To je hula na Duha Svetoga, greh u kome mnogi od nas imaju udela.
„Zato vam kažem: svaki greh i hula oprostiće se ljudima; a na Duha Svetog hula neće se oprostiti ljudima. I ako ko reče reč na Sina čovečijeg, oprostiće mu se; a koji reče reč na Duha Svetog, neće mu se oprostiti ni na ovom svetu ni na onom.“ (Mt. 12, 31-32).
Tako je Hristos odgovorio farisejima, koji su Ga optužili za vezu sa đavolom. Stanje njihovih duša onemogućilo im je da veruju u Boga Koji je postao čovek. Dakle, jedino objašnjenje za čudesna isceljenja opsednutih demonima koje su fariseji mogli da smisle bilo je vračanje.
Malo je verovatno da će moderna osoba optužiti Spasitelja da sklapa bilo kakve poslove sa demonima. To, međutim, ne znači da se upozorenje o huli na Duha Svetoga ne odnosi na savremenog čoveka. Svaka Hristova reč je aktuelna sada, kao što je bila i pre dve hiljade godina.
Optužujući Spasitelja da koristi demonsku silu, fariseji su sami sebe obmanjivali. Pre Hrista niko nije mogao izlečiti gubavca ili slepom vratiti vid. Što se tiče vaskrsenja iz mrtvih, bilo je nečuveno čudo da ni oni koji su verovali u Spasitelja nisu mogli da veruju. „Gospode! Lazar, brat moj, sahranjen je već četiri dana. On se raspada; iz njegovog leša dopire truli miris.“, rekla je Marija.
Jovan Zlatousti, tumačeći Jevanđelje po Mateju (12:31-32), hulu na Duha Svetoga naziva besramnim poricanjem očigledne istine. Na ovaj ili onaj način, činjenica da se navedena čuda mogu izvršiti samo Božanskom silom bilo je svima jasno. Lažne reči fariseja savršeno ilustruju ovo tumačenje.
Ova vrsta hule na Duha Svetoga je greh u kome mnogi od nas imaju udela. Apostol Jovan u svojoj definiciji odbacivanja istine upućuje na satanu, koji nije sledio Božji plan, da „ne stoji u istini.“ (Jovan 8:44). Umesto svetlog anđela, Satana je postao knez tame. Božji plan o tome kako čovek treba da se ponaša nalazi se u našoj savesti. Dakle, svako ko postupa protiv svoje savesti odbacuje očiglednu istinu, odnosno huli na Duha Svetoga. „Neistina se uvećava stostruko kada neko pogreši, a njegov um i savest ga osuđuju, suprotstavljajući se njegovim postupcima. To je hula na Duha Svetoga, kojoj je Gospod dao zastrašujuću definiciju, rekavši da joj se „neće oprostiti ni u ovome ni u budućem“, piše Teofan Zatvornik u svom tumačenju Pavlove poslanice Rimljanima.
Zašto Bog, Koji poseduje punoću svih blagoslova, ne može da oprosti nešto duhovno slabom čoveku? Zar pokajanje ne bi delovalo u ovom slučaju? Ova ideja o Bogu je potpuno suprotna jevanđelskoj priči. Hristos, koji je umro za čovečanstvo, ne može biti nemilosrdan prema grešniku koji traži milost. Uostalom, i u trenutku izdaje Jude Iskariotskog, Gospod ga naziva svojim prijateljem. Sveti Atanasije Veliki objašnjava ovu protivrečnost na sledeći način: „Treba napomenuti da Hristos nije rekao da hula neće biti oproštena onome ko huli i kaje se, nego samo onome koji huli, to jest, ko istrajava u svom bogohuljenju. To je tako, jer dužno pokajanje razrešava sve grehe “(Besede o Jevanđelju po Mateju). Bog ne oprašta hulu na Duha Svetoga samo onda kada čovek tvrdoglavo i svesno odbija oproštaj.
Fariseji, koji su bili stručnjaci za Sveto pismo i Zakon, morali su da znaju da ništa dobro ne može doći od Satane. Uprkos tome, oni su tvrdoglavo odbacivali Hristovo dobročinstvo. Takvo ponašanje dovodi čoveka do zavisnosti od greha, čineći pokajanje nemogućim. Fariseji su otišli toliko daleko da su razapeli Gospoda.
Još jedno pitanje može se pojaviti kada se čita pasus o kome se raspravlja: „Kako odgovornost za hulu na Svetog Duha može biti veća od odgovornosti za hulu na Sina?“
Po učenju Crkve Bog je jedno od Tri Lica. To znači da postoji jedan i jedini Bog, poznat u tri jednake Ipostasi. Ove Ipostasi se niti spajaju, niti se odvajaju jedna od druge, ostajući kao jedno Biće. Da bi to objasnili, sveti oci su uveli nekoliko analogija sa materijalnim svetom, na primer sunce sa svojim krugom, svetlošću i toplotom, ili potok sa izvorom vode u zemlji, izvorom i potokom. U svetlu ovoga, uzdizanje Duha ili poniženje Sina je jeres, koja se nikako ne može primeniti na Hrista.
Sveti Atanasije objašnjava ovu protivrečnost na sledeći način: kada Hristos kaže: „Ko god kaže reč protiv Sina Čovečijeg biće mu oprošteno“, On misli na Svoju ljudsku prirodu. Neoprostiva hula tiče se Hristovog božanstva. Izgovarajući „Duh Sveti“, Spasitelj ukazuje na Svoje Božanstvo, razlikuju Ga od tela.
Hula na Duha, koja se ne oprašta „ni u ovome ili u budućem veku“, predstavlja sramotu Hristovom Božanstvu i uvredu za Boga. Čovek huli na Duha kada ide protiv Božanske volje. Ovo nije ništa drugo do savest, mudro usađena u dušu svakog čoveka. Ako stalno utišavate glas svoje savesti, on će zauvek prestati, čineći pokajanje (a samim tim i oproštaj) nemogućim. „Kad razmišljate o svojim postupcima, koristite svoju savest umesto lampe; ona pokazuje koja su dela u tvom životu dobra, a koja loša” – Sveti Nil Sinajski.
NE PROPUSTITE
(Stil.kurir.rs/Basta balkana/Izvor: blog.obitel-minsk.com)
