Mnogi od nas protekle dve godine osećaju veliki psihički pritisak izazvan pandemijom, a danas i pričama o ratu. Osećamo da smo pred "pucanjem", da više ne možemo da izdržimo, da više ne možemo da čujemo ni jednu jedinu lošu vest. Lucija Gojković, master psihologije na završnom niovu edukacije iz psihoterapije daje nam korisne savete kako da se izborimo sa stresom:
*Kako se izboriti sa anksioznim napadima izazvanim vestima o pandemiji, krizama u svetu, lošim vestima koje čitamo na portalima, gledamo na TV?
Aktuelna geopolitička previranja nas zatiču i pre nego što smo uspeli da se odmorimo i repariramo od izazova koje je pandemija iznela pred nas. Na našim prostorima, reakcija na ove promene komplikovanija je tim pre što imamo kolektivno iskustvo ratova, pa vesti o trenutnim nemirima u Ukrajini, mogu evocirati sećanja, burne emocionalne reakcije i praktično, retraumatizovati osobe koje su bile učesnici i svedoci ratova kod nas.
U zavisnosti od naših ličnih iskustava i značenja koje trenutni nemiri imaju za nas - šok, doživljaj bespomoćnosti i beznadežnosti, bes, anksioznost i mnoge druge emocionalne reakcije mogu biti odgovor na vesti kojima smo izloženi.
Potrebno je da dozvolimo sebi da se osećamo i reagujemo autentično, bez preteranih zahteva da se osećamo bolje ili budemo funkcionalniji ukoliko primetimo da nismo.
Proživljavanje teških i negativnih emocija, kao i prisećanje na teška iskustva može biti značajno osvestiti i verbalizovati, u onoj meri koja nam donosi rasterećenje.
U ovakvim situacijama, anksioznost i briga su normalne reakcije na nenormalne okolnosti i potpuno očekivan vid reagovanja na moguću opasnost, ali nam ne koriste. Umesto fokusiranja na moguće scenarije nad kojima nemamo kontrolu i mogućnost uticaja, potrebno je da tolerišemo neizvesnost povodom istih, a svoju energiju usmerimo na ono što je u našoj kontroli.
Jedna od stvari koju možemo kontrolisati je količina izloženosti vestima i medijskim sadržajima. Ovde je potrebno da svako od nas nađe sopstvenu meru.
Celodnevno razmatranje ovih pitanja i izloženost medijima ne donosi nikakvu korist, a potpuno isključivanje iz aktuelnosti nije moguće. Stoga bi vreme koje investiramo na razmišljanja o ovim temama i informisanje, mogli ograničiti na onu meru koja nam nije preplavljujuća, kao i deo dana u kom ne ometa ostale aktivnosti (npr. ne preporučuje se čitanje vesti pred spavanje). Ukoliko primećujete da količina izloženosti vestima i medijima postaje opterećujuća za vas, smanjite ili redukujte u značajnijoj meri izloženost istima.
Nekome će značiti da svoja razmišljanja i emocije podeli sa porodicom, dok će neko pronaći olakšanje u pisanju dnevnika. U ovakvim trenucima je možda i više nego ikada važno ostati u kontaktu sa sopstvenom kreativnošću i prisetiti se svih načina pomoću kojih smo se nosili sa emocionalnim izazovima tokom korone, ili istražiti šta je ono što nas sada može umiriti i podsetiti da smo u ovom trenutku i ovde bezbedni.
Istraživanja sprovedena tokom pandemije, ukazuju da su saosećanje sa drugima i razumevanje perspektive svojih bližnjih (kako se oni osećaju, koje emocije i uspomene evociraju trenutna dešavanja kod njih) pozitivni načini prevladavanja koji su mnogima značili u prethodnom periodu. Takođe, ustaljena dnevna rutina, traženje podrške od okoline, investiranje u hobije i fizičke aktivnosti, boravak u prirodi, pokazali su se kao značajni načini izlaženja na kraj sa depresivnošću i anksioznošću.
Ukoliko simptomi koje osećamo i sama anksioznost vode većoj disfunkcionalnosti i iscrpljuju nas značajno, neophodno je obratiti se za pomoć stručnjaku (psiholog, psihoterapeut, psihijatar). Pri Ministarstvu zdravlja još uvek je aktivna linija za psihosocijalnu pomoć građanima, a kolege iz struke pružaju u okviru različitih stranica na društvenim mrežama besplatnu psihološku podršku.
*Kako prevazići strah od bliskosti (s obzirom da smo protekle dve godine drage ljude držali na distanci)?
Kako smo dug vremenski period štitili jedni druge održavanjem distance, potpuno je normalno i očekivano imati zadršku kada je u pitanju vraćanje normalnom životu i susretu sa drugima. Klinički psiholozi Centra za lečenje i izučavanje anksioznosti Univerziteta u Pensilvaniji govore o fenomenu reentry anxiety (anksioznosti ponovnog uključivanja) koja nastaje usled povratka u društvo nakon dužeg perioda izolacije ili restrikcije kretanja. Za neke od nas, ponovna druženja i izlaganja drugima mogu biti veoma izazovna usled straha od širenja virusa (bilo da nas anksioznim čini mogućnost da nam drugi prenesu virus ili mogućnost da mi zarazimo druge). Sa druge strane, neko može osetiti anksioznost i uznemirenost pri spoznaji da su nam socijalne veštine “atrofirale” usled manje razmena u prethodnom periodu. U oba slučaja, važno je da osoba prepozna šta je najviše uznemirava pri ponovnom vraćanju normalnom funkcionisanju i izloži se socijalnim situacijama, u onoj meri, koja za nju nije preplavljujuća (npr. za nekog ko je veći deo dana provodio radeći od kuće za kompjuterom, može biti previše da ode na okupljanje većeg broja ljudi, pa za početak može izaći sa par prijatelja).
Put do konačnog cilja – oživljavanja socijalnog života, može biti sačinjen od više malih koraka, a na ovom putu je važno osluškivati sebe, imati strpljenja i saosećanja za sopstveni tempo. Slušati sebe nekada će značiti i reći “ne” svojoj okolini koja može pokazati nerazumevanje spram naše zadrške i vršiti pritisak.
Kako se virus i dalje širi i postoji rizik od zaražavanja, normalno je biti zabrinut i oprezan, te nastaviti praktikovanje odgovornog ponašanja kako bismo zaštitili sebe i svoju okolinu.
*Ako smo protekle 2 godine radili od kuće, kako se sada naviknuti ponovo na rad iz kancelarije, kolektiva?
Značajno je identifikovati kako se osećamo povodom povratka u kancelariju (da li se osećamo tužno, anksiozno, besno, frustrirano...?). Očekivano je da osetimo nelagodu i anksioznost usled napuštanja kuće koja je postala sinonim za sigurno mesto dok je pandemija bila u jeku. Anksioznost se može javiti ukoliko neizvesnost povodom povratka na posao i prilagođavanja, doživljavamo kao nepodnošljivu ili užasnu. Ukoliko nas je korona nečemu naučila, to je da izvesnost i kontrolu ne možemo imati uvek i nad svim dešavanjima, iako bismo to jako želeli, stoga je rešenje prihvatanje promene i nalaženje načina na koji bismo sebi olakšali vraćanje u poslovni prostor i staru radnu dinamiku. U ovom poduhvatu nismo sami, jer kroz isto prolaze i naše kolege, pa sa njima možemo podeliti naš doživljaj povratka, kao i njegove pozitivne i negativne strane. Nakon dugog perioda socijalne izolacije, vraćanje u kolektiv i timski rad može biti pozitivna promena koja direktno utiče na našu motivisanost, ali i opšte mentalno zdravlje.
Poseban izazov, može biti preplavljenost informacijama i senzornim stimulusima radnog mesta po povratku. Odjednom ćemo svoju tihu sobu zameniti bučnom kancelarijom sa puno ljudi, jakim osvetljenjem, možda telefonima koji usijano zvone, što isprva može biti i veoma iscrpljujuće i zahtevati veću koncentraciju na sadržaj posla.
Imajući navedeno u vidu važno je da budemo strpljivi i istrajni u prilagođavanju, jer nam očajanje i negativno viđenje situacije, mogu samo stvoriti dodatni emocionalni problem.
Koliko god teškog i tmurnog iskustva pandemija donela, sigurna sam da smo u prethodnih dve godine stekli i značajne, pozitivne uvide, pa bi prvih radnih dana mogli razmisliti čemu nas je celokupno iskustvo pandemije i rada od kuće, naučilo – neke lekcije mogu biti primenjene i u poslovnom konekstu. U okviru rada od kuće mnogi su otkrili neke male rituale koji ih čine srećnim, smirenim, rasterećenim, a ti isti rituali mogu biti preneseni u poslovni prostor.
*Majke su danas pod velikim pritiskom (rad od kuće, čuvanje dece za vreme radnog vremena i td). Kako da prevaziću stres i sačuvaju zdrav razum?
Istraživanje u kojem je kroz, 10 nedelja, praćen nivo stresa kod žena koje su tokom pandemije radile od kuće i brinule o deci, ukazuje na značajan porast stresa sa vremenom usled nejasnih granica između poslovnog i privatnog života. U prethodnom periodu, mame su se pored poslovnih i kućnih obaveza intenzivnije investirale u obrazovanje dece, ali i druge uloge na nivou porodičnog sistema (npr. mnoge su brinule o starijim članovima porodice koji su oboleli od virusa).
Kako svi želimo biti uspešni u obavljanju svojih uloga, savet za majke je da postavljaju sebi realistična očekivanja i ciljeve, istovremeno osluškujući svoje potrebe. Važno je da budu saosećajne i prihvatajuće kada ne ispune sve što su isplanirale, baš kao što bi one bile prema dragoj osobi koja se nalazi u sličnoj situaciji.
Jedan od načina prevazilaženja stresa je odvajanje vremena za sebe, bilo ono potrošeno na fizičku aktivnost, čitanje ili popodnevni odmor. Iako nam se može činiti da je ovo trošenje vremena kojeg je ionako malo, zapravo je značajan vid uštede, jer dugotrajno zanemarivanje svojih potreba i efekata stresa može voditi ozbiljnim posledicama po psihofizičko zdravlje.
Majke je potrebno pozvati da se oslone na pomoć i podršku ostalih članova porodice, onda kada osete da im je potrebna, i da tom prilikom prihvatanje pomoći ne dožive kao odraz slabosti, već odgovornosti prema sebi, ali i drugima.
*(Sagovornik: Lucija Gojković, Master psiholog na završnom nivou edukacije iz psihoterapije, Klinika za psihijatriju, Odeljenje za mentalno zdravlje i vojnu psihologiju. Autor teksta: Vanja Milenković)
