Najoptimalniji način za očuvanje hrane je konzerviranje. Međutim, konzervirana hrana je vrlo kontroverzan proizvod sa svojim prednostima i nedostacima.
Većina vitamina sačuvana je u konzerviranoj hrani
Proces konzervacije odvija se pod uticajem visokih temperatura i pritisaka. U takvim uslovima samo se vitamin C gotovo potpuno razgrađuje, ali vitamini A, D, E i K rastvorljivi u mastima ostaju u svojoj prvobitnoj količini. Isto se može reći i za vitamin PP, koji je generalno lider u otpornosti na toplotnu obradu. Vitamini grupe B različito reaguju na ovaj proces, ali neki od njih su i dalje očuvani. Nezasićene masne kiseline klase omega-3, koje se nalaze, na primer, u ribi, takođe zadržavaju snagu. Mineralne supstance su očuvane. Većina korisnih minerala se ne plaši ni visokih temperatura. Kalcijum, kalijum, magnezijum, natrijum i mangan su odlično očuvani u konzerviranoj hrani. Neke od njih telo još bolje apsorbuje nakon tretmana pod visokim pritiskom.
Dug vek trajanja
Naravno, glavna prednost zbog koje je konzervirana hrana stvorena pre tri veka je rok trajanja. Konzerviranje je odličan način da se meso, povrće i voće skladište bukvalno godinama bez rizika od kvarenja. Po pravilu, konzerviranje namirnica prolazi bez kancerogenih hemikalija, ali to ne znači da apsolutno nisu štetne.
Visok sadržaj soli i šećera
So i šećer su sasvim prirodni konzervansi koji pomažu u očuvanju proizvoda duže vreme. Ali suvišno je reći da njihov višak štetno deluje na telo: edem, višak kilograma, pa čak i rizik od razvoja hroničnih bolesti samo su neki od potencijalnih problema. Konzervirana hrana nije opasna, ali je treba jesti umereno, i ovo se mora zapamtiti.
Višak masti i ugljenih hidrata
Ako se odlučite za konzerviranu hranu u sopstvenom soku, jedini rizik je visok sadržaj soli i šećera. A ako je hrana konzervirana u ulju ili paradajzu (jedna od najpopularnijih metoda konzerviranja, na primer, mahunarke), onda su tu i suvišne masti, skrob, brašno i druge komponente.
