Nekada tiho, nekada glasno, ali uporno i sistematski, savremena žena je gurnuta u ulogu stonoge. Ne u simboličnom smislu, već bukvalno: mora da funkcioniše u više pravaca istovremeno. Vozi dete u vrtić, trči na posao, obavlja kupovinu, priprema ručak, čisti, pere, ide na trening, zakazuje zubara, dočekuje goste sa osmehom, ide na samorazvojne radionice i – izgleda kao da joj ništa od toga nije teško. I sve to uz savršenu frizuru, belu košulju bez mrlje i nasmejano lice za Instagram.
Društvo je od žene napravilo multifunkcionalni uređaj. I to bez dugmeta za pauzu.
Jer, ako se za vikend odluči da ostane kod kuće i samo – odmara, biće proglašena lenjom. Ako ne ispegla svaku kragnicu detetove košiljice, već pošalje dete u školu u lagano zgužvanoj majici, znači da ne vodi računa. Ako ne kuva svakog dana, ako dozvoli detetu da pogleda crtać dok ona na miru popije kafu – nije odgovorna. Nije požrtvovana. Nije dobra majka.
A onda, kad pregori, kad se u njoj sve slomi, kad više ne zna ni gde je ostavila telefon, ni šta je htela kad je ušla u sobu – onda svi klimnu glavom sažaljivo i kažu: „Pa znaš… nije se baš najbolje snašla.“
Dok sam radila kao nastavnica sretala sam stotine đaka, ali jedno lice posebno mi se urezalo u pamćenje. Devojčica, peti razred. Sređena, pametna, uvek pristojna, uvek sve zna, haljinice birane od najfinijih materijala, šnalice na glavi ređane sa puno pažnje. A nikad – opuštena. Nokti izgrickani do mesa. Uvek u grču. Srce joj lupa kao ptici svaki put kad dobije pitanje na koje ne zna odgovor odmah. Boji se greške, paniči ako se zakasni minut na čas. Često sedi napeto, kao da čeka da joj se sudi.
Jednog dana sam je zatekla uplakanu na klupi posle škole. Roditelji su kasnili da je pokupe.
“Moji roditelji još nisu došli po mene. Nisu nikad kasnili… Mama uvek stiže… Mama mora sve da stigne.”
I tada sam videla – nije ona bila uplašena jer neko kasni. Bila je uplašena jer neko ne ispunjava očekivanje. A taj neko je mama, koja je možda prvi put „zakazala“. A u njenom svetu, zakazati je neoprostivo. I znala sam odmah – nije to njena anksioznost. To je preneta. Učena. Učvršćena svakim “moram” koje je čula kod kuće.
Njena drugarica iz razreda, jedna opuštena devojčica koja je samoj sebi odsekla šiške navrh glave, kroz koju energija protiče lagano, bez suvišnih zaglavljivanja, koja je došla u dresu kluba za koji navija, koja nije satima većala šta će da obuče i kako će da se predstavi, sela je pored nje i pitala:
“Šta ima veze ako ti mama zakasni? Nemoj da brineš, mama i tata uvek dođu na kraju”.
“Ne znam…” rekla je kroz suze, jer nikad nije ni razmišljala da se ništa loše neće desiti ako stvari katkad izađu iz kontrole pa se, posle pauze, ipak nasmejala.
I otišla da se igra. I gle čuda, ništa se značajno nije desilo. Možda se njena majka posle par minuta pojavila u školi, ne znam, ne sećam se. Jer nije važno, jer ni tada nije bilo važno, nikome sem njenoj ćerki koja je naučila da brine.
Nekada, na pauzi, čujem komentare drugih mama. O venecijanerima za učionicu. O tome ko se javio da odgovara, a ko nije. Ko šalje domaći u Vajber grupu, ko ne. Ko pravi domaće kiflice za ekskurziju, a ko je "naručio" iz pekare. I dok one sabiraju i oduzimaju bodove požrtvovanosti, ja se setim sebe kad sam pre nekoliko godina pokušavala sve. Sve da stignem. Sve da budem. Sve da uradim.
Prestala sam. Jer nisam više mogla. Bilo mi je važnije mentalno zdravlje.
Naučila me devojčica iz 5. razreda da se uvek zapitam "A šta je najgore što se može desiti kada mi stvari izmaknu kontroli?"
Sad se desi da preskočim trening i ne vodim samokritikujuće monologe. Kupim gotovu supu. Pojedem picu koju zalijem čašom piva. Ne stignem da ispeglam haljinu, pa ubučem prvu s reda koja je čista i uredna, desi se da ne popijem 2 litra vode.
Jer sam naučila: neću se razapeti da bih izgledala kao da sve držim pod kontrolom.
Upoznala sam i mamu devojčice koja je odsekla šiške navrh glave i imala potrebu da joj kažem - bravo, ženo, bravo "nemajko", baš tvoja ćerka je uspela da uteši drugaricu i pokazala empatiju.
Eto, i žene koje ne stižu sve, ponekad urade nešto veliko. One koje ne kuvaju svakog dana. Puste dete da obuče šta poželi. Koje ne znaju šta se traži za domaći dok ne pogledaju u Viber grupu. One što ne prave Pinterest užine, već mu namažu krišku krema. One koje, zamislite, puste dete da se dosađuje. One koje legnu kad ih umor savlada, i koje se ne dižu da “još nešto srede”.
I one odgajaju decu. Ponekad baš svoju decu, ne ambicije.
Zato, kad sledeći put vidim dete koje paniči jer mu mama kasni dva minuta, prvo ću ga utešiti. A onda ću, ako budem imala priliku, pažljivo reći mami:
„Ne morate sve. Stvarno ne morate. A ako ne verujete meni – pogledajte svoje dete.“
Jer, nije poenta da sve stigneš. Poenta je da ne izgoriš. Ni ti. Ni ono koje te gleda.
Autor: Lana Vidović
