Žene nemaju ugrađenu aplikaciju koju uključuju kad se porode kako bi istog momenta sve došlo na svoje - uzajamno podešavanje majke i bebe je proces.
Kakva osećanja prate mlade mame po dolasku iz porodilišta, kako mogu da ih savladaju i da li je uvek potrebna i stručna pomoć, za Stil govori dr Mirjana Mićović.
Dr Mirjana Mićović, specijalista pedijatrije u Domu zdravlja Stari grad u Beogradu
- Mlade mame su srećne, ponosne, ali zbog novonastale situacije i uznemirene, razdražljive, neraspoložene jer su umorne, neispavane, brižne, zabrinute... Ovi simptomi počnu da ih prate tri do pet dana posle porođaja.
Čini se kao da tuguju.
- Kad odu patronažne sestre, koliko god da je njihova pomoć dragocena, ostaju sa svojim osećanjima. Međutim, nekad ne mogu da prepoznaju određena emotivna stanja i, ne stideći se, potraže pomoć. Obuzima ih period izvesnog oblika žalosti za prethodnim stanjem. Oko 75 odsto žena prolazi kroz ovaj takozvani bebi-bluz.
Ne zvuči baš naivno.
- Postpartalno tugovanje je normalan proces. Majčinstvo se vremenom razvija, kao i očinstvo. Koliko god da je dete bilo devet meseci pod našim srcem, tu smo se upoznavali na jedan način. Ono se tu suočavalo sa svim majčinim nadama i strepnjama, dobrom ili lošom situacijom u kući, njenom brigom zbog posla, bolovanja, a pre svega da li će se dete roditi zdravo...
Buduća mama za vreme trudnoće ima izuzetno napet emocionalni period, koji ne može da se ne odražava na ono što sledi kad se beba rodi.
Koliko ovaj period traje?
- Obično dve nedelje.
Kako ojačati majku da ne bude zabrinuta zbog stanja u kojem se nalazi?
- S povećanom pažnjom treba da se prate njene potrebe!
Veliki je fokus na trudnici, a kad dođe dete, pažnja se na njega usmerava - svi pričaju o kremama i pelenama, majku zapostavljaju.
Sigurno da je tu mnogo tema, pogotovo ako je žena prvi put dobila dete ili ako je velika razlika u godinama između dece - tretira se kao prvorotka. I na nama nije da sudimo, samo treba da podržimo majku u onome što želi. Naravno, i oca.
Šta to podrazumeva?
- I mama i tata će biti emocionalno stabilni, iako u jednom trenutku možda i nisu bili spremni da budu roditelji, ako imaju dovoljno podrške i edukacije.
Normalno je da postavljaju brojna pitanja (zašto se momentalno nisu zaljubili u svoje dete, šta ako mama nema dovoljno mleka, kako da se dogovore šta će ujutru s detetom), pa je važno da su im doktor, patronažna sestra, rodbina, ali i dobronamerne drugarice dostupne.
Ipak, najveću podršku imaće u sebi samima. Mama i tata treba da osnuju malu lokalnu zajednicu i ne dozvoljavaju mnogo upliva sa strane baba, deda, tetki, kuma, koji mogu da imaju koliko dobrih, toliko i loših uticaja.
Teorije su jedno, a praksa drugo.
- Kad partneri imaju dobar odnos, kad su to stabilne osobe, simptomi će brzo nestati. Majke je dovoljno da pitate kako su, kako se osećaju.
Iznenade li se kad ih to pitate?
- Nijedna mama ne kaže "ja sam dobro", već "mi smo dobro" kad dođu na prvi pregled. Važno im je samo koliko je dete napredovalo. Kad insistiram na pitanju kako su one lično, neke zaplaču, prosto ih dotakne to što se neko i za njih zabrinuo.
I ja uvek pitam mame zašto se nisu sredile nego došle u trenerci, pitam kad će kod frizera, podignem im moral. Ne kaže se džabe: srećna majka imaće srećno dete.
Majka, čak i ako ima najzdraviji odnos prema svemu - opet joj nije lako! Kad je neophodna stručna pomoć?
- Kad simptomi traju predugo i počinju da se pogoršavaju, ako su otežani relacija majka-beba, odnosi sa okolinom, što je znak postpartalne depresije ili psihoze. Javljaju se kod oko 10 odsto porodilja.
Šta naročito savetujete mladim mamama?
- Sedite i razmislite šta vas čini srećnom u odnosu na vašu bebu. Ako beba spava tri-četiri sata, nemojte da gledate na sat jer mora da jede. To vam stvara nervozu. Uostalom, da je gladna, probudila bi se. Ako ne želi da spava u krevecu već s vama, neka. Ima vremena, odvojiće se...
I koliko god zvuči banalno - dišite duboko i brojte do 10. Pomaže!
