13. oktobra 1972. dogodila se avionska nesreća na Andima, o kojoj je snimljeno više od 10 dokumentarnih i igranih filmova. Petorica od 16 preživelih putnika su posle incidenta napisali autobiografije u kojima su svojom savešću pokušavali da opravdaju dogovor na koji su bili prinuđeni.
Većina onih koji su prošli kroz 72 dana pakla u Andima su i dalje živi. Pisali su knjige, davali mnoge intervjue, ali poslednjih 20 godina ne žele da pričaju o tome šta su morali da urade da bi ostali živi. Vremenom dolazi mudrost i razumevanje da nema reči za objašnjenje, ali postoje dela.
Kada su bili mlađi, preživeli ragbisti su bili redovni davaoci krvi, svi su potpisali ugovor o davanju krvi u slučaju njihove smrti, i svake godine lete na mesto nesreće u znak sećanja na žrtve.
Jedan od njih, Roberto Kanesa, rekao je u intervjuu 1995. godine da je bilo mnogo signala koji su bukvalno vrištali, da treba odložiti let. Ali ko sluša njihovu intuiciju, momaka od 20 godina?
Ali prvo - kako je sve počelo?
Godine 1955. osnovana je prva katolička škola za dečake u Montevideu u Urugvaju. Pet godina kasnije, članovi iste irske monaške zajednice, Old Christians, osnovali su ragbi klub, u koji su bili uključeni bivši studenti ove institucije. Verovalo se da ragbi, kao ništa drugo, jača duh muškaraca.
I treba napomenuti da su tinejdžeri vrlo brzo počeli da postižu uspeh u sportu. Klub je prvo postao gradski tim, a potom i državni prvak. Godine 1970. o timu Old Christians se već pričalo u susednim zemljama, a i sami momci su bili željni učešća na međunarodnim takmičenjima, pa kada su ih ragbisti iz Čilea pozvali da održe prijateljsku utakmicu u Santjagu, prvi su rado pristali. Ali došlo je do problema: uprkos popularnosti u domovini, „starohrišćani“ nisu imali viška novca, pa su odlučili da iznajme vojni avion za manje para. Dogovorili su se sa kompanijom koja je sportistima obezbedila Fairchild FH-227D, avion od 45 sedišta, ali je u timu bilo 35 ljudi, pa su ragbisti sa sobom poveli dve devojke i 8 drugara.
Tek nakon pada aviona putnici saznaju da je, statistički, američka turboelisna letelica najnesrećnija kada leti iznad strašnih Anda i da ima užasan rekord u broju nesreća. Međutim, i zlosrećni let je od samog početka krenuo naopako.
Zbog olujnog fronta iznad planinskog venca, posada je bila prinuđena da sleti u Mendosu u Argentini. Tu smo prenoćili. Sutradan, ciklon nije jenjavao, a Andi su bili ispred, pilot je počeo da nagoveštava: zašto se ne bismo vratili kući? Da li je ova utakmica toliko važna?
Ali tada je 19-godišnji Roberto Kanesa, da bi pokazao kakav je mačo, prišao pilotima i bahato upitao: „Zar ste kukavice?" Na šta je kapetan aviona, 40-godišnji Hulio Feralas, mirno odgovorio: „Mladiću, možda želiš da tvoji roditelji sutra pročitaju u novinama kako se 45 Urugvajaca srušilo u Andima?“ Roberto će ovu frazu pamtiti do kraja života.
Posada je ipak odlučila da se ne vraća kući, već da leti okolo kroz prolaz Planšon, odatle je avion trebalo da krene za grad Kuriko, a odatle nije bilo daleko do Santjaga. Prvi sat leta protekao je u standardnom režimu, čak su i bacali loptu između sedišta, zagrevajući se pred predstojeću utakmicu. Tada je avion počeo snažno da se trese i posada je postala nervozna. Desilo se ono čega su se plašili. Ali sve se pokazalo još gore.
Drugi pilot nije uzeo u obzir čeoni vetar, koji je usporio avion i usled toga je avion završio u tom veoma nesrećnom ciklonu. Tada je komandir broda, procenivši kritičnost situacije, počeo da spušta Fairchild FH-227D „na oko“. Pošteno govoreći, treba napomenuti da je posada zaista izvela podvig, uz neverovatne napore, uspeli su da odvedu avion od direktnog sudara sa planinskim grebenom na visini od 4200 metara, inače bi svi poginuli.
"Osećao sam se kao da je avion na strmoj padini i da smo krenuli pravo prema planini. Onda se začuo glasan prasak i krilo je udarilo o stenu. Stavio sam glavu među noge i zatvorio oči, i ovako ću umreti – sa 24 godine“, napisao je u svojoj knjizi pet godina kasnije preživeli ragbista Hoze Luis Insijarte.
Avion se srušio, odmah izgubivši dva krila i repni deo, a deo trupa pao je na glečer sa visine od 725 metara. Odmah je poginulo više desetina putnika: četiri osobe su ispale iz kabine u trenutku prvog udara, a još petorica nakon pada. Drugi od povreda zadobijenih na zemlji. 24 osobe su nekim čudom ostale nepovređene.
„Probudila me tišina, hladnoća i jarka svetlost koja je sijala pravo u moje oči. Upravo su zraci svetlosti koji se odbijaju od beli trup aviona zaslepljavali oči. Osećao sam se kao da mi je lice ukradeno. Dodirnuo sam ga rukama i nisam ga osetio, a onda je došla euforija. "O, Bože, živ sam!", rekao je Nando Parado kasnije.
Sportistu je lice teško ukliještio sigurnosnim pojasom, ali ga je upravo taj pojas spasio od smrti. A takođe i anđeo čuvar - jer je tokom leta zamenio mesto sa svojim najboljim prijateljem, ragbistom Pančitom Abalom koji je tražio da mu daju mesto pored prozora - to ga je koštalo života: tokom sudara Pančitova glava je bila čvrsto uglavljena između sedišta.
Euforija je brzo prošla, a Nando je ubrzo shvatio da je njegova majka, koju je prvi put poveo sa sobom na put, umrla na licu mesta, a sestra će živeti samo jedan dan. U padu aviona poginuo je i timski lekar, pa su studenti medicine Roberto Kanesa i Gustavo Zerbino počeli da pomažu ranjenima. Postavljali su prelome, pravili podloge od improvizovanih materijala, tražili lekove.
Čelična cev probila je stomak ragbistu Enrikeu Plateru. Da bi mu pomogao, Gustavo je izvukao cev - deo creva je ispao iz rane. Enrike je, u stanju afekta, zamolio da ga ne ometaju i otišao da traži druge ranjenike, držeći se rukom za creva. Živeo je dve nedelje. A još jedna teško povređena osoba, navijač tima Rafael Ečavaran, video je bele kosti svojih nogu posle pada aviona...
Ekstremna vremena brzo proizvode lidere, a takav je bio i kapiten „starih hrišćana” Marselo Perez. Ocenivši situaciju – planinski venci sa tri strane, temperatura pada iz sata u sat, desetine ranjenih, gotovo bez hrane i vode, doneo je nekoliko ključnih odluka. Opremite trup kao sklonište – odvedite sve ranjenike na jedno mesto, ogradite ih koferima i tepihom iz kabine radi topline, ne dirajte hranu neko vreme, koristite štitne ploče kao način da otopite svežu vodu iz snega. I nađi radio! Ovaj drugi je pronađen među ostacima i čak je radio - ali samo za primanje poruka.
Odnosno, preživeli su čuli da se za njima traga, ali se pritom ispostavilo da je kopilot tokom leta pogrešno dao koordinate aviona, pa se za njima traga na pogrešnom mestu.
Spoznaja da će se smrznuti ili umreti od gladi pre nego što sačekaju spasioce, demoralisala ih je.
Sledeće jutro je postalo užasno. 12 ljudi nije preživelo ledenu noć – kao da je smrt sa kosom prošetala redovima, nasumično birajući između atletskih, mladih, do juče još smešnih i smelih, one koji su joj se najviše dopali. Drugog jutra, još petoro se smrznulo.
„Samo su me snovi smirivali“, rekao je novinar Alfredo Delgado, koji je bio na tom letu. — Otvorio sam oči i ugledao ispred sebe natpis „Izlaz“. Ovo me je odmah deprimiralo. Prvih nekoliko dana sve se ponovilo. Zaspao sam i video Montevideo, činio mi se stvaran, a katastrofa je bila samo noćna mora. Ali onda bih dobio ogroman šamar – otvorio bih oči i video tu prokletu reč. Osećao sam se kao da ću poludeti. Depresije koju sam osećao posle svakog buđenja sve su više uništavale moju psihu. Zato u početku nikako nisam mogao da spavam, a onda sam se naterao da promenim snove, naterao sam sebe da prestanem da viđam svoju porodicu, samo neke predele u Montevideu. Ovako sam uspeo da sačuvam zdrav razum. Upravo sam uklonio najbliže ljude iz svojih snova. U snovima sam odlazio kući, i svaki put ona bi bila prazna – obilazio sam je kao duh“.
Trećeg dana na horizontu se pojavio spasilački avion, ali se beli trup srušenog aviona stopio sa snegom. Tada su očajni putnici nesrećnog leta od kofera napravili krst, ali to nije primećeno iz vazduha. U međuvremenu, temperatura je padala sve niže. Preživjeli su spavali grleći jedni druge, ali to je od male pomoći. Do jutra su mi ruke i udovi bili promrzli.
Posle 7 dana ponestalo je i oskudne hrane, a istog dana su preživeli preko radija čuli da je potraga obustavljena. To je bio kraj!
"Uplašen glas mi je privukao pažnju. To je bila Koko, koja je stajala pored mene "Nando, molim te, reci mi da ovo nije istina".
„Istina je“, prosiktao sam. — "Završili smo."
"Ubijaju nas. Ostavljaju nas ovde da umiremo", napisao je Nando Parada u knjizi "Čudo u Andima".
Inače, Nando će se kasnije školovati za dečjeg kardiohirurga, specijalizovanog za operacije odojčadi, radeći sa roditeljima onih kojima je rečeno da nema nade. Jednostavno zato što je pre mnogo godina čuo da za njega nema nade.
Žrtve su 13. dana počele oprezno i šapatom da govore o tome da moraju da jedu tela mrtvih. Skoro svi u avionu su bili pobožni katolici, i učiniti tako nešto značilo bi ići protiv Boga. Ali nije bilo drugog načina da se preživi glad. Nedostatak hrane će ih ubiti brže od mraza. Birajući između duše i života, oni biraju da žive.
„Jesti ljudsko meso nije lako“, rekao je Hose Luis Inćiarte. "Um treba da natera telo da to učini. Nisam mogao da otvorim usta, a onda sam morao da se prisilim da progutam".
"Doneli su mi sivo-beli komad mesa", rekao je Nando. "Podsetio sam se da ovo više nije ličnost, jer je duša napustila telo. A onda sam shvatio da presporo prinosim meso ustima. Trudio sam se da ne uspostavim kontakt očima ni sa kim, ali sam druge mogao da vidim perifernim vidom. Neki su sedeli i sa mesom u rukama i skupljali snage da ga probaju. Drugi su žvakali mrkim pogledom. Konačno sam stavio komadić u usta. Nije imao ukusa. Malo sam ga žvakao, a onda sam se naterao da ga progutam. Nisam se osećao krivim. Znao sam koliko je teme tabu, ali ako sam u tom trenutku osetio neku jaku emociju, to je bila ogorčenost. Bio sam ogorčen što nas je sudbina naterala da biramo između užasa kanibalizma i užasa sigurne smrti."
Preživeli su se 14. dana dogovorili da će svako ko umre u bliskoj budućnosti svoje telo pokloniti ostalima. Ovako su se kuražili međusobno. Bilo je strašno pomisliti šta će se dalje desiti. Za šta je čovek sposoban kada ga glad dovede do ivice? A za šta su sposobni oni oko vas?
A 15. dana dogodilo se nešto strašno: lavina se srušila i zatrpala ljude koji su bili u trupu aviona. Morali su da prokopaju tunel do kokpita i razbiju staklo, ali zajedno sa svežim vazduhom, činilo se da se unutra uvukao očaj. Lavina je bila poslednji udarac moralu preživelih. Dva dana su ćutali. Niko nije hteo da priča, ali u vazduhu se osećala smrt. Bili su osuđeni samo da je čekaju. Ležali su, zatvorenih očiju i molili se čekajući na smrt.
Ali uveče je Marselo Perez probudio dečake i rekao, "ti, ti i ti ćeš ići tražiti pomoć."
„Izgleda da ste počeli da zaboravljate da se meč završava samo poslednjim zviždukom“, rekao je on. Ovo je bio Perezov potpis nakon svakog treninga. Sada se odjednom setio te rečenice.
Treba napomenuti da su ragbisti već pokušali da pošalju svoj tim u potragu za spasiocima, ali su se dve osobe ubrzo vratile bez napretka. Ovoga puta su dobili hranu da ponesu sa sobom, od najlonskih presvlaka za stolice sašili su nešto poput izolovane odeće, sastavili su novu mapu, a dobili su i flaše u kojima su mogli da otapaju sneg i dobiju vodu.
Dana 12. decembra, Nando Parrado, Antonio Visintin i Roberto Canesa krenuli su ka Čileu. Posle dva dana, Visintin je morao da se vrati, ali su Parado i Canesa pešačili 9 dana do najbližeg sela. Kasnije su penjači, analizirajući rutu spasilaca, rekli da je nemoguće savladati ovaj prolaz, nijedna ljudska noga nije mogla da kroči, ali su dvojica Urugvajaca, uprkos svemu, uspeli da to urade.
NE PROPUSTITE
Desetog dana pešačenja sreli su pastira Serđa Katalana, koji je obavestio vlasti o grupi preživelih iz katastrofe. 22. decembra stigao je avion da pokupi preživele. Promrzli, neuhranjeni, sa izgubljenim zubima, sa prelomima - 16 ljudi u Andima izgledalo je kao zombi. Dok je avion sleteo pored smrskanog trupa, grupa preživelih je briznula u plač. Canesa, koji je pokazao put spasiocima, izašao je iz aviona, Perez je slabo i umorno odmahnuo glavom: uspeo si!
Odnos prema preživelima bio je dvojak. Posle spasavanja, čileanske novine su počele da pišu o kanibalizmu preživelih i o tome kako su morali da se nagode sa svojom savešću. Mnoge od žrtava avionske nesreće u Andima bile su podvrgnute dugom lečenju i patile su od noćnih mora i fantomskih bolova. Neki ljudi su se sve vreme osećali kao da se smrzavaju, dok su drugi stalno čuli buku lavine. Ponovo su naučili da se smeju, da se šale. Nisu razumeli kako je moguće uživati u životu kada su sve ono videli i preživeli? Ali postepeno se život vratio u normalu - neki su ostali u sportu, neki su otišli u medicinu.
2012. godine, preživeli urugvajski tim se ukrcao u avion i odleteo u Čile da igra sa svojim vršnjacima iz kluba Old Bois u Santjagu 40 godina kasnije. Pobedili su svi, rezultat je bio 0:0.
