"Ja nemam rak, bolovi koje osećam su sigurno od ležanja": Dr Andrijić o 7 faza kroz koje prolazi svaki onkološki pacijent

Saznanje da osoba ima rak jedan je od najtežih trenutaka u životu. Ta vest ne menja samo zdravstveno stanje pacijenta, već utiče i na njegovu psihičku stabilnost, porodične odnose, pogled na život i budućnost.

„Postavljanje dijagnoze kancera i period lečenja predstavljaju jedinstveno životno iskustvo kroz koje ljudi prolaze na različite načine. Zabluda je da je osoba koja doživljava snažne emocije psihički slaba. Upravo suprotno – dati sebi dozvolu da se emocije pokažu znak je unutrašnje snage i hrabrosti“, objašnjava dr Andrijić.

Stručnjaci navode da većina ljudi koji saznaju da imaju malignu bolest prolazi kroz sedam karakterističnih psiholoških faza. Svaka od njih je prirodna reakcija organizma i psihe na izuzetno stresnu životnu situaciju.

1. Šok i neverica: „To nije moguće, sigurno je greška“

Prva reakcija koju mnogi ljudi dožive nakon što čuju dijagnozu jeste šok. To je stanje psihološke paralize u kojem osoba teško prihvata informaciju koju je upravo čula.

U tim trenucima mnogi pacijenti imaju osećaj kao da ne slušaju razgovor koji se vodi o njima, već kao da gledaju film u kojem je neko drugi glavni lik. Um može pokušati da zaštiti osobu tako što privremeno „blokira“ potpunu svest o situaciji.

Pacijenti često govore:

„Sigurno su zamenili nalaze“

„Nemoguće je da je to meni“

„Ja se osećam dobro, mora da je greška“

Šok može trajati od nekoliko minuta do nekoliko dana, a nekada i duže. U tom periodu osoba može delovati smireno spolja, ali unutra vlada potpuni haos misli i emocija.

2. Strah: „Da li ću umreti?“

Nakon prvog šoka često dolazi strah – najdublja i najprirodnija ljudska emocija kada se suočimo sa pretnjom.

Strah se može pojaviti u različitim oblicima:

• strah od smrti
• strah od bola i patnje
• strah od nepoznatog
• strah od operacije i terapije
• strah od promena u fizičkom izgledu
• strah od toga kako će bolest uticati na porodicu

Mnogi pacijenti prvi put ozbiljno razmišljaju o sopstvenoj smrtnosti. To može biti izuzetno zastrašujuće iskustvo, posebno za osobe koje imaju malu decu ili veliku odgovornost prema porodici.

Strah je, međutim, normalan i očekivan deo procesa suočavanja sa bolešću.

3. Uznemirenost i panika: osećaj gubitka kontrole

U sledećoj fazi javlja se snažna unutrašnja napetost. Pacijent ima osećaj da ne može da kontroliše misli, emocije ili fizičke reakcije tela.

Ljudi često opisuju stanje rečima:

• „Imam osećaj da će mi srce iskočiti“
• „Mislim da ću se onesvestiti“
• „Ne mogu da prestanem da razmišljam o najgorem“

U ovom periodu mogu se javiti i fizički simptomi:

• ubrzano lupanje srca
• znojenje
• drhtanje
• vrtoglavica
• bol u grudima
• stomačne tegobe

Ovo stanje liči na napad panike i posledica je ogromnog psihičkog pritiska koji osoba doživljava.

4. Tuga: suočavanje sa gubitkom zdravlja

Nakon početnog talasa straha i uznemirenosti dolazi faza duboke tuge.

Pacijent tada počinje da shvata da se njegov život promenio. Tuga je reakcija na gubitak – u ovom slučaju gubitak osećaja sigurnosti i zdravlja.

U ovoj fazi ljudi često govore:

• „Stalno mi se plače“
• „Nemam snage ni za šta“
• „Kao da je sve izgubilo smisao“

Mogu se javiti:

• povlačenje iz društva
• nedostatak energije
• bezvoljnost
• osećaj praznine

Važno je razumeti da je tuga prirodan i zdrav odgovor na tešku situaciju. Potiskivanje emocija može dodatno otežati proces suočavanja sa bolešću.

5. Poricanje: „Ja nemam rak“

Poricanje je psihološki mehanizam odbrane kojim um pokušava da se zaštiti od prevelikog bola.

Osoba može početi da umanjuje ozbiljnost bolesti ili da negira simptome.

Tipične misli u ovoj fazi su:

• „Bolovi koje osećam su sigurno od umora“
• „Lekari su pogrešili“
• „Nalazi su zamenjeni“

Ponekad i porodica učestvuje u ovom procesu, pokušavajući da umanji značaj bolesti kako bi zaštitila pacijenta ili sebe od teške istine.

Iako poricanje može biti kratkoročno korisno jer daje vremenski prostor da se osoba psihički pripremi, dugoročno može odložiti prihvatanje terapije i lečenja.

6. Ljutnja i bes: „Zašto baš meni?“

Kada osoba počne da prihvata realnost bolesti, često se javlja ljutnja.

To je faza u kojoj pacijent pokušava da pronađe smisao ili razlog za ono što mu se dogodilo.

Pitanja koja se tada javljaju su:

• „Zašto baš ja?“
• „Zašto se to dešava meni, a ne nekome drugom?“
• „Šta sam uradio da zaslužim ovo?“

Bes može biti usmeren prema:

• lekarima
• porodici
• prijateljima
• sudbini ili Bogu

U suštini, ljutnja često prikriva dubok strah i tugu. To je način na koji psiha pokušava da se izbori sa ogromnim stresom.

7. Samooptuživanje i potraga za uzrokom

U ovoj fazi mnogi ljudi počinju da traže krivca za bolest – često u sebi.

Pacijenti razmišljaju:

• „Da sam ranije otišla kod lekara, ovo se ne bi desilo“
• „Da sam živela zdravije, ne bih se razbolela“
• „Da nisam bila pod stresom, možda bih bila zdrava“

Ovo može dovesti do osećaja krivice i dodatnog psihičkog opterećenja.

Dr Andrijić naglašava da je veoma važno razumeti jednu stvar – niko se ne razboli zato što je „loša osoba“ ili zato što je pogrešio u životu.

Bolest nije kazna.

Ne postoji pravi ili pogrešan način suočavanja

Svaka osoba reaguje drugačije kada sazna da ima rak. Neki ljudi brzo prihvate situaciju i fokusiraju se na lečenje, dok drugima treba više vremena da obrade sve emocije.

Na način suočavanja utiču brojni faktori:

• ličnost osobe
• prethodna iskustva sa stresom
• psihička otpornost
• podrška porodice i prijatelja
• životne okolnosti

Zbog toga je važno da pacijenti ne osuđuju sebe zbog svojih reakcija.

Kada je važno potražiti pomoć

Emocije kroz koje prolaze oboleli mogu biti izuzetno snažne i ponekad preplavljujuće.

Dr Andrijić naglašava da u tim trenucima nije potrebno boriti se sam.

Razgovor sa stručnim licem – psihologom ili psihijatrom – može pomoći da osoba:

• bolje razume svoja osećanja
• nauči strategije suočavanja sa stresom
• pronađe emocionalnu ravnotežu

„Važno je negovati doživljaj sopstvene ljudskosti koji prevazilazi dijagnozu. Bolest jeste deo života, ali ne određuje vrednost osobe kao ljudskog bića“, naglašava dr Andrijić.

Rak dojke u brojkama

Statistika pokazuje koliko je važno rano otkrivanje bolesti.

Kada se otkrije na vreme, rak dojke je izlečiv u više od 90% slučajeva.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“:

• u Srbiji je 2020. godine registrovano 4.368 novoobolelih žena
• 1.782 žene izgubile su život zbog raka dojke
• 64,5 od 100.000 žena oboli od raka dojke
• 20,3 od 100.000 žena umre od ove bolesti

Rak dojke se najčešće javlja posle 40. godine života, zbog čega su redovni pregledi i preventivne kontrole od ključnog značaja.

Najvažnija poruka lekara i psihologa jeste da se rak ne sme ignorisati niti ga se treba plašiti do te mere da se izbegavaju pregledi.

Rana dijagnoza ne samo da povećava šanse za izlečenje, već omogućava i lakše lečenje i bolji kvalitet života nakon terapije.