Da je sudbina zaista nepredvidiva pokazuje u priča stomatologa Aleksandra Pirivatrića, koji je 15 godina živeo u šumi između Češke i Nemačke, zaboravljen od svih. Spletom nesrećnih okolnosti, ostao je bez posla, porodice i novca, a onda se polako otuđio, te mu je priroda postala jedino utočište. Od 1999. godine provodio je vreme sakriven od ljudi, bez vode, struje u polusrušenoj železničkoj osmatračnici koja nije imala ni vrata.
Prema saznanjima srpske ambasade, Aleksandar sa 9 godina došao u Češku s majkom. U Pragu je završio osnovnu i srednju školu, a potom i Stomatološki fakultet. Radio je na klinici "Motol" kao stomatolog. Međutim, kada je prebačen u Teplice, njegov život se naglo preokrenuo.
- Svakog dana sam u Teplicama viđao čoveka kako s rancem na leđima, u tankoj garderobi, užurbano hoda. Kad sam ga zaustavio, govorio je savršen češki, a onda je rekao da je Srbin. Nije izgledao kao obični beskućnici - zvučao je veoma obrazovano. Tada sam shvatio da je on čuveni stomatolog, oralni hirurg. Hteo sam da mu pomognem - rekao je Peter Sliva, Čeh koji je otkrio Srbina iz šume.
Godinu dana mu je pomagao i nosio mu je hranu, a onda je odlučio da ga sloni iz ozloglažene šume Krušne Gore i vrati mu u ruke život dostojan čoveka.
- Živim u šumi već dugo. Danju hodam, jer ima vojnika ovde preko dana, a oni ne žele da me vide, ne znam kako bi reagovali. Zato svakog dana hodam, pređem i po 20 kilometara. Jedem hranu iz kontejnera, šta nađem, i šta mi neko da - pričao je za Telegraf Aleksandar 2015. godine, kada je srpska javnost saznala za njega.
O njemu niko ništa nije znao dok jednog dana nije stigao mejl na adresu srpske ambasade u Pragu.
- Čeh Peter Sliva poslao je mejl u kom je rekao da je pronašao srpskog državljanina, nekadašnjeg stomatologa, koji nema nikakva dokumenta. To je bilo moje svetlo u mrklom tunelu, jer sam sve vreme pokušavao da ga pronađem, ali bezuspešno - rekao je tada za Telegraf Stefan Tomašević, konzul u Ambasadi Srbije u Pragu.
Od momenta kada je izgubio majku, a onda ubrzo ostao i bez radnog mesta, a samim tim i prihoda, kreće njegovo suočavanje sa surovom realnošću.
- Umrla mu je majka, a onda je, u približno isto vreme, ostao i bez posla. Pošto nije imao češko državljanstvo, izbačen je na ulicu iz državnog stana. Od tada vodi borbu za goli život. Polusestra po ocu, Slobodanka Pirivatrić, interesovala se za njega jer nije mogla da raspolaže imovinom posle smrti oca. U jednom trenutku, u Srbiji je pokrenula postupak da se on proglasi mrtvim, ali je, na sreću, zahtev odbijen - objašnjavao je konzul Tomašević.
Aleksandar je u Beograd stigao u julu 2016. godine u pratnji Petera Slive, profesora geografije i engleskog, koji ga je prvi pronašao u Teplicama i odlučio da mu pomogne. Osim njega i ambasade Srbije, Aleksandru je tada u susret izašao i kolega stomatolog iz Beograda koji mu je iznajmio stan u nadi da će uskoro moći da se socijalizuje i ponovo osamostali za život u civilizaciji.
Dolazak u srpsku prestonicu Aleksandru je sa emotivne strane pao teško zbog straha da ne izneveri ljude koji su mu omogućili da počne ispočetka.
- Ne znam još ništa, ni kako će ovo sve biti, kako će ispasti, kako će izgledati.... Drugačije je ovde nego u Češkoj, to je sigurno. Osećam pritisak. Ne bih hteo da napravim nekome bilo kakav problem. Valjda će biti sve ok. Od malena sam živeo u Češkoj, taj jezik govorim bolje nego srpski. Malo će mi ta šuma nedostajati, ne mogu da kažem... Prijatno je ovde, zaista je dobro. Mnogo je lepo - pričao je Aleksandar 2016 godina.
Odavde je sa roditeljima otišao kada je imao devet godina. Tada je napustio Jugoslaviju, a vratio se u Srbiju.
- Ne znam mnogo o ovoj Srbiji. Nije mnogo pisalo o njoj u češkim novinama do kojih sam dolazio. Nisam imao šansu ništa da saznam, tek ću da vidim. Sećam se iz detinjstva Savskog venca, moje baba Rade koja je umrla 1974. Sećam se i Kalemegdana. Dosta toga se promenilo. Beograd mi deluje dosta svetlije nego ranije. Nekako mi izgleda više kao zapadniji grad nego ranije - prisećao se.
Nije bio siguran da bi ponovo mogao da se bavi stomatologijom.
- Ne znam da li bih mogao da se vratim struci, da li sam zaboravio da radim... Ako bi se pojavila mogućnost, mogao bih da probam da ponovo to radim.. Mnogo dugujem Peteru i Ambasadi Srbije koja mi je omogućila sve ovo, da se vratim u Beograd. Mnogo dugujem i ovim divnim ljudima koji su mi obezbedili stan. Nadam se da ih neću razočarati i da ću uspeti da se vratim na pravi put - zaključio je bio Aleksandar.
Godinu dana kasnije
Vrativši se u domovinu posle deceniju i po života u divljini, mir je pronašao 2017. u manastiru Sveti Stefan u Slancima, a otac Andrija mu je tada pomogao da započne novu etapu u životu.
- Prijatnije je ovde nego u Češkoj. Srdačniji su ljudi nego u inostranstvu. Stabilnija je situacija sada nego što je bila - govorio je pre šest godina.
Svakodnevno je pomagao na manastrskom imanju ili u kuhinji, ali je isticao i da uvek nađe vremena za dobru knjigu. Posebno je naglasio tom prilikom da mu nedostaje polusestra Slobodanka, ali mu je značilo što je sa njom obnovio kontakt. Međutim, od tada o Aleksandru u javnosti se nisu pojavile nove informacije.
