Supruga čuvenog kuvara kaže da su joj ADHD i autizam upropastili 45 godina života: Otkrila je šta joj sve smeta, a slično stanje imaju i njeno četvoro dece

Džuls Oliver (51), supruga čuvenog britanskog kuvara Džejmija Olivera, prvi put je javno progovorila o dijagnozama autizma i ADHD-a, otkrivši koliko su joj decenije provedene bez odgovora o sopstvenom stanju bile iscrpljujuće. Iako je njen suprug još prošle godine otkrio da je neurodivergentna, Džuls je sada otvoreno govorila o konkretnim dijagnozama i njihovom uticaju na njen život.

Stanje koje crpi energiju i zahteva veliki napor

U najnovijoj epizodi podkasta „Lessons From Our Mothers” (Lekcije naših majki), Džuls je rekla da je saznala da ima ADHD „pre oko četiri godine”.

Dodala je: „Imam lekove, ali ne želim da ih pijem jer, zbog anksioznosti vezane za zdravlje, strahujem da bi nešto moglo da krene po zlu. To je jedno kontinuirano stanje.”

„Saznali smo da nekoliko od naše dece ima autizam. Pomislila sam: ’Bože, pa to zvuči kao ja’. Zato sam se testirala i ispostavilo se da i ja to imam.”

Džuls, koja vodi brend dečje odeće „Little Bird”, ispričala je da je veliki deo života provela mučeći se, a da nije razumela zašto.

Govoreći o svom ADHD-u, rekla je: „Mislim da je to prilično iscrpljujuće. Zapravo, do sada mi je to uništilo 45 godina života, jer sam mislila da je u pitanju nešto drugo. To nije nikakva supermoć. To je samo nešto što crpi energiju i zahteva veliki napor.”

Džuls sa Džejmijem, sa kojim je u braku 26 godina, ima petoro dece: Popi (24), Dejzi (23), Petal (17), Badija (16) i Rivera (10).

Priznala je da je nedavno rekla ćerki Popi da ne dolazi u posetu sa svojim verenikom, Benom Njumanom, jer se brinula da neće moći da podnese toliko ljudi u kući.

„Pitala me je: ’Mama, mogu li, molim te, da dođem kući ovog vikenda?’” Rekla sam: „Pa, da budem iskrena, imamo gomilu ljudi oko sebe. Biću preopterećena. Imam ADHD, znaš, imam dosta problema.”

A ona je odgovorila: „Važi, razumem, ne dolazim kući.” Mislim da sam rekla: „Mnogo te volim, ali ne treba mi još usta koja treba hraniti. Oni jednostavno vole da budu u našem društvu. Ne znam zašto, jer ponekad umem da budem teška.”

Nije verovala ćerki da ima ADHD

Uprkos poteškoćama, Džuls kaže da su joj dijagnoze pomogle da bolje razume sebe i svoju decu. Objasnila je: „Postoji posebna veza zasnovana na razumevanju sa onima koji imaju autizam, jer mogu da kažem: ’Da, razumem te’. Shvatam. Potpuno razumem.”

Džuls je priznala da joj je u početku bilo teško da prepozna znakove ADHD-a kod svoje ćerke Dejzi, koja je jednom prilikom morala da potraži hitnu medicinsku pomoć zbog tog stanja.

„Pitala sam je: ’Šta ti je? Šta je to ADHD?’” priseća se Džuls. „Otišla je sama u hitnu pomoć jer nije znala šta joj se dešava. A ja sam je pitala: ’Šta radiš u hitnoj pomoći?’ – jer joj jednostavno nisam verovala.”

Dejzi, koja se u to vreme spremala za završne ispite (GCSE), prolazila je kroz velike emocionalne uspone i padove i nije mogla da se koncentriše na školske obaveze.

„U školi su joj rekli da verovatno neće postići ništa značajno. A ona je, zapravo, uradila upravo suprotno”, rekla je Džuls.

„Nije mogla da uči, nije mogla da se fokusira. Jednostavno se osećala potpuno drugačije od svih ostalih. A onda je, naravno, dobila dijagnozu. Dali smo joj terapiju i ona je, bukvalno, procvetala.”

Bori se sa više stanja 

Džuls kaže da se i dalje bori sa intenzitetom sopstvenih emocija i pita se da li bi neke od njenih poteškoća mogle biti povezane i sa menopauzom.

„Sve doživljavam tako duboko”, rekla je. „Umem da budem veoma dramatična, a raspoloženje mi stalno varira. Ponekad je ta empatija čak i bolna.” „Ne znam da li je to samo stvar karaktera. Ponekad čovek ni ne zna – ili je možda u pitanju menopauza? Da li samo prolazim kroz menopauzu i zaista gubim razum?

Mislim da je, kada je reč o neurodiverzitetu, menopauza prava noćna mora – dupla noćna mora.“

Takođe je otkrila da pati od socijalne anksioznosti, iako je godinama ostavljala utisak da je veoma društvena osoba.

„Ranije sam govorila: ’Oh, pa znaš, slomila sam nogu’. A sada jednostavno kažem: ’Mislim da ne mogu da dođem, jer se zaista plašim u društvenim situacijama’“, rekla je ona.

Uoči proslave svog rođendana prošle godine, Džuls je odlučila da više ne krije poteškoće koje ima u društvenim situacijama, pa je u pozivnici ohrabrila prijatelje da budu iskreni u vezi sa tim da li zaista žele da dođu.

„Kada sam slala pozivnice za svoj 50. rođendan, odlučila sam da ’izađem u javnost’ sa istinom“, rekla je. „Rekla sam: ’Džejmi, reći ću svima da nisam normalna, jer sam do sada uvek glumila da sam tako energična i društvena. A zapravo, za mene je to najgora moguća noć. Ja sam, zapravo, veliki introvert’.“

Objasnila je da je gostima poručila da mogu da odbiju poziv bez izgovora, da odu bez pozdravljanja, pa čak i da dođu u pidžami.

„Mnogi ljudi nisu došli, a neke je to možda i odbilo, ali ja sam samo pomislila: pa, to sam ja. Bojim se da je ovo ’novih 50’. To je to.“

Stalna briga je ne pušta da odmori ni trenutak

Džuls je takođe opisala kako je iscrpljuje to što neprestano brine o svojoj deci. "Samo brinem. Brinem od trenutka kada se probudim u tri ujutru, pa sve do trenutka kada se ponovo probudim u šest”, rekla je ona.

„Ne znam kako da prestanem da brinem. Ne znam. Možda lekovi. Možda bi trebalo da počnem da uzimam terapiju.”

Džejmi je prošle godine u podkastu „Begin Again” Davine Makol govorio o neurodivergentnosti svoje supruge. Džejmi je rekao Davini: „Ona je uglavnom u drugom planu, i to sasvim namerno. Ona je, bez sumnje, naš oslonac."

"Ima neverovatan instinkt, izuzetno je ljubazna i veoma duhovita. Obožavam je. Ne mogu baš da govorim u njeno ime, ali ona ima neurodiverzitete koji njen život čine zaista zanimljivim i zaista izazovnim. Naravno, postoje i dobre strane, ali ima mnogo toga što... pa, ona nas čini takvima kakvi jesmo. Veoma sam zahvalan što imam Džuls... ona je neverovatna majka.”

Takođe je za „The Sunday Times” ispričao kako on i Džuls svake večeri u krevetu razgovaraju o svojoj deci, te da su „naučili da razumeju kako je njihovo ponašanje posledica toga što stvari vide drugačije”.

Poteškoće koje prolaze neurodivergentna deca

Dodao je da svest o različitostima njihove dece „omogućava čoveku da bude bolji roditelj”.

S obzirom na to da različite neurološke osobenosti pogađaju mnoge članove njegove porodice, Džejmi se našalio da je život kod kuće „potpuno ludilo”, rekavši: „Zamislite četvoro neurodivergentnih ljudi za trpezarijskim stolom, od kojih svako pokušava da iznese svoje mišljenje.”

Džejmi je takođe primetio da stav prema neurodivergentnosti često zavisi od generacije, napominjući da „stariji ljudi” umeju da prokomentarišu kako oni nisu imali takve probleme „dok su bili mladi”. Na to je uzvratio opaskom da ljudi „pre 30 godina nisu znali toliko o našem mozgu”.

Džejmi, koji ima disleksiju, ispričao je kako su ga u školi nazivali „glupanom” i „tupadžijom”, a zbog poteškoća u učenju osećao se „bezvrednim, glupim i nesposobnim”. Disleksija je česta teškoća u učenju koja uzrokuje probleme sa čitanjem, pisanjem i pisanjem reči, kao i poteškoće u obradi informacija.

 Stil / Daily Mail