Ova priča govori o tome kako je Sveta Matrona izlečila dečaka kome su lekari davali još svega deset dana među svojim najmilijima. Čudo koje je spaslo Kolju Zolkina su iskrene roditeljske molitve ovoj ruskoj svetiteljki.
Kolji Zolkinu lekari su davali maksimum deset dana života. Ali lekar je rekao: “Moli se, majko“.
Petnaestogodišnjeg đaka udarila su kola dok je pretrčavao put. Dečak je uleteo u šoferšajbnu i odleteo je osam metara od kola. S polomljenom glavom i krvavim licem dete je iz hitne odmah dospelo na operacioni sto.
Tatjana Zolkina je našla sina u bolnici kad se operacija već završila.
Izašao je umorni hirurg i odveo majku u stranu:
"Vaš sin ima prelom lobanje, otvorenu povredu lobanje, dvostrani unutarmoždani hematom…“
"Oprostite", odgovorio je hirurg kad ga je Tatjana prekinula, "Molite se… Molite Boga za čudo.“
Medicinari su umirivali dečakovu majku: "Ne padajte duhom, nada postoji“, a između sebe su govorili da momak neće dugo živeti. Dečaku su dva puta otvarali lobanju, a deo nagnječenog mozga su prosto odstranili.
Medicinske sestre su se došaptavale među sobom: "Bolje bi bilo da umre, majka bi jednom preživela i zaboravila bi. A ovako će se celog života mučiti sa njim, on više nije čovek nego biljka.“
Život Zolkinih se zaustavio… proticali su dani, a dečak se nije osvešćivao. Bilo je bolno gledati Tatjanu: pretvorila se u senku koja hoda. Iz strašne depresije ju je izvukla drugarica.
"Ona me je nazvala i rekla da treba da odem u Moskvu u hram i pomolim se Svetoj Matroni – ona pomaže svim očajnicima“, priča Zolkina.
"Svim srcem sam poverovala da je tamo naše spasenje“, ispričala je očajna žena.
Već sledećeg dana Koljina mama i baka su na kolenima klečale u hramu ispred moštiju Svete Matrone.
"Činilo mi se da Matrona s ikone gleda pravo u moju dušu i da vidi sve moje patnje", priča Tatjana. „Verovala sam da nas čuje i da nas neće ostaviti bez pomoći…“
Žena iz crkvene prodavnice pružila je flašicu sa uljem osveštanim na svetim moštima i rekla je da se njim mažu dečakove rane. U reanimaciju su ih pustili na pet minuta samo da bace pogled na Kolju.
"Koljice, živećeš. Matrona nas neće ostaviti", plakala je majka mažući crkvenim uljem krvave zavoje na dečakovoj glavi.
A baka je ispod njegovog jastuka stavila Matroninu ikonicu i onda se desilo čudo.
Dečak je nepokretno ležao na krevetu, zavijen cevčicama. Mlada medicinska sestra je već izlazila iz bolničke sobe kad je iza leđa iznenada začula glas. Neko je zamolio da pije. Okrenula se ne verujući svojim ušima.
"Dajte mi, molim vas, nešto da popijem…“, prošaputao je dečak.
Devojka je ispustila tacnu s lekovima i otrčala je po lekara.
Sledećeg jutra okupio se konzilijum. Lekari su bili u nedoumici: po svim parametrima je došlo do poboljšanja stanja. Još nekoliko meseci momčić je proveo u bolnici. A u septembru se vratio u svoj razred, samostalno stigavši da nauči školski program.
"Kao lekar i kao hrišćanin mogu da tvrdim da su Kolju s onog sveta izvukle roditeljske molitve“, kaže hirurg Aleksandar Ogorodnikov.
"Mislili smo da sa takvom dijagnozom neće živeti više od deset dana. A on se bukvalno vratio s onog sveta i u potpunosti se oporavio!"
