bilo prebacivanja. Niko nikome nije postavljao pitanje zašto se nije ranije javio.
Rat je već dao odgovore na sve to.
„U jednom trenutku sam shvatila da nije važno koliko je vremena prošlo. Neke emocije jednostavno ostanu negde duboko u čoveku. Ne nestanu, samo se utišaju.“
Da li je ljubav mogla da dobije drugu šansu?
Pitanje koje su joj mnogi kasnije postavljali bilo je isto – da li je pomislila da sve ostavi i vrati se čoveku kojeg je volela kao devojka?
Na to pitanje ni danas nema jednostavan odgovor.
„Imam porodicu koju sam gradila decenijama. Imam decu, unuke i život koji volim. Ne mogu da izbrišem sve ono što sam stvorila. Moj muž je bio deo mog života i poštujem sve što smo zajedno prošli.“
Sa druge strane, priznaje da Aldin zauzima posebno mesto u njenom srcu.
Mesto koje nikada niko nije uspeo da zauzme.
„Postoje ljubavi koje pripadaju mladosti i koje čovek nikada ne zaboravi. To ne znači da ne voli druge ljude, već da deo srca zauvek ostane u jednom vremenu.“
Danas se povremeno čuju telefonom.
Nekada razmene nekoliko poruka.
Ponekad jedno drugom pošalju staru fotografiju ili se prisete nekog događaja iz školskih dana.
Njihov odnos, kaže Gordana, zasnovan je na poštovanju i uspomenama, a ne na želji da menjaju živote koje su izgradili.
Rečenica kojom je opisala svoju najveću ljubav
Iako je prošlo više od dve i po decenije od njihovog rastanka i mnogo godina od ponovnog susreta, Gordana i danas teško pronalazi reči kojima bi opisala ono što oseća kada pomisli na Aldina.
Ipak, jedna rečenica možda najbolje objašnjava sve:
„Ne znam da li bih danas mogla da promenim svoj život zbog njega. Ali znam da me niko nikada nije voleo onako kako me je voleo Aldin. I znam da me niko nikada nije pogledao onim pogledom kojim me je gledao kada smo imali sedamnaest godina – a kojim me je pogledao i kada smo se ponovo sreli posle 25 godina. Takve stvari čovek ne zaboravlja dok je živ.“
