Godine 2018, dvadesetdvogodišnja Grejs Spens Grin šetala je kroz tržni centar u Londonu kada je muškarac pao na nju i slomio joj kičmu.
Muškarac je upravo iskočio kroz prozor sa trećeg sprata - i udar je ostavio Grejs paralizovanu od grudnog koša nadole. Probudila se i našla se na podu, sa telom koje je ležalo pored nje.
„Sećam se vrištanja i osećaja da ne osećam noge“, kaže ona.
Grejs je bila studentkinja medicine. Nije očekivala da će i sama završiti sa povredom kičme. Ali, veruje da ju je ova bizarna nesreća učinila boljim lekarom.
Kao lekarski pripravnik, Grejs je znala sve o povredama kičme. Ipak, trebalo joj je dugo vremena da prihvati šta joj se dogodilo.
„Jednostavno sam osetila da, oh, ja nisam jedna od njih. Nisam invalid. Neću biti u invalidskim kolicima. To nisam ja. Pogrešili su.“
Često se osećala nemoćno i nesposobno da se zalaže za sebe.
„Bilo je veoma ponižavajuće odjednom se naći na drugoj strani kreveta, koliko često sam se osećala kao da nemam nikakvu autonomiju ili dostojanstvo.“
Poslata je na odeljenje za rehabilitaciju i postepeno se suočila sa obimom svojih povreda. Takođe je pronašla drugarstvo sa drugim pacijentima, poput Vinsa, skelaša u četrdesetim godinama:
„To je jednostavno bliskost koju ranije nisam zaista doživela jer smo zajedno prošli kroz ovo, a sada se čujemo skoro svakodnevno i on dolazi na moje venčanje.“
Grejs je takođe počela da se suočava sa nekim predrasudama za koje nije znala da ih ima kao lekarski pripravnik - poput ideje da osobe sa invaliditetom imaju niži kvalitet života. Sada, kao kvalifikovani lekar, kaže da je vreme provedeno na odeljenju za povrede kičme bilo najbolja lekcija koju je mogla da ima:
„Naučilo me je o dostojanstvu i autonomiji... Postoji prava otvorenost koju pronalazim sa pacijentima, vrsta razumevanja koju ne moram da gradim.“
Što se tiče čoveka koji je pao na nju, Grejs oseća vrlo malo. „Osećam se kao da smo bili stranci, sudarili smo se, i ponovo smo samo stranci.“
Ono što ona zna jeste da je, ublažavajući njegov pad, nekako spasila čovekov život. Zato, umesto da zadržava bes prema njemu, on ga usmerava ka svojoj najvećoj strasti: zalaganju za promenu načina na koji društvo doživljava osobe sa invaliditetom.
