Tinejdžerka otišla s ocem u Nacionalni park i nikad se nije vratila: Misteriozno je nestala, a jedna stvar budi sumnju

Stejsi En Aras imala je samo 14 godina kada je netragom nestala u Nacionalnom parku Josemiti 1981. Do danas je njen nestanak ostao nerešen. Iako je Nacionalni park Josemite bio mesto nestalih ljudi i jezivih događaja, Arasov slučaj je posebno jeziv s obzirom na zapanjujući nedostatak dokaza.

Zbog misterioznih okolnosti oko događaja, neki ljudi veruju da su u igri bile natprirodne sile. I dok verovatno postoji naučno ili racionalno objašnjenje za ono što se dogodilo Stejsi En Aras 17. jula 1981. godine, stvarnost njenog odlaska ostaje proganjajuća kao i svaka paranormalna misterija.

Stejsi En Aras nije putovala sama, ona i njen otac bili su sa još šest osoba. Grupa je jahala i stigla je do kampa Sunrise High Sierra pre nego što je Aras odlutala da fotografiše obližnje jezero.

Kamp je bio turistička destinacija - što znači da je bilo ljudi okolo koji su videli Stejsi dok je hodala prema jezeru.

Poslednja poznata osoba koja ju je videla bila je turistički vodič u kampu. Dok se grupa odmarala, devojčica je rekla svom ocu da želi da se spusti i slika obližnje jezero. Njen otac je odbio da joj se pridruži. Kada se odvojila od svojih pratioca, turistički vodič se prisetio da ju je video „kako stoji na steni oko 50 metara južno od staze“. Staza do jezera bila je duga samo 1,5 milju.

To je poslednji put da je neko zvanično prijavio da je video Stejsi En Aras.

Kada je Stejsi odlutala, pratio ju je 77-godišnji muškarac iz njene logorske grupe. Čovek je seo da se odmori dok je ona išla napred. Kada se nije vratio, čovek je ustao da je potraži, a zatim je okupio ostatak grupe da opširnije traže. Kasnije je prijavio da je razgovarao sa grupom planinara, ali su oni rekli da je nisu videli.

Svedoci kažu da su videli čoveka kako sedi kada je devojčica odlutala, ali nije bilo nikakvih dodatnih dokaza koji bi ga umešali u bilo kakvo krivično delo.

Uprkos tome što je potraga počela samo nekoliko minuta nakon što je Stejsi nestala, niko nije pronašao nikakav trag 14-godišnje devojčice osim sočiva njenog fotoaparata., koji je pronađen unutar gaja drveća u koji jeona ušla pre nego što je verovatno fotografisala jezero.

Stejsi je navodno imala nekoliko drugih predmeta kod sebe. Nosila je narukvicu za gležanj i možda minđuše, kao i dvogled i kameru. Nijedan od ovih predmeta se nikada nije pojavio.

Jedna iskusna penjačica je na jednom forumu primetila da ako je Aras izgubila poklopac sočiva, to ne bi trebalo nužno smatrati znakom loše igre jer je kapice lako izgubiti.

Njena grupa je počela da traga za devojkom nedugo nakon što je nestala, a spasilačke ekipe su uložile velike napore da je pronađu – utoliko je bizarnije što ona nije pronađena. Prema nekim izveštajima, do 150 ljudi je tražilo tinejdžerku, što uključuje otprilike 67 volontera Gorskog spasilačkog udruženja, pasa i helikoptera koji su pretraživali područje od 3 do 5 kvadratnih milja oko jezera Sunrise. Uprkos tome, sočivo kamere je jedini trag.

Prema novinskom članku iz Fresno Bee iz 1981. godine, psi zaposleni u potrazi „nisu mogli da uhvate nikakav miris zbog suvih i prašnjavih uslova“.

Napustila je grupu i istraživala je sama, van staze, što je veoma opasno ako nemate navigacione alate i imate iskustvo u njihovom korišćenju. Takođe je verovatno bila rasejana, obraćajući više pažnje na fotografiju nego na navigaciju...

Pretraga je bila prilično mala u odnosu na veličinu oblasti na kojoj su morali da rade, i verovatno je nastavila da se kreće čak i kada je shvatila da se izgubila, jer većina ljudi to čini. Ali to je ujedno i apsolutno najgora stvar u skoro svakom slučaju.

Služba Nacionalnog parka ne vodi evidenciju o nestancima, Stejsi je jedna od mnogih koji su nestali u nacionalnom parku - mada se tačan broj ne zna.

Dejvid Paulides, istražitelj, pisac i dokumentarist - kroz svoju seriju Nestali 411 tvrdi da postoje sličnosti između slučajeva nestanka u Nacionalnimm parkovima. Paulides tvrdi da je proveo 7.000 sati istražujući nestanak sistema parkova. Iz svog istraživanja, on procenjuje da postoji oko 1.600 nestalih osoba na 85 miliona hektara parkova u Sjedinjenim Državama.

Prema članku objavljenom u Fresno Beeu u vreme kada je Stejsi nestala, „Zvaničnici Parka su rekli da devojčica ima porodičnih ili školskih problema i da joj nedostaje dečko tinejdžer. Nagađa se da je možda tinejdžerka pobegla ili da je jednostavno krenula u šetnju šumom.

Međutim, portparolka nacionalnih parkova Linda Abot uzvratila je da Stejsi ne bi otišla u šetnju jer nije nosila odgovarajuće cipele. Poslednji razgovor koji je tinrjdžerka imala sa ocem bio je o njenim cipelama - mislio je da bi trebalo da se presvuče u svoje planinarske cipele, ali ona je umesto toga otišla u japankama.

Stoga veruje se da je moguće je da je imala nezgodu. Josemiti je poznat po velikoj populaciji crnih medveda - samo u parku ima oko 300-500 medveda. Pošto je nacionalni park popularno mesto za pešačenje, posetioci treba da „ostanu najmanje 50 metara od” bilo kog medveda na koje naiđu u nerazvijenim područjima.

Međutim zvaničnici nacionalnog parka kažu da je mala verovatnoća da je devojčica naišla na jednu od ovih životinja na svom putovanju do jezera, a još manje je verovatno da bi se suočila s njom, s obzirom da Služba nacionalnog parka tvrdi da niko u Josemitu nije stradao od susreta sa crnim medvedom.

Jedna od uobičajenih tema koje David Paulides uključuje u svoje istraživanje je utapanje. Tokom poslednje decenije, ovo je ostao najveći incident koji je rezultirao gubitkom života u nacionalnim parkovima. Pošto je Stejsinestala dok je fotografisala jezero, moguće je da je skliznula u vodu. Potraga i spasavanje su, međutim, poslali ronioce i proveli vreme šetajući pse tragače oko jezera, ali su se vratili bez ičega.

Malo je dokaza koji ukazuju na to da je neka druga osoba odgovorna za njen nestanak, ali neki i dalje spekulišu da bi to mogao biti slučaj. Štaviše, istražitelji nisu isključili mogućnost nečeg podlog.

Postoj mogućnost da se izgubila i lutala uokolo neko vreme, nesposobna da čuje da je neko zove ili predaleko da bi je čuli i da joj je neko ko poznaje park bolje od nje prišao da „pomogne“, a da je ta osoba zapravo manijak, ubica ili nešto slično. Jer prilično je sigurano da izgubljena osoba, a naročito mlada devojka, ne bi preispitivala nikoga ko bi joj ponudio pomoć u takvoj situaciji.

Bonus video: