Arhimandrit Rafail (Karelin) jedan je od najoriginalnijih i najznačajnijih crkvenih pisaca današnjice. On je u svojim knjigama pisao, između ostalog o tome kako će nekršteni ljudi doživeti spasenje.
"Ljubav Božija se otkriva nama hrišćanima, ali je pitanje da li je mi prihvatamo", kaže Karelin.
U besedi na praznik Bogojavljenja sveti Grigorije Bogoslov govori o tome da oni neznabošci koje krase vrline i nekrštena deca (nekršteni ljudi) neće biti ni kažnjeni ni proslavljeni. Apostol Pavle piše da će neznabošcima koji nisu znali za Hrista biti suđeno po zakonu njihove savesti, dakle neće biti opravdani, nego će im biti suđeno, to jest biće im pripremljeno mesto po delima njihovim.
Blagodat Božija ne može se primiti posmrtno, onda kad je čovekova ličnost kao duhovno-telesna monada razorena i kad je ostao samo jedan njen deo – duša koju je ranio i prvorodni i lični greh i koja nije omivena krštenjem. Ljubav Božija ne spasava čoveka ukoliko je on ne prihvati i ne uzvrati. I samo bogoopštenje je saradnja ili sinergija Božije i čovekove volje. Blagodat traži dušu koja je žedna blagodati i koja joj je poslušna. U ovozemnom životu čovek se formira kao moralna i duhovna ličnost, u suprotnim bi taj život bio zaista besmislen.
Nije Vam jasno zašto Božija ljubav ne spasava ceo svet. Čini mi se da pitanje zašto Bog ne spasava neznabošce nije pravilno postavljeno. Bog daje ono što čovek može da primi. I ne samo to, Bog želi čovekovo spasenje više nego sâm čovek. Ali Bog je čoveku dao moralnu autonomiju i ne može ga spasiti bez njega samoga. U protivnom slučaju trebalo bi čoveku oduzeti slobodnu volju, to jest uništiti samog čoveka i pretvoriti ga u biomašinu.
Pitate se zašto je Bog dozvolio da deo čovečanstva ne zna za hrišćanstvo. No, hrišćanstvo je bilo posvuda rasprostranjeno, ali je negde odbačeno, a negde ognjem i mačem uništeno. Kad bi na obalama Amazona ili u dubinama Afrike postojao jedan jedini čovek sposoban da primi hrišćanstvo i ispunjava jevanđeljske zapovesti, Gospod bi tamo poslao propovednike ili bi našao načina da tog čoveka dovede kod hrišćana. Ali neuporedivo je tragičnija situacija kad čovek prolazi pored Hrista namerno zatvarajući oči.
U detinjstvu sam čitao jednu priču sa otprilike sledećim sadržajem. Jednog Jevrejina iz Jerusalima silno su boleli zubi. Isprobao je sve moguće lekove i sredstva, ali ništa nije pomoglo. Iznenada je začuo nekakvu buku na ulici, pogledao kroz prozor i video kako Hrista vode na raspeće. Ali njega nije zanimao Mesija niti zločin koji će se dogoditi, nego ga je samo brinula njegova zubobolja. Iznenada se setio da je slušao o tome da Hristos čini čudesa pa Ga je za svaki slučaj misleno zamolio da ga isceli. Zubobolja je odmah prestala i Jevrej je istog trenutka zaboravio Hrista i vratio se svakodnevnim poslovima.
Hristos mu više nije bio potreban! Koliko je samo hrišćana koji se mogu prepoznati u tom Jevreju, naravno ukoliko se pošteno zagledaju u svoje srce.
Danas mnogi ljudi govore o Božijoj ljubavi, ali pitanje je da li im je ona stvarno potrebna?! Da li su tražili tu ljubav, da li ih je mučilo pitanje smisla života i da li ih je osvojila lepota lika Hristovog? Nažalost, ne! Mnogi ljubav Božiju shvataju kao Božiju solidarnost sa grešnim čovekom, kao mogućnost da se istovremeno i greši i bude sa Bogom, jednom rečju da se ne bude sa Bogom nego da se samo koriste Njegovi darovi. Ljudi uopšte ne razmišljaju o tome šta je u stvari spasenje u hrišćanskom smislu te reči. Za neke ljude spasenje je samo nekakvo divno mesto u nekom prostoru u kojem će čovek biti nakon smrti. Ali spasenje je bogoupodobljenje, sticanje blagodati Božije, koje započinje na zemlji i nastavlja se u večnosti. Spasenje je lik Božiji koji sve jače i očiglednije blista u čovekovoj duši, ushođenje iz svetlosti u svetlost, preobražaj čovekove prirode koja postaje sve duhovnija i sve sposobnija da primi Božija savršenstva.
Spasenje je za hrišćanina Sâm Hristos. Takvo spasenje je nemoguće bez iskupljenja, odnosno bez Golgotske Žrtve i bez osvećenja Duhom Svetim. No da li to znači da će svi oni koji ne znaju za Hrista biti u paklenim mukama, bez obzira na njihova dela? Naravno da ne. Ad i pakleni oganj nisu jedno te isto.
Iako ste izmislili neznabošca s obale Amazona savesnijeg od Melhisedeka, ipak treba da znate da će neznabošcu koji sluša glas svoje savesti, koju inače imaju svi ljudi, i koji u granicama svojih plemenskih običaja i svetonazora pokazuje saosećanje i dobrotu biti dat posmrtni život po delima njegovim, dakle ne u slavi, ali ne ni u mukama.
Spasenje daruje Krv Hristova, kazna dolazi zbog ličnog greha, a vrlinski čovek koji ne zna za Boga ipak neće biti ostavljen bez milosti Božije. Može se reći da Bog onima koji Ga ne znaju daje nagradu zbog njihovih dobrih dela, ali ne može da im dâ Sebe samoga. Ponekad je u srednjem veku ad simvolički prikazivan u vidu koncetričnih krugova: centar se nazivao tartarom i u njemu su se nalazili satana i najveći grešnici, a u onom spoljašnjem krugu nalazili su se najbolji neznabošci i nekrštena deca i tu nije bilo ni mukâ, ni blaženstva.
Što se pak tiče mučenja grešnika i zločinaca, treba znati da njih ne muči Bog, nego njihov greh, koji se na zemlji projavljuje kao destruktivna sila, i pogrešan način života, a nakon smrti kao dinamičko usličavanje demonu.
No umesto da tako duboko saosećamo sa paganima s obala reke Amazon, trebalo bi pre svega da razmislimo o nama. Ljubav Božija se otkriva nama hrišćanima, ali je pitanje da li je mi prihvatamo, da li nam je životni cilj zadobijanje blagodati i da li bilo šta žrtvujemo za ljubav Božiju, o kojoj inače takovolimo da govorimo? Možda će na Strašnom sudu oni koji nisu znali za Boga razobličiti “minimalne” hrišćane zbog njihovog unutarnjeg odstupništva i zbog toga što su izgubili ono što su dobili.
Duša koja voli greh stremi ka onome ko je zavarava lažnom nadom. Upravo su iz toga i nikle jeresi o tome da će svi biti spaseni, i to kako drevne tako i nove jeresi, a među njima i apokrifna misterija o krštenju u paklu.
