Zahvaljujući neumornoj predanosti Snežane, snaji Radojke Živković, knjiga koju je objavila o ovoj muzičkoj porodici i jedan tekst iz "Politike" posthumno su priznati kao omaž Radojki, legendi izvorne srpske muzike i virtuozu na harmonici. Dodeljena joj je titula najdužeg muzičkog staža na svetu.
Posthumno priznanje za neverovatan muzički staž dug 71 godinu, desilo se zahvaljujući upornosti snaje Snežane, supruge Radojkinog sina Slobodana Živkovića.
"Politika" je svojevremeno posvetila pažnju Radojki Živković, pisali su da nema bolje harmonikašice od Triglava do Đevđelije. O njoj su se pisali brojni članci, snimane su nebrojene televizijske emisije, a putem Radio Beograda često je bila dobrodošao gost u mnogim domovima. Osim što je bila virtuoz na harmonici, Radojka je bila i kompozitor, pevačica te važan deo kulturnog nasleđa srpske muzike.
Rodila se u Globoderu kod Kruševca 24. avgusta 1923. godine, a njen prvi muzički mentor bio je otac, poznati harmonikaš Tihomir Tomić, poznat kao Tika Globoderac.
"Već sa osam godina bila je pravo čudo od deteta. Svirala je u petnaestominutnim emisijama subotom na Radio Beogradu. To je bilo vreme kada je nastup na tako prestižnoj radio-stanici predstavljao uspeh sam po sebi", izjavila je Snežana za Politiku 2015. godine.
Ideju da svoju svekrvu učini besmrtnom u najpoznatijoj zbirci rekorda na svetu, Snežana je razvijala narednih deset godina. Jedini izazov bio je potvrda od Radio Beograda da je karijera Radojke Živković, tada Tomić, započela njenim prvim nastupom 30. marta 1932. godine.
No, o prvom nastupu Radojke izvestila je "Politika". Njeno početno pojavljivanje opisano je rečima: "Juče popodne, u prepunoj dvorani hotela Union... održano je takmičenje s učešćem 26 harmonikaša, većinom iz Srbije i Vojvodine... Radojka Tomić je pokupila glavne aplauze."
Na prvom jugoslovenskom takmičenju harmonikaša 1935. godine, dvanaestogodišnja devojčica osvojila je simpatije publike i prvu nagradu stručnog žirija. Pre nego što je Drugi svetski rat prekinuo njenu karijeru, već je imala impresivan broj nastupa. Od 1941. godine, njen budući suprug Milutin Živković pridružio se Radojki. Njihova kuća u Lamartinovoj ulici u Beogradu postala je svojevrsna "narodna akademija", gde su mnogi harmonikaši i pevači dobili svoje prve muzičke lekcije. Odatle su proizašle ideje o osnivanju muzičkih festivala kao što su "Ilidža" i "Beogradski sabor".
"Verujem da bi Radojka i Tine mogli da budu nosioci svetskog rekorda i po broju održanih koncerata. Imali su više od 12.500 nastupa širom nekadašnje Jugoslavije i sveta. Ovo dvoje virtuoza na harmonici, istinskih ambasadora najlepše izvorne srpske tradicije, gotovo uvek su nastupali u narodnim nošnjama", podseća Snežana.
Radojka je za svoj talenat morala da plati cenu – večno su je ostali željni njeni sinovi, Slobodan i Zoran. Nije mogla, čak ni ona, da istovremeno bude i kod kuće sa svojom decom i na svim krajevima sveta gde je svom narodu donosila zvuke rodnog kraja. Tu životnu lekciju dobro je naučila njena unuka, Slobodanova i Snežanina ćerka Marija Stojaković. Violinistkinja i operska pevačica koja je mogla da stane uz bok najvećim svetskim talentima, nikada nije dosegla bakinu slavu, jer nije želela da svoju decu ostavlja samu zarad građenja svetske karijere. Publika u Australiji je imala tu čast da ih čuje zajedno, dok su izvodile čuveno Radojkino „Traktorsko kolo”, od kojeg „zastaje dah i u glavi ostaje samo jedna misao – da li je ovako nešto moguće”, kako je zapisao Slobodan Grba, dugogodišnji glavni urednik lista „Srpski glas” iz Melburna.
I drugi Radojkin unuk, Aleksandar, nasledio je muzički talenat bake i oca Slobodana – pijaniste, etnomuzikologa, profesora i dirigenta – pa je upisao čelo na Sidnejskom konzervatorijumu, čim su se Živkovići doselili u Australiju.
Sve ovo, i još mnogo toga, zabeleženo je u knjizi „Radojka Živković – muzički rodoslov – muzika u genima”. Autor te knjige je upravo Snežana Živković, čije je nadahnuće bila želja da sačuva od zaborava priču o generacijama muzičara loze iz Globodera, čiji je Radojka najsvetliji izdanak. Knjigu je na engleski jezik prevela Lenka Bararon kako bi knjiga kao dokaz bila predata Ginisu.
