Princeza od Hesea od detinjstva se susretala sa velikim gubcima. Još dok je bila beba, preminuo joj je brat, a zatim i sestra. Njena majka - Alisa od Velike Britanije - umrla je 1878. godine, od tifusa, a otac, Ludvig IV, veliki vojvoda od Hesena i Rajne, 1892. godine.
Do dvadesete godine, princeza od Hesea je imala samo sestru, Elu (Jelisavetu Fjodorovnu), za koju je do kraja bila vezana. Gubitak članova porodice učino je da Aliks, kako ju je zvao Nikolaj II, postane asocijalna i povučena u sebe.
Upravo je sestra Ela, koja se udala za ujaka Nikolaja II, Sergeja Aleksandroviča, doprinela zbližavanju svoje sestre sa budućim suprugom. Nikolaj i Aleksandra su se i upoznali na njihovom venčanju.
Aleksandra je tada imala samo dvanaest godina, ali to nije smetalo šesnaestogodišnjem budućem caru da obrati pažnju na nju.
I Nikolajevi roditelji i Alisini rođaci su smatrali da i jedno i drugo za sebe treba da traže prikladnije prilike. Ali njih dvoje su bili istrajni.
Kada je postalo jasno da Aleksandra III napušta snaga, pripreme za venčanje su se ubrzale. Car, međutim, nije dočekao ženidbu sina. Mesec dana posle careve smrti, Aliks i Nikolaj su se venčali na privatnoj ceremoniji.
Iako je učila ruski i bavila se dobrotvornim radom, plemići nisu prihvatali Aleksandru Fjodorovnu. Bila im je previše povučena i arogantna. Ni sama carica se nije osećala naročito prijatno u društvu njoj nepoznatih ljudi, nije se trudila da uspostavi komunikaciju sa njima i radije je provodila vreme sa svojom porodicom. Nije imala ni mnogo prijatelja.
Rodila je tri ćerke, što je dodatno izazvalo netrpeljivost kod carevih rođaka.
Kada je Aleksandra Fjodorovna ponovo zatrudnela, ljudi su se nadali dečaku. Ali carica je rodila još jednu devojčicu - Anastasiju.
Niko oko nje nije skrivao razočarenje.
Iako su priželjkivali sina, i car i carica su obožavali svoje ćerke. Porodica je živela u slozi.
Aliks je mnogo pažnje poklanjala vaspitanju i obrazovanju dece.
Nakon što je rodila četiri ćerke, pod velikim pritiskom da rodi naslednika, Aleksandra se okrenula "višim silama" i misticizmu.
U očajanju je potražila pomoć od francuskog hipnotizera Filipa, za kojeg se ispostavilo da je šarlatan. Trudnoća, u koju je vidovnjak uveravao caricu, bila je lažna, što je za nju bio veliki udarac.
Kada se Aleksej rodio 1904. godine, svi su bili van sebe od sreće. Ali ushićenje nije dugo trajalo. Aleksandra Fjodorovna je prestolonasledniku prenela neizlečivu bolest - hemofiliju.
Mada joj muž nikada nije zamerio, ona je sebe krivila za stanje svog sina. Aleksandra je smatrala da je njena dužnost da zaštiti dečaka od svega.
Aleksandra se u početku nije mešala u državne poslove. Učestvovala je samo savetima u vezi sa ponašanjem tokom pregovora - u zavisnosti od toga da li je car želeo da ga poštuju ili da ga se plaše. Međutim, vremenom je uticala i na važne odluke.
Carica se protivila autokratiji i pokušavala je da to mišljenje nametne i svom suprugu. To je izazvalo sukobe Aleksandre Fjodorovne i Carske dume, koja je burno reagovala zbog njenog uticaja na Nikolaja. Položaj u javnosti joj je zbog toga bio dodatno pogoršan.
Istovremeno, carica je postajala sve pobožnija, ali i nervoznija i depresivnija.
U to vreme se na dvoru pojavio Grigorij Raspućin, koji je donekle uspevao da ublaži caričina stanja.
Visokim društvom su počeli da se šire tračevi. Ljudi su sa žarom raspravljali o čudnom odnosu između iscelitelja i carice.
Ogovaranja su podrivala autoritet suverena. Narod je počeo da ga ismeva.
Dokazi o intimnoj vezi Aleksandre i Raspućina nikada nisu pronađeni. Mnogim istoričarima optužbe za neverstvo izgledaju neosnovano. Aleksandra i Nikolaj su tokom čitave dvadeset tri godine braka razmenjvali nežnosti o čemu svedoče stotine ljubavnih pisama.
"Molitva za tebe moja je uteha kada smo razdvojeni. Ne mogu da se naviknem ni na najkraće vreme da budem bez tebe, iako imam naših pet blaga uz sebe", pisala je jednom prilikom Aleksandra Fjodorovna svom mužu.
Ona je, uprkos reumi, išla sa njim u vožnju kajakom. On je bio spreman da radi nje istrpi Raspućina.
Nije tajna da je Raspućin koristio naklonost kraljevske porodice za ličnu korist. Pored toga, car je postepeno prepuštao svojoj ženi sve više obaveza od nacionalnog značaja, a ona se, pre donošenja odluka, savetovala sa svojim čudotvorcem.
Govorilo se da je upravo Raspućin doprineo ostavkama dvojice premijera Petra Stolipina i Vladimira Kokovcova. Navodno je on takođe je sugerisao carici gde da premesti trupe tokom Prvog svetskog rata.
Nezadovoljstvo je bivalo sve veće. Narod je sve više bio protiv carice, za koju su verovali da "nosi pantalone" u kraljevskoj porodici.
Pojedini istoričari tvrde da su takve priče izmišljene i da su potekle od onih koji su želeli da diskredituju carski par. Međutim, ne može se poreći misetriozno Raspućinovo prisustvo na dvoru, zbog čega se carska fotelja na kojoj je sedeo Nikolaj II, ozbiljno zateturala.
Istraga sprovedena po carevom naređenju otkrila je da je to bila samo nemačka propaganda, ali je caričina reputacija je već bila uništena.
Aleksandra Fjodorovna je u velikoj meri uticala na sudbinsku odluku Nikolaja II da 1915. godine sam komanduje trupama.
Kada je vojska pretrpela poraz, narod je naravno krivio suverena. Carica nije shvatala koliko su nemiri u društvu ozbiljni, i ubedila je svog muža da će uskoro sve biti u redu.
Nakon ubistva Raspućina, supružnici su ostali bez moralne podrške, zbog čega je Nikolaj II, koji nije voleo da se bavi državnim poslovima, maltene odustao od zemlje.
Nikolaj II i Aleksandra Fjodorovna, zajedno sa decom, streljani su u noći 17. jula 1918. godine u Jekaterinburgu.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
