Pesma "Marš na Drinu" je, po mišljenju mnogih, više od muzičkog dela. Smatra se ta je ta kompozicija neslužbena himna srpskog naroda, kroz koju je protkana naša borbna, vera, sloboda, smelost, prkos i čast. Ona je i mač i krst, ona je naša veza sa nebom, ali i sa sobom samima.
U vreme kad nam je bila zabranjena nacionalna istorija, za nju smo se očajnički hvatali kao za retku preostalu kopču sa svojom svetlom tradicijom. To veličanstveno delo nastalo je u slavu jedne hrabre vojske, koja je usiljenim maršom hitala na Drinu, na granicu svoje zemlje napadnute od višestruko jačeg neprijatelja, vojske koja je žurila da zaštiti nejač Mačve, koju je nemilosrdno satirala zločinačka austrougarska soldačija, u kojoj se istakoše mnoge naše komšije, pa i sam Josip Broz.
Stanislav Binički je komponovao ovaj moćni “Marš” nadahnut junaštvom srpskih ratnika u Cerskoj bitki, koji tada izboriše i prvu pobedu za Antantu u Velikom ratu. Posvetio ga je legendarnom Gvozdenom puku, jednoj od najslavnijih srpskih jedinica, odnosno njenom neustrašivom komandantu, pukovniku Milivoju Stojanoviću zvanom Brko, koji je u odsudnom okršaju na Tekerišu predvodio svoje ratnike u jurišu do pobede.
Poginuo je herojski tri meseca kasnije na čelu svog puka komandujući: “Za mnom”, u velikoj Kolubarskoj bitki.
U prisustvu vojvode Putnika, te visokih vojnih i državnih ličnosti, uključujući Arčibalda Rajsa i strane diplomate, “Marš” je prvi put javno izveden u Kragujevcu 1915. i odmah se trajno naselio u srpska srca. Kasnije tokom rata često je izvođen među srpskim trupama, kod kojih je budio neviđeno oduševljenje i borbeni polet. Tokom proboja Solunskog fronta svirali su ga rado i često svi saveznički vojni orkestri. Naravno, i u periodu između dva rata bio je neviđeno popularan i imao skoro kultni status kod Srba.
Međutim, u komunističkoj Jugoslaviji na “Marš” se gledalo sa velikim podozrenjem, pa su ga razne ideološke komisije proglašavale za vid velikosrpskog delovanja. Kakve ustaše, balisti, kakvi bakrači – “srpski nacionalizam je najopasniji po državu i poredak”, bila je smišljeno i podlo nametnuta formula.
Pa, i kad od njega nema ni pomena, treba ga izmisliti u vidu sumnjivih pesama poput onih o vojvodi Sinđeliću i “Marša na Drinu”, ali i kroz sve drugo što bi moglo poslužiti da se Srbima “utera vera u čuturu”. A onda se, po njima, desio jedan skoro pa incident.
Naime, kada je Ivo Andrić 1961. pošao u Stokholm da primi Nobelovu nagradu i uđe u klub besmrtnika, sa sobom je poneo jednu predratnu gramofonsku ploču kako bi “Marš na Drinu” tom prilikom bio izveden. Autentični taktovi ove kompozicije silno su oduševili prisutnu publiku na gala priredbi dodele nagrade srpskom književniku.
Nekoliko prisutnih velikodostojnika Švedske akademije odmah je zatražilo da im Andrić pokloni ovu ploču. On je učtivo odbio, obećavši da će im je poslati naknadno, što je uskoro i učinio.
Potom je 1964. na 50. godišnjicu Cerske bitke na Pulskom festivalu premierno prikazan film Žike Mitrovića “Marš na Drinu” sa istoimenom muzičkom temom. Iako se “objektivna” kritika obrušila na film tobož iz umetničkih razloga, on je doživio ogromnu popularnost i gledanost, a pravo je čudo kako je prošao ispod radara tadašnje cenzure.
Dobar deo srpskog naroda, koji se osećao poniženim i nacionalno pogaženim, svi oni koji nisu fanatično klicali Titu i partiji, film su doživeli kao melem na ranjenu dušu. Za njih je bio neverovatan doživljaj da u izuzetnoj fotografiji Milorada Markovića, uz zvuke “Marša na Drinu”, gledaju srpsku vojsku i oficire u akciji, pre svih holivudsku pojavu stasitog kapetana Koste (Aleksandar Gavrić).
Pomenuti događaji bili su od presudne važnosti da se odškrinu vrata povratku “Marša” u javni život, ali daleko od toga da su vlastodršci cupkali uz njegove taktove. No, bilo kako bilo, pesma je sve češće izvođena po kafanama, svadbama i drugde, izuzev na javnim manifestacijama. Iste 1964. kompozicija je dobila i tekst iz pera novinara i publiciste Miloja Popovića Kavaje.
Tih godina kreće novi život “Marša” i to ne jedan, već dva, pri čemu je onaj u inostranstvu potpuno neočekivano dobio svetske razmere, mada je to za našu javnost bilo skoro nepoznato. Naime, odmah poslije Andrićevog gesta u Stokholmu ta muzička tema je postala neverovatno popularna u celoj Skandinaviji.
Prvo će je objaviti jedan švedski gitarista, a potom i Švedska kraljevska garda, uvrstivši je u svoj redovni program. A onda je to nezadrživo krenulo da se širi i odjednom je “Marš” postao svetski hit sa brojnim obradama koje su visoko kotirale na top-listama. Snimljeno je više od 25 ploča u raznim adaptacijama, od roka do tvista i hali-galija.
Sve te kompozicije pod nazivom “Drina Marš” ili samo “Drina” izvodili su neki od najpoznatijih svetskih solista, muzičkih sastava i orkestara tog vremena, kao što su preteče “Bitlsa” – britanski “Šedousi”, “Džokersi” iz Belgije, švedski “Spotniks”, Jirgen Ingman, te Džejms Last. Potom ga snima megazvezda Klif Ričards i Čet Etkins, pa Frank Sicilijano i čuvena Meri Lafort. Oprobao se i virtuoz orgulja Čeri Vajner, a muzička ikona SAD Peti Pejdž s njim je napravila ogroman uspjeh. I konačno, tu nedavno svirali su ga “Lajbah” i Kapetan Harp.
Naravno, i mnogi domaći muzičari nisu odoleli taktovima neponovljivog “Marša”, donoseći svoje obrade poput: R. M. Točka i grupe “Smak”, Džonija Štulića i “Azre”, Bore Dugića, Mome Stanojevića, Dušana Jakšića, Cuneta i mnogih drugih. Najizvođeniju verziju snimio je čuveni Carevac, i sam vojnik Velikog rata, uz čiju violinu čujemo muževni bariton Ljubivoja Vidosavljevića.
Mnogi će danas reći da je “Marš” najskuplja srpska pesma. Naravno, nije to ono kad ga u kafani naručite od ciganske pleh-muzike, a frontmen sa srebrnim zubom vam kaže: “U bre, kume, ‘de baš tu najskuplju.” Šalu na stranu, te prepoznatljive note su “sveti gral” naše patriotske muzike, ona je naprosto postala sastavni dio našeg bića, skoro pa genetska stvar.
Napadi i klevete
Nažalost, kao što i mnoge druge vredne stvari u balkanskoj kaljuzi nisu mogle ostati po strani od primitivne mržnje i zavisti, tako je i čuveni “Marš” bio izvrgnut napadima i kleveti. Naime, već decenijama unazad kod nekih u našem regionu se uobičajilo brutalno omalovažavanje svega što je srpsko, pa se to ponovilo i 14. januara 2013. povodom izvođenja “Marša” u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.
Tada su razni pojedinci i grupe nadigli pravu medijsku halabuku u nameri da se od jedne slobodarske pesme koja slavi herojsku odbranu svoje zemlje načini ono što ona nije. To je bila još jedna u nizu propagandnih ujdurmi da bi se zapadna javnost iznova nahuškala protiv tih zločestih Srba. Računalo se na poslovično slabu upućenost stanovnika zapadne hemisfere.
Međutim, ni tamo nisu baš svi neupućeni, pa su sa tih strana uskoro došli glasovi da je ova kampanja potpuno neosnovana i da je po sredi “old patriotic, libertian, Serbian song from World War I”, koja nema nikakve veze sa poslednjim ratovima. Iako ovakve harange nanose određenu štetu i seju dodatnu mržnju, one su dugoročno neodržive i njenim autorima se vraćaju kao bumerang. Valjda će nekima nekad doći iz Kaknja u Zenicu pa će shvatiti da tako postižu suprotan efekat, jer se na ovaj način samo jača srpsko jedinstvo, ali i odlučnost u borbi za očuvanje svojih nacionalnih vrijednosti i dostojanstva.
Da se mi, ipak, vratimo na početak ove priče, na glavnog krivca za nastanak ovog genijalnog djela. Stanislav Binički je jedan od utemeljivača srpske klasične muzike i muzičke scene uopšte. Uzmemo li u obzir njegovo pregalaštvo i rezultate na širokom polju djelovanja, biće jasno o kakvom autoritetu je riječ.
Rodio se u porodici srpskog oficira u mestu Jasika kod Kruševca 27. jula 1872. godine, dakle pre ravno 150 godina. Već u ranoj fazi školovanja svira flautu i violinu, pomalo komponuje i diriguje đačkim horom. Još kao student na Velikoj školi osniva Akademsko muzičko društvo. Aktivan je kao pedagog, horovođa i kompozitor. Završio je Prirodno-matematički fakultet u Beogradu, a potom 1899. i Muzičku akademiju u Minhenu.
Ministarstvo vojno postavlja ga za kapelnika i muzičkog referenta. Tada osniva veliki simfonijski orkestar pod imenom Beogradski vojni orkestar, čiji je upravnik i dirigent. Iste 1899. zajedno sa Mokranjcem i Cvetkom Manojlovićem osniva i Srpsku muzičku školu, a 1903. komponuje prvu srpsku operu “Na uranku”, za koju je libreto napisao Branislav Nušić. Naredne godine formira Muziku kraljeve garde koja će prerasti u Beogradsku filharmoniju, kojom rukovodi narednih 16 godina.
Bio je simbol časti
Početkom Velikog rata na službi je u Vrhovnoj komandi, a kasnije će sa trupama proći stradalni put Albanske golgote. Na Krfu na brzu ruku okuplja ostatke svog vojnog orkestra i stavlja ga u funkciju. Drže česte koncerte našoj i savezničkoj vojsci, a najčešće ranjenicima u poljskim bolnicama. Vrhovna komanda orkestar s njim na čelu 1916. šalje na turneju po Francuskoj, gdje drže zapažena tri koncerta u Parizu, zatim Lionu, Bordou, Montabanu, Oranžu, Marselju, Tulonu i Nici.
Bio je to pravi trijumf, a kritika i mediji nisu štedjeli reči hvale. Po okončanju rata ovaj pregalac i dalje neumorno radi. Tako 1920. ostvaruje davnašnji san, osniva samostalnu Beogradsku operu i postaje njen prvi direktor. Njegov opus čine, pored opere, solo i horske pjesme, muzika za pozorišne komade, više marševa i mnoštvo drugih kompozicija.
U prvim decenijama 20. veka on je bio spiritus-muvens celokupne muzičke scene u Srbiji i začetnik mnogih pionirskih poduhvata kao neumorni kompozitor, dirigent, izvođač, pedagog i pokretač. Binički se upokojio 15. februara 1942, prije osam decenija. U ratnom metežu njegova smrt prošla je skoro nezapaženo, a kada je ta vest doprla do srpskih oficira i vojnika u nacističkim zarobljeničkim logorima, svirali su “Marš na Drinu” umesto nekrologa velikom stvaraocu.
Često se dešava da jedno umetničko delo potpuno baci u zasenak čitav opus određenog autora, kao što je Servantesov “Don Kihot”, Munkov “Krik” ili Bizeova “Karmen”, tako je i sa “Maršom na Drinu” Biničkog. On je njegova lična karta, kad se pomene “Marš”, pomislite na Biničkog i obratno. To je najizvođenija srpska kompozicija kod nas i u svetu.
Mada je s “Maršom na Drinu” u slobodarsku istoriju sveta odmarširala jedna slavna vojska, on je za Srbe postao svevremenska vrednost, simbol časti i viteštva. Čini se da samo uz njegove taktove možemo čvrsto složiti naš zajednički ritam koraka u bolju budućnost, jer on će uvek čeličiti naš pobednički duh i slogu.
Dr Lazić
Sve do Drugog svetskog rata “Marš” je uz “Tamo daleko” obavezno sviran na sahranama ratnika solunaca. Koliko juče građani Srbije i Republike Srpske su, iskreno potreseni, na večni počinak “Maršom” ispratili velikog srpskog rodoljuba i humanistu, legendarnog doktora Miodraga Lazića. Tog 18. aprila 2020. širom srpskih zemalja u gradovima Istočnom Sarajevu, Nišu, Banjaluci, Beogradu, Bijeljini, Prijedoru, Zvorniku, Trebinju, Kostajnici i drugim mestima orili su se gordi zvuci moćnog “Marša”.
Dugačak spisak muzičara
“Marš na Drinu” su, pored ostalih, izvodili i sledeći muzičari: Dekarnis Klatnen, Karel Duba, Roberto Delgado, Valter Šolc, “Horst bend und zajn orkestar”, Leon Jang, String Koral, Homer i Džetro, “Boema Valhaus bend”, Frenki Janković, “Nešvil String bend”, Bert Landers i Konrad Grej, Henri Arland i Hans Bertram, Gintner Noris i “Bundesver big bend”, “Ritmus im blut”, “Anri Domnerus sekstet”, Kurt Henkels, Hazi i Ostervald, Bob Kapers i “Bal strit džez bend”, Bajernkapel Minderzdorf i mnogi drugi.
( Autor teksta: Dragan Mijović – Glas Srpske )
