Džon Migliakio je ronio blizu obale Nju Džersija vetrovitog jula kada je bio student.
Voda je bila uzburkana, a vidljivost je bila toliko loša da nije mogao videti tri metra ispred sebe. Nakon otprilike pola sata počeo je teško da diše, što je bio znak da se ronilački kompresor prazni.
Bio je udaljen oko 100 metara od obale i, uz grube talase, gutao je puno slane vode. Grlo je počelo da mu gori, u glavi mu se vrtelo, jer je hiperventilirao.
U tom su trenutku stvari su postale pomalo maglovite.
Seća se da se bojao kako je previše iscrpljen da bi plivao, a onda je odjednom bio visoko iznad okeana, gledajući dolje u crno telo u vodi.
Džonovo iskustvo kliničke smrti
"Osećao sam apsolutni mir i spokoj. Nisam imao zbog čega da se brinem. Sve će biti rešeno. Sećam se da sam se u tom trenutku osećao kao da je sve gotovo i osećao sam se vrlo mirno", rekao je za mbg i dodao:
" Osećao sam kao da mogu da se odmorim, kao da više ne moram da plivam. Bilo je poput plutanja u bazenu. Bio sam svestan da sam počeo da isplivavam, a zatim se više ničega nisam sećao. Posednja fizička senzacija koju sam osetio je lebdenje nazad sa talasima i tada se fizički više ničega ne sećam. Sećam se samo da sam se osećao mirno. Bio je to osećaj kao da se predajem. Bilo je to olakšanje. Bilo je to kao da sam pustio sve".
" Na plaži su bila još dva ronioca. Izvukli su me iz vode, ali nisam disao. Otvorili su jaknu mog mokrog odela i nisu mogli pronaći otkucaje srca. Jedan momak je počeo da mi daje veštačko disanje, a drugi je pritiskao moje srce.
Nikad pre ovoga nisam razmišljao o smrti. Imao sam samo 17 godina. Šta sam znao? Ali onda doživite to iskustvo i ne osećate strah od smrti, ako je to umiranje. Jer nije bilo loše. Bilo je lepo. Bilo je mirno. Osećao sam se kao da će sve da me nosi sa sobom, a da ništa ne moram da radim, da ne moram da se brinem ni o čemu - priseća se.
"Jednostavno sam imao taj osećaj tame. Bilo je ugodno i spokojno. Život mi nije prošao pred očima. Nisam otišao u raj, nisam otišao u pakao, nisam otišao u međuprostor. Nisam nigde otišao. Ja to zovem mirovanjem. To je poput cveta koji se u proleće kroz livade vrlo sporo spušta niz potok. Jedino tako mogu objasniti. Bilo je sunčano, vedro i mirno, a ptice su cvrkutale. Rekao sam sebi:
'Ovo i nije tako loše ako je to to", kaže Džon.
To iskustvo imalo je dva neposredna učinka. Najpre, shvatio je zašto je još uvek živ. Drugo, više se nije plašio smrti. Kad mu je deda nedavno preminuo, Džon kaže da je to dosta lakše prihvatio nego ostali članovi njegove porodice i uveren je kako će svest o mirnom konceptu umiranja kod njega potrajati sve do njegovog poslednjeg udaha.
Kako smrt menja stav o životu
Moja procena značenja iskustava bliskih smrti, odnosno kliničkih smrti za odnos uma i mozga i za ono što se na kraju događa nakon smrti bazira se na istraživanjima, ali to su samo moja mišljenja o onome što dokazi pokazuju, objašnjava psihijatar Brus Grejson.
" Iako mislim da imam prilično dobre dokaze koji podupiru moje procene, znam da neki ljudi mogu te dokaze drugačije da tumače i da novi dokazi mogu pokazati da grešim. Međutim, postoji jedna stvar u koju sam siguran, za koju su dokazi ogromni, a to je učinak kliničke smrti na stavove, uverenja i vrednosti ljudi", kaže on, dodajući da bi voleo da ljudi cene snagu ovih iskustava.
"Kad sam pitao ljude koji su imali iskustva blizu smrti, kako su ona uticala na njih, prvi odgovor je gotovo uvek, kao što je rekao Džon, da je to promenilo njihov stav prema smrti i životu", zaključuje Grejson.
Moje istraživanje i studije drugih otkrila su znatno nižu anksioznost zbog smrti kod ljudi poput Džona nego kod ljudi koji su se približili smrti bez prethodnog iskustva 'umiranja'. Iskusni ljudi imaju manje straha od smrti i umiranja, pa je manja verovatnoća da će izbegavati temu smrti. Naprotiv, oni često govore o smrti kao o ulazu u drugu vrstu života - dodaje.
Među svim ljudima koji su učestvovali u njegovom istraživanju, 86 posto njih je reklo da se manje plaši smrti nakon iskustva u kojem su joj se približili. Čak i oni poput Džona, koji ne prijavljuju 'posetu raju' ili 'viđenje Boga' ili 'tunela svetlosti' u svojim iskustvima, šire uvjerenje da nema razloga za strah od smrti kad ona dođe.
Sara je takođe opisala pronalaženje utehe u smrti nakon što je umalo iskrvarila u 23. godini tokom porođaja.
Smrt kao uteha
"Moje iskustvo biti sa mnom uvek. Nisam bila blizu smrti - bila sam mrtva, klinički mrtva, s medicinskim dokazima koji dokazuju tu činjenicu. Od tada mi je to iskustvo često predstavljalo utehu. Naučila sam da menjam svoj životni stil prihvatajući svoju hroničnu bolest. Ali nikada se, čak ni u moje najgore vreme, nisam bojala umiranja. Osećam da mi je ovaj nedostatak straha dvostostruko povećao uživanje u životu - ispričala je Sara.
Kad joj je kasnije dijagnostifikovan rak, tokom operacije, i nakon nje, nikada nije zaboravila kakav je osećaj biti mrtav.
