O bolestima Sveti Oci kažu da one bivaju kao kazna, kao urazumljenje, kao isprobavanje trpljenja i vere – ali sve one imaju u svojoj osnovi naše grehe, počev od praroditeljskog greha.
Da bismo objasnili šta je bolest, obratimo se jednom od drevnih učitelja Crkve svetom Vasiliju Velikom. Evo šta on piše o bolestima:
"Bolesti bivaju od veštastvenih načela i tu je korisna lekarska veština; bolesti bivaju i kao kazna za greh, i tu je potrebno trpljenje i pokajanje; bolesti bivaju radi trpljenja čovekovog. Dakle, ne uzdaj se u lekarsku veštinu bez blagodati i ne odbacuj je iz svojeglavosti, već moli od Boga spoznanje uzroka kazne, a zatim izbavljenje od nemoći, trpeći sečenja, spaljivanja, gorke lekove i sve lekarske kazne“. Bolesti bivaju kao kazna, kao urazumljenje, kao isprobavanje trpljenja i vere – ali sve one imaju u svojoj osnovi naše grehe, počev od praroditeljskog greha, i u tom smislu bolest je početak fizičke smrti.
U vezi s različitim duhovnim uzrocima bolesti mogu biti i najrazličitija obraćanja Bogu od strane bolesnika. Moleći se na bogosluženju za isceljenje bolesnika, Crkva smatra da čin vere i ljubavi koji svedoči Crkva u ovoj molitvi, ispunjava ono što hoće Gospod od duše bolesnog čoveka. I Gospod mu daje ozdravljenje.
Ali ponekad ovakva molitva pojedinih ljudi i cele Crkve biva nedovoljna. Bolest se nastavlja. Gospod kao da poziva čoveka nečem većem. Posećuje ga tom bolešću. Hoće od njega ili pokajanje, ili ispravljanje, ili veru, ili trpljenje. Čovek toga postaje svestan, ali oseća se duhovno slabim, potrebna mu je naročita blagodatna pomoć. Tada on moli od Crkve tajnu Jeleosvećenja, tajnu sv. Jeleja. Ova Tajna je u isto vreme i pokajanje, i molitva za isceljenje, i zavet da će nakon isceljenja svoj život posvetiti Bogu, izmoljenje blagodati Božije koja bi dala snagu da se to sve ispuni. Pročitaj molitve koje izgovara sveštenik za vreme vršenja ove Tajne: „Isceli svog slugu od telesnih i duhovnih nemoći koje ga muče i oživi ga blagodaću Hrista Tvoga…“
Neke zbunjuje to što svetootačko učenje navodno suviše dovodi u vezu bolest sa grehovnošću. To neshvatanje se krije u nedovoljno dubokom razumevanju suštine grehovnog čina i uzročnoposledičnih zakonitosti u pojavama našeg života. Dobro je poznato da svaka bolest ima neki uzrok svog nastanka. Na primer, ako se kod strasnog pušača razvija hronični bronhitis ili čak rak pluća, sa većom ili manjom verovatnoćom savremena medicina će sagledati uzrok oboljenja u strasti prema pušenju. A, zar to nije greh?
Nevernost u odnosima među supružnicima može dovesti do veneričnih bolesti. Greh i kazna ovde su očigledni. Ovakvih primera se može navesti mnoštvo: i kada se od roditelja rađaju deca sa urođenim anomalijama, i kada se posle prvog abortusa razvija neplodnost, i kada se narušavaju javno ili čak skriveno drugi zakoni i uzročno-posledični odnosi koje je ustanovio Tvorac. Veoma često bolesti nastaju zbog preterane i neumerene ishrane (stomakougađanja) i nedržanja postova, zbog razdražljivosti i drugih uzroka koji s tačke gledišta hrišćanstva nisu ništa drugo do gresi: protiv Boga, protiv bližnjih ili samoga sebe (v. poglavlje o gresima).
Osim toga, postoje bolesti od čisto fizičkih, reklo bi se slučajnih uzroka (međutim, i u tom slučaju je potpuna slučajnost samo prividna pojava). Ima bolesti kada se uopšte ne mogu otkriti nikakvi očigledni uzroci usled kojih bi se mogla razviti oboljenja. Ali i u tim slučajevima, s tačke gledišta svetootačkog učenja, bolest je nastala pod uticajem Najvišeg promisla.
Veliki značaj u razvoju bolesnih stanja Sveti Oci su pridavali strastima, kao činiocima koji štetno dejstvuju ne samo na dušu, nego i na telo. „Nespokojstvo duše i strasti kvare krv i škode zdravlju“ – pisao je sv. Teofan Zatvornik.
Podrobnije se o ovom pitanju izjašnjava sv. Jovan Kronštatski u sledećem odlomku: „Iskustvo pokazuje da greh i strasti razaraju zdravlje duše i tela, a pobeda nad strastima stvara nebesko spokojstvo duši i zdravlje telu. Pobedi mnogoglavu hidru greha i bićeš zdrav. Čuvaj u sebi spokojstvo duha i ne uzbuđuj se nikakvim teškoćama, uvredama, nepravdama – i uvek ćeš uživati u zdravlju duševnom i telesnom. Nemiri, uzrujavanja, oganj strasti različitih poroka, izazivaju u nama mnoštvo duševnih i telesnih bolesti“.
A evo kako je shvatao duševne poremećaje i u čemu je video uzroke njihovog nastanka ruski filosof Vladimir Solovjov: „U čisto fizičke uzroke duševnih bolesti ja ne verujem, i skoro da niko u to ne veruje. Psihički poremećaj je krajnji način samospoznaje unutarnjeg bića kroz žrtvovanje njegovog vidljivog moždanog „Ja“ koje se ispostavilo kao nedovoljno u rešavanju naravstvenog zadatka našeg postojanja“.
Veoma duboka misao, za razliku od mnogih savremenih patofizioloških i biohemijskih koncepcija koje ne zadiru i ne razotkrivaju suštinu konflikta između života u njegovoj borbi sa preprekama i teškoćama, već samo konstatuju fizičke telesne promene koje su nastale usled drugih prauzroka.
Isključiva zasluga svetootačkog učenja jeste svojevrsna koncepcija o korisnosti bolesti. Čega ima korisnog u stradanjima – u nedoumici pitaju mnogi koji su prvi put saznali za ovakvu tačku gledišta? I zaista, možda se najviše u svetu ljudi boje smrti i teških bolesti. Hrišćanstvo pak daje čovečanstvu primere prevladavanja i dostojne pripreme za ono najgore što čoveka očekuje.
S tačke gledišta svetootačkog učenja čovek u bolestima manje greši, trezvenije razmišlja o smislu života. Kako se izrazio sv. Ignatije Brjančaninov: „Bolesnička postelja često biva mesto bogopoznanja“. Hrabro podnošenje bolesti formira u čoveku svojstva kao što su trpljenje, istrajnost, izdržljivost i neke druge vrline. Postoje i drugi bitni uzroci koji omogućavaju da se bolesti posmatraju ne samo kroz prizmu patnji i neizmernog jada. Podvnžnici svetosti su smatrali da uz pravilno shvatanje i odnos prema bolesti ova može doneti korist duši.
Kao primer koji pokazuje hrišćanski odnos prema bolesti može da posluži navedeni odlomak iz mišljenja sv. Grigorija Bogoslova: „Patim od bolesti i iznemogao sam telesno. Neki nadmeni se možda podsmevaju mojim stradanjima. Raslabljeni su mi udovi i noge nesigurno hodaju. Ne znam da li je to posledica uzdržavanja, ili posledica grehova, ili neka borba. Uostalom, blagodarim mom Vladaru! To može biti za mene čak i bolje. Ali isceli bolest, isceli rečju Svojom, Tvoja reč za mene je spasenje! A ako ne isceliš, daj mi trpljenje da sve podnesem“.
Na drugom mestu sv. Grigorije kaže: „Bolesti i mom duhovnom biću služe kao izvesno očišćenje, a za očišćenjem svako ima potrebu, ma koliko bio snažan“. Još mnogo pre nastanka psihosomatskog pravca u medicini svetootačko učenje je ukazivalo na međusobnu vezu izmeću duševnog i telesnog: „Iskvarenost duše je uzrok telesnih bolesti“ – pisao je sv. Jovan Zlatoust.
Kao sredstva isceljenja od bolesti Sveti Oci su smatrali pre svega molitvu, post, Svete Tajne, kao i zemaljske lekove, jer su videli u lekaru pomoćnika po promislu Samoga Boga radi olakšanja stradanja i lečenja bolesti. (Up. „Gospod je sazdao od zemlje lekove, i blagorazuman čovek neće ih potcenjivati“ – Sir. 38:4).
Uporedo s tim, svako čarobnjaštvo, vračanje i nadrilekarstvo nije se smatralo bogougodnim i kategorički se odbacivalo („Bolje nam je da umremo, nego da idemo neprijateljima Božijim. Kakva je korist telo isceljivati, a dušu pogubiti…“ – pisao je sv. Jovan Zlatoust).
Tematske misli
1.Zar su sve bolesti od grehova? Nisu sve, već veliki deo. Neke bivaju i od nebrige. Stomakougađanje, pijanstvo i besposličenje takođe izazivaju bolesti (sv. Jovan Zlatoust).
2. Događaju se bolesti i radi našeg isprobavanja u dobru (sv. Jovan Zlatoust).
3. Ako za vreme telesne nemoći ne iskoristimo pomoć posta, već pokažemo još veću bezbrižnost, pričinićemo sebi najveću štetu (sv. Jovan Zlatoust).
4. Telesne bolesti očišćuju duševne (shimonah Makarije).
5. U bolestima pre lekara i lekova koristi molitvu (sv. Nil Sinajski).
6. Bolesti se šalju radi očišćenja od sagrešenja, a ponekad da bi smirile preuznošenje (prep. Jovan Lestvičnik).
7. Bolest se pojačava zbog nestrpljenja (sv. Tihon Zadonski).
8. Uzrok bolesti je greh, svoja sopstvena volja, a ne neka nužnost (prep. Jefrem Sirin).
9. Možemo li se lečiti kod lekara i primati lekove? Nema u tome nikakvog greha, zato što je sve od Gospoda Boga, pa i lekovita sredstva i lekari. I ne sastoji se u tome greh što čovek pribegava sredstvima lečenja, već u tome što bolesnik svu nadu u ozdravljenje polaže samo u lekara i lekove, zaboravljajući pri tome da sve zavisi od sveblagog i svemogućeg Boga Koji jedini koga hoće oživljava ili umrtvljava (sv. Amvrosije Optinski).
10. Iz života mnogih svetih poznato je da su im duge i iscrpljujuće bolesti bile više pomoć, jer su smiravale strasti, lišavale ih utisaka svetovnog života s njegovom bukom i vrevom koja odvlači od udubljivanja u skrovišta duha (sv. Luka Vojno-Jasenjeiki).
11. Pošto je Bog život, a bolesti i nemoći su udaljavanja od života, dovoljno je samo da nas dodirne izvorni, prvi Život, pa da ih isceli (ce. Jovan Kronštanski).
12. Da li se treba lečiti? A zašto se ne lečiti? I lekare i lekove je Bog stvorio. Zar ih je stvorio uzalud? Ne, već zbog toga da leče bolesti; izbegavanje lekara i lekova je Bogu prekor (Teofan Zatvornik).
