Golobradi mladići koji su još uvek imali raspored časova, odazivaju se na poziv da brane otadžbinu, odlaze u jednu neizvesno sudbinu, odlaze u smrt gromko pevajući.
Kaplari su bili mladići između 21 i 24 godine, najvrednije blago Srbije, obučeni pod vođstvom potpukovnika Dušana Glišića. Pozvani su da se priključe srpskoj vojsci nakon Cerske bitke i pred Kolubarsku bitku. Da su mogli da govore o trenucima kada su zadrhtale srpske ulice, putevi i železničke pruge, sigurno bi izdvojili jedan trenutak kao najpotresniji u svojoj viševekovnoj istoriji.
Golobradi, tek zamomčeni, još sa rasporedom časova i predavanja u glavi, srpski đaci, ono najbitnije i najvažnije što je Srbija imala te 1914. godine, gromko i prkosno su pevali i marširali pravo u smrt, prenoseći tako priču o 1.300 kaplara u besmrtnost. Ako bismo ih upoređivali sa cvećem, 1.300 kaplara su bili najlepši pupoljci ruže, sklonjeni od ratnog vihora, kao zalog za budućnost Srbije.
Obuka i priprema u Skoplju
Budući da je vojna gotovost Austrougarske u „Velikom ratu“ bila brojčano veća od srpske, bilo je jasno da će našoj zemlji biti potreban svaki vojno sposoban muškarac u odbrani otadžbine. Veći deo kaplara bio je sklonjen u Skoplje, gde su pohađali Vojnu školu za starešine, pod rukovodstvom potpukovnika Dušana Glišića iz Čačka, veterana balkanskih ratova.
Mahom između 21 i 24 godine života, ti mladići su bili intelektualni krem Srbije – pamet, snaga i poslednji bastion svega vrednog što je Srbija tada imala. Njihova lavlja hrabrost nije marila za lični život, već za očuvanje svakog pedlja zemlje. Zbog brojčane nadmoći neprijatelja, svaka ruka koja je mogla da drži pušku bila je od presudne važnosti.
Prvi poziv na front
Iako je većina kaplara bila još u školi, poziv da se priključe snagama srpske vojske stigao je ranije nego što je planirano. Njihova obuka u Skoplju dala im je temelj, ali prava iskušenja čekala su ih na frontu.
Deca seljaka, političara, pisaca i glumaca stajala su rame uz rame sa samo jednim ciljem – odbraniti Srbiju po cenu života. „Naše uniforme su bile stare turske bluze i čakšire, isprobijane kuršumima sa tragovima oporne krvi, koje smo sami krpili. Cokule nismo imali, već smo bili u sopstvenim cipelama, kakve je ko imao, jedino smo imali nove vojničke šinjele i šajkače“, svedočio je Miladin Pećinar, jedan od 1.300 kaplara, kasnije akademik i ugledni profesor.
Put do Kolubarske bitke
Nakon pobede u Cerskoj bici, srpska vojska je trpela posledice – vojnici su bili bez municije, hrane i odeće, a moral na niskom nivou. Pred novu, ključnu bitku, Kolubarsku, stigla je neophodna injekcija hrabrosti u vidu 1.300 kaplara.
Bio je 15. novembar 1914. kada su kaplari pod vođstvom potpukovnika Glišića krenuli u borbu. Narod je na stanici u Skoplju posmatrao kako ovi mladići marširaju sa pesmom, prenoseći patriotizam i veru u pobedu.
Pesme, suze i narodna podrška
Kaplari su pevali patriotske pesme dok su koračali, a građani Skoplja im pod noge bacali bukete cveća. Sa fronta su ih prekaljeni vojnici dočekali sa nevericom – nisu mogli da veruju da mladići iz škola stoje na prvoj liniji fronta. Ubrzo su promenili mišljenje kada su videli njihovu hrabrost i odlučnost.
Pesme koje su pevali postale su simbol hrabrosti:
„Oj Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati… Haj te, braćo, haj te, svoje ne dajte…“
Među kaplarima – sinovi intelektualaca i oficira
Među kaplarima bila su i deca istaknutih ličnosti – Ljube Davidovića, Andre Nikolića, Jaše Prodanovića, Petra Peruničića, Branislava Nušića. Čak su i sinovi generala Pavla Boškovića učestvovali u borbama, što je šokiralo strane posmatrače.
„Vidiš, gos’n doktore… Svi mi imamo različite očeve, ali samo jednu majku – otadžbinu. E, za tu majku Srbiju ginemo svi bez razlike“, rekao je jedan Šumadinac francuskom lekaru, objašnjavajući posvećenost srpskih mladića.
Bitke, žrtve i heroizam
Kolubarska bitka trajala je od 16. novembra do 15. decembra. Već prvog dana mnogi kaplari su poginuli, a samo u toj bici stradalo ih je 400. Tokom povlačenja preko Albanije i proboja Solunskog fronta, većina je bila potporučnici. Do kraja rata, dve trećine kaplara je izgubilo život.
Francuski general Šarl Revol pratio je srpsku vojsku i zapisao:
„U borbi za slobodu, Srbija je žrtvovala najdragocenije – svoju mladost. Đake i studente. Ali oni se nisu smatrali žrtvama. Pevali su. Tešili majke i sestre…“
Nasleđe i priznanje
Preživeli kaplari postali su intelektualni krem Srbije – ugledni umetnici, profesori i članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Oni koji su poginuli dali su svoje živote za slobodu, a Srbija nikada nije ubrala plod njihovog intelekta.
Zlatnim slovima u istoriji ostaju imena 1.300 kaplara – simbol hrabrosti, odanosti i ljubavi prema otadžbini. Njihova priča uči nas kako se voli otadžbina i sloboda, kako se rizikuje i kako se čuva čast jedne nacije.
