Mit o univerzalnosti majčinske ljubavi vrlo je raširen i prožima čitavu našu kulturu, pa se često odbijamo suočiti s mogućnosti da roditelj može zloupotrebiti svoju moć nad detetom.
“Nedavno sam dobila sledeću poruku od jedne čitateljike”, piše psihološkinja Peg Strip za portal Psychology Today:
“Konačno sam to učinila. Nakon godinu dana otkada sam prestala kontaktirati s majkom, zvala sam je i činila se srećnom što razgovaramo. Nakon toga sam je, u naletu amnezije, posetila. Kako sam mogla biti tako naivna? Nije trebalo više od 15 minuta da se vratimo na staro. Da li je ona taj scenario naučila napamet? Otišla sam nakon jednog sata osećajući se poniženo. Da li sam ja jedina osoba koja je toliko glupa ili se ovo događa i drugima?”
Ako vas zanima moj odgovor: rekla sam joj da se slične situacije događaju toliko često da za to postoji posebna fraza – povratak na izvor. Fraza otkriva nesklad između onoga što znate intelektualno – da je izvor suv – i onoga što očajnički želite emocionalno, a to je nepresušan izvor majčinske ljubavi.
Ako postavljate pravila koja potom kršite, ako započinjete komunikaciju nakon dugih pauza te se potom brzo vraćate na stare prožvakane razgovore, znajte da u tome niste sami. Ako će vam biti od pomoći, ja sam to radila 20 godina, između dvadesete i četrdesete godine života. U stvari, i istraživanja su pokazala da je ovo ponašanje – bežanje iz sfere utIcaja majke i ponovni povratak pod majčine skute – češće nego što se misli.
Glavni problem je u tome što je reč o scenariju koji je napisala vaša majka, a vaša je uloga samo sporedna. Ona je u toj priči i scenarist i režiser.
Moć i odnos između majke i kćerke
S obzirom da mit o univerzalnost majčinske ljubavi prožima čitavu našu kulturu, često se odbijamo suočiti s mogućnosti da roditelj može zloupotrebiti svoju moć nad djtetom. Obično zamišljamo roditelje kao dobroćudne i brižne vladare, čuvare miroljubivog kraljevstva, ali to nije uvijek slučaj.
Kao što je to Debora Tanen sročila u svojoj knjizi razgovora majki i kćeri pod nazivom “Šta si to obukla?”, roditelj ne samo što stvara detetovoj svet već i određuje na koji način će se taj svet tumačiti. Kao mala deca razumemo šta se događa u našoj porodici– stvari koje se čine i izgovaraju, ponašanje i reakcije ljudi – zbog toga što ih naše majke tumače za nas.
Interakcije i ponašanje ljudi – pa čak i zlostavljanje i toksični odnosi – se normalizuju; kao deca, pretpostavljamo da je svako domaćinstvo poput našeg, a spoznaja da druge porodice funkcionišu drugačije dolazi postupno i ponekad sporo. Povrh toga, ta spoznaja može koegzistirati s našom percepcijom vlastite porodične situacije. Smatramo da je normalno da majke viču na nas zato što verujemo da su to reči koje odražavaju naš karakter – “težak”, “lenj”, “neposlušan” i “glup”.
Mislimo da se naše sestre i braću gleda drugačije od nas zato što su oni dobri, divni i ljupki, odnosno sve ono što mi nismo. Priznanje dolazi brzinom puža, a ne zeca.
Odraslo doba i osnovni konflikt
Najmanje voljene ćerke veruju da će ih odraslo doba osloboditi od bolnog osećaja nedostatka ljubavi, baš kao što sam i ja mislila; prelazak u svet odraslih slabo pomaže u rešavanju boli koja nastaje uskraćivanjem majčinske ljubavi i podrške. To je ono što nazivam „osnovni konflikt“ u svojoj knjizi detoksikacija kćeri: konflikt između rastuće spoznaje o tome da nas je majka ranila i žudnje za majčinskom ljubavi i odobravanjem.
Dok god je kćerka u konfliktu, imati će sklonost racionalizirati, opravdavati ili čak poricati majčina dela i ponašanja umjsto da se suoči s njima. Ovo je deo koji nazivam “ples poricanja”. Ovaj ples može trajati godinama, dok god je kćerka u konfliktu. Imam čitateljke koje su bile u konfliktu tokom šest ili sedam decenija života.
Osam uobičajenih varijanti toksičnog ponašanja majki
Vodite računa da je ono što vas sputava da spoznate svoja toksična ponašanja činjenica da ste na njih naviknuti; metafora koju inače koristim je hrpa cipela i čizama ostavljenih pored vrata. Ne treba vam puno da se naviknete na prizor nagomilane obuće i prestanete je primećivati. Na isti način funkcioniše neprimereno postupanje s drugima. Kako bi se održao mir vi počinjete ići niz dlaku majci i ako ste nesigurni tada otvoreno racionalizujate njeno ponašanje. “Nije to mislila” ili “ona je jednostavno takva”. Možda će vas u tome podržati i drugi članovi porodice kojima je u interesu da ne ljuljate brod i ne remetite postojeće stanje.
Da razjasnimo, sve ovo su zlostavljački i toksični obrasci ponašanja. Budite bez sumnje.
1. Posramljivanje
Ovo može započeti u detinjstvu tako što će se sitne greške i nepodopštine preuveličavati a okrivljavanje se može događati pred drugim ljudima. Posramljivanje je visoko personalizirano i obično započinje s “Ti uvek” ili “Ti nikad”. Ako se ponavljaju dovoljno često, ove poruke se ugrađuju u dete u obliku samokritike, navike uma koja krivi vlastitu pokvarenu prirodu za greške i padove koji nam se događaju u životu. Navika se ugrađuje u odraslog pojedinca i traje dok god se problem ne prepozna i dok se ne počne rešavati.
Mnoge studije pokazale su povezanost između slabog mentalnog zdravlja i depresije s posramljivanjem.
2. Nabijanje krivice
Ovo je situacija kad mama igra ulogu žrtve a kćerku se podseća kako je mama zanemarena, i to nakon “svega” što je učinila za kćerku. Iako ima korene u detinjstvu, nabijanje krivice najveći učinak ima u odrasloj dobi, posebno ako se postavljaju ograničenja ili se reguliše kontakt s roditeljima.
Adelino iskustvo možda najbolje oslikava ovu situaciju: “Svaki put kada joj uzvratim komentar ili kad joj pokušavam spočitati njezu zlobu, ona prekine vezu. Sledećih dana me zove neko drugi iz porodice– možda tetka, ili otac, ili rođak – i kaže mi da se majka razbolela i za to krivi mene te me na kraju iskritikuju zbog okrutnosti. Nakon toga slede ‘Jadna ja’ izlaganja moje majke. To me izluđuje. I da, deo mene uvek se osjća krivom. Iako znam da sam samo žrtva u njihovoj igri.”
Adelina priča je prilično tipična i njenu krivicu pojačavaju kulturna očekivanja, a to je jednostavno iskoristiti u praksi.
3. Upoređivanje s drugima
Favoriziranje članova porodice nije ograničeno samo na majke sklone drami; često se događa da roditelji različito tretiraju svoju decu, čak i u inače zdravim i funkcionalnim obiteljima. Ta pojava je toliko česta da ima svoj naziv u stručnoj literaturi. Ovo se obično ne čini sa svesnom zlom namerom, iako negativno utiče na decu u porodici. Ponekad ima veze s majčinim ličnim preferencijama gde se često favorizira dete koje ima osobnost sličniju majčinoj, ili se majka oseća ugodnije s detetom koje zahteva manje podrške (ili obrnuto).
Toksična majka igra igru favorizpvanja kako bi zadržala kontrolu nad svojom decom – manipuliše njihovom željom da budu majčini ljubimci i na taj način oblikuje odnose između braće i sestara. To radi svesno i namerno. Kritikuje vas bez milosti kako ne bi bili previše puni sebe, upoređuje vas s braćom i sestrama kako bi vas motivisala, itd. Važno je istaknuti da niste izuzeti od ove taktike ni ako ste jedinac ili jedinica. Uvek postoje rođaci, susedi, ili čak poznate ličnosti s kojima se može izvršiti negativno poređenje (Zašto nisi više poput nje? Zašto me ne učiniš ponosnom poput njene majke?).
4. Prikrivena ili pasivna agresija
Majka može ispoljiti pasivnu ili prikrivenu agresiju prema svom detetu – a većina navedenih ponašanja ne uključuju ni vikanje ni vrištanje. Razvoj deteta direktno zavisi od toga kako se roditelji odnose kako jedno prema drugom, tako i prema ostalim članovima porodice. Longitudinalna studija koju je proveo Patrick T. Dejvis ispitivala je decu u tri različite faze – u vrtiću, u drugom razredu te u sedmom razredu – i upoređivala učinke direktnih ili indirektnih roditeljskih sukoba na njih. Razlike između grupa su pružile vredne informacije o uticaju roditeljskog neslaganja na decu.
Deca koja su bila izložena otvorenom sukobu – verbalnom besu, izbegavanju komunikacije, neverbalnom besu ili fizičkom nasilju – internalizirala su simptome do drugog razreda škole i pokazala su sklonost izbegavanju konflikata. S druge strane, deca izložena prikrivenoj agresiji su eksternalizirala svoje simptome i postala emocionalno osetljiva i sklona konfliktima. Adolescenti u sedmom razredu izloženi otvorenom sukobu nastavili su proces internalizacije i postali anksiozni i povučeni, imali su problema sa spavanjem i bili su deprimirani. Adolescenti izloženi pritajenom tipu roditeljskog konflikta imali su problema s reguliranjem ponašanja, praćenjem nastave, agresivnosti i sklonosti prema kršenju pravila.
5. Izluđivanje (lažno optuživanje, podsticanje nesigurnosti)
Iako se obično događa između odraslih pojedinaca, tužna je istina da roditelji to rade i svojoj deci. Izluđivati decu je neverojatno lagano i učinkovito zato što su roditelji autoritativne figure i ako oni kažu da se nešto dogodilo ili nije dogodilo dete će verovatno poverovati.
Izluđivanje je krajnje štetno za decu koja bi u najboljem mogućem svetu trebala učiti verovati svojim emocijama i mislima te brusiti veštine čitanja drugih ljudi; umesto toga izluđivanje seče poput mača te uvodi sumnju u sebe i nesigurnost.
Takvo je bilo iskustvo od Robin: “Moja majka bi nešto obećala, onda bi prekršila to obećanje i konačno bi negirala da je ikad išta obećala. Sad znam da je to bilo izluđivanje. Kad me je brat udario, ona me okrivila jer sam ga navodno provocirala, a kad sam se pobunila rekla mi je da je sve moja krivica. I to je izluđivanje. Ili bi jednostavno porekla da se nešto dogodilo. Stajala bi u kuhinji s rukama na bokovima i nazvala bi me lažljivicom ili bi me pitala zašto lažem. Strašno! Terapija mi je otvorila oči.”
Dobra stvar u vezi roditeljskog optuživanja u odnosu na ono bračno je da se vremenom sve lakše može prepoznati.
6. Marginalizovanje i izrugivanje
Majke autoritativnih sklonosti ili narcisoidnih crta ličnosti orkestriraju odnose među decom unutar porodice– to je između ostalog suština favorizacije – ali ako jedno dete učinimo predmetom poruge, na taj način držimo i drugu decu pod kontrolom. Izrugivanje s detetovim osećajima i mislima, bilo kroz reči ili gestove prezira poput kolutanja očima ili smeha, nije samo okrutno već i zlostavljački jer podstiče nesigurnost i mržnju prema sebi.
Čak i u odrasloj dobi, ako vam uvek govore da je vaše mišljenje blesavo ili glupo ili da “nikog nije briga što mislite”, reč je o manipulaciji koja se ne sme tolerisati. Briga za druge uključuje uzajamno poštovanje.
7. Žrtveno jagnje
Po mom mišljenju, stvar je najbolje opisao Gari Gemil koji je primetio da prisustvo žrtvenog janjeta dozvoljava članovima grupa ili porodica da veruju da su bolji nego što jesu. Ako možete svaliti krivicu na nekoga – bilo da je reč o trajnoj ili rotirajućoj ulozi – to vam daje za pravo misliti da bi stvari mogle biti savršene, samo da nema te jedne osobe. Ova taktika manipulativnim majkama daje uvek spremno objašnjenje. Ništa čudno da je ova taktika pouzdani alat narcisoidnih majki.
8. Izbegavanje ili opstruiranje komunikacije
Ponašanje kao da osoba nije govorila ili izbegavanje odgovora su direktan način izražavanja ekstremnog prezira, i iako je reč o ponižavajućem i bolnom iskustvu za odrasle, za decu je to apsolutno devastirajuće, pogotovo ako dolazi od roditelja.
Jedna čitateljka je podelila svoje iskustvo: “Tihi tretman koji je praktikovala moja majka je bio zastrašujuć; mogao bi trajati danima, što predstavlja celu večnost ako imate 6 ili 7 godina. Gledala bi ravno kroz mene, kao da ne postojim. Osećala sam se kao da sam nestala s lica zemlje. Radila sam što sam mogla da je ne naljutim i da joj ostanem izvan pogleda; govorila sam malo i radila još manje jer sam se bojala. Moji napadi panike započeli su u školi kad bi me učitelj prozvao, a tek sam na fakultetu uz pomoć terapeuta povezala svoj strah od izricanja mišljenja sa zlostavljačkim ponašanjem moje majke.”
Jednom kad prepoznate sva toksična ponašanja i njihov uticaj na vas, moraćete smisliti kako postaviti ograničenja u komunikaciji s majkom. Zlostavljanje jednostavno nije u redu.
