Srbima u Hrvatskoj se 4. avgusta 1995. godine u sekundi život promenio iz korena. Sve što su godinama sticali, morali su da napuste i da odu u nepoznato. Završili su daleko od domova, bez ičega. Ostavili su svoje kuće, njive, voćnjake, livade, stoku, imanja.
Dakle, akcija "Oluja" koju je tada otpočela Hrvatska rezultirala je najvećim etničkim čišćenjem Srba. Proterano je više od 250.000 Srba, a 1.852 ubijeno.
U strahu i panici stotine hiljada Srba krenulo je prema Petrovačkoj cesti ka Srbiji da bi spasilo goli život. Iako je kretanje izbeglica bilo uočljivo, jer su išli u kilometarskim kolonama u kolima, traktorima i peške, bombarovali su ih i granatirali, nadomak sela Tomina kod Savskog mosta
- Nas žene bi šamarali, a muškarce tukli. Kidali bi garderobu sa nas, pogotovu ko je imao uniformu, i psovali pre nego ubiju - priča žena iz kolone.
Preživela je golgotu, a traume ni skoro 3 decenije kasnije nije uspela da prevaziđe.
- U koloni mi je izgorela majka, otac, a od devojčice od šest meseci samo ručica ostala. Onda sam legla preko sina, da ga telom spasim, da rakete i bombe mene ubiju, da mi dete ostane - priseća se strašnih prizora meštanka Knina.
Devojčica osedela preko noći
Među mnogobrojnim drugim potresnim pričama zabeleženim ovih dana, nakon Drugog svetskog rata možda najtežih i najcrnjih u istoriji našeg naroda, pojavio se i kratki zapis o devojčici koja je od straha i stresa koji je preživela u potpunosti osedela.
Naime, među izbeglicama koje su prihvaćene u Kotoru bila je i jedna devojčica od 12 godina, koja je na putu od Kninske krajine do Crne Gore potpuno osedela.
Ljudi iz Crvenog krsta, koji su tada radili na pomoći i dočekivanju izbeglica, svedočili su tada da su bili šokirani, i da su takvi slučajevi do tada bili poznati samo za odrasle.
U toj koloni bila je i Branka Rančić iz Petrinje.
Ona je imala samo sedam godina, ali se vrlo dobro seća svakog detalja kada je počelo etničko čišćenje Srba iz Hrvatske i operacija "Oluja".
- Od samog početka rata osetila se napetost u kući, brat i ja smo bili još mali, ali smo videli strah kod naših roditelja, njihova uznemirenost zbog trenutnog stanja je trajala danima i nisu mogli da je sakriju. Jednog dana, malo pre nego što je počeo rat, došli su i mobilisali su mog tatu i on je samo otišao sa vojskom u nama nepoznatom pravcu - rekla je Branka (33) prošle godine za "Alo".
Umesto da proslavlja svoj rođendan, morala je da spakuje stvari, napusti topli dom i ode u nepoznato.
- Dan 3.8.1995. pamtim kao najteži. Umesto da slavimo, mi smo pakovali najbitnije stvari, hranu, odeću da imamo i pitali se samo gde je moj otac, jer ništa nismo znali o njemu. Taj dan kada smo krenuli ka Srbiji, sustigao nas je žuti kombi, u njemu je bio moj otac. Svima je tada pao kamen sa srca, jer je tata živ - podsetila se trenutka kada je shvatila da su oni koje voli dobro.
Videla je užasne prizore na putu do Srbije. Mnogo napaćenih lica, mrtva tela pored puta prekrivena čaršafima... Malo po malo, približavali su se Srbiji, što im je ulivalo neku vrstu sigurnosti.
- Vozili smo se traktorom, u prikolici smo bili sa dedom, ujakom i njegovom porodicom, mojom majkom, bratom, bakom i dekom sa tatine strane. Scena koju nikada ne zaboravljam, pored tatinog pojavljivanja, je kada smo svi već gladni i izmučeni jeli nepečen hleb sa slaninom, ali ne pamtim da sam išta slađe jela nego to tada.
