Saznala je da ima ADHD tek u dvadesetim, a evo kako je prilagodila svoj život i dom: Bogata naslednica je prihvatila ovaj poremećaj pažnje kao svoju supermoć

Paris Hilton danas svoj ADHD ne doživljava kao prepreku, već kao svoju „supermoć”. Iako joj je ovaj poremećaj dijagnostikovan tek u dvadesetim godinama, poznata preduzetnica, di-džejka i televizijska zvezda naučila je da svoju neurodivergentnost prihvati kao deo sebe. „Bez toga ne bih bila osoba kakva sam danas”, priznala je 44-godišnja Hiltonova.

Kako je ADHD uticao na Paris Hilton?

Paris je ispričala da joj je tokom školovanja bilo veoma teško da zapamti obaveze i sačuva školske zadatke. Često je gubila domaće radove i zbog toga upadala u probleme sa nastavnicima. Pošto se u vreme njenog odrastanja o ADHD-u nije mnogo govorilo, nije razumela zašto joj neke stvari predstavljaju toliko poteškoća. Imala je osećaj da nešto nije u redu s njom, a svoje unutrašnje borbe pokušavala je da sakrije od drugih.

„Samo sam pokušavala da se ponašam kao da je sve u redu, iako se u meni svašta dešavalo“, objasnila je Paris, govoreći o iskustvu koje se često opisuje kao "maskiranje". Reč je o pokušaju prikrivanja teškoća ili prilagođavanja očekivanjima okoline, čak i kada to zahteva veliki emocionalni napor.

Kako kaže, tek kroz razgovore sa drugim osobama koje imaju ADHD počela je bolje da razume koliko takvo iskustvo može biti iscrpljujuće. Danas bi, kako ističe, volela da je još kao devojčica imala informacije i podršku koje ima sada. Svoje iskustvo želi da iskoristi kako bi pomogla drugima da se ne osećaju manje vredno zbog načina na koji funkcionišu.

Paris smatra da ADHD ne treba posmatrati isključivo kroz poteškoće koje može da izazove. Sebe opisuje kao izrazito kreativnu osobu koja neprestano smišlja nove ideje, a upravo tu stranu svoje ličnosti danas vidi kao jednu od svojih najvećih prednosti.

„Želim da ljudi razumeju da nisu pokvareni. Njihov mozak jednostavno funkcioniše drugačije i u tome može da postoji nešto posebno“, poručila je za People magazin.

Prilagodila je dom svom načinu razmišljanja

Jedan od najzanimljivijih delova projekta _Inclusive by Design_ jeste način na koji je Paris organizovala prostor u kojem živi i radi. Umesto da se oslanja isključivo na pamćenje, uvela je praktična rešenja koja joj omogućavaju da lakše pronađe stvari i održi pregled nad svojim obavezama.

U kreativnoj sobi postavila je providne fioke kako bi odmah mogla da vidi šta se nalazi unutra. U garderoberu je označila ormariće i fioke koje nemaju staklena vrata, tako da tačno zna gde se šta nalazi.

Paris je objasnila da joj vizuelna organizacija mnogo znači jer joj pomaže da ne zaboravi na predmete koje ne vidi. Kada su stvari sakrivene iza zatvorenih vrata, može joj biti teže da se seti gde ih je odložila. Jasne oznake i pregledan raspored zato joj olakšavaju svakodnevne aktivnosti i smanjuju nepotrebno traženje.

Prilagodila je i kućnu kancelariju, u kojoj je izabrala stolicu koja omogućava promenu položaja i slobodnije kretanje tokom sedenja.

„Ponekad je osobama sa ADHD-om teško da sede potpuno mirno“, objasnila je. Stolica koja se prilagođava različitim položajima može joj pomoći da se oseća opuštenije i lakše usredsredi na posao.

Ova rešenja pokazuju da prilagođavanje prostora ne mora da podrazumeva velike promene. Ponekad su jednostavne stvari, poput providnih kutija, jasno označenih fioka i fleksibilnog nameštaja, dovoljne da svakodnevica postane organizovanija i manje opterećujuća.

Majčinstvo joj je dalo dodatni razlog da govori o ADHD-u

Paris kaže da je majčinstvo dodatno uticalo na njenu odluku da otvoreno govori o svom iskustvu. Sa suprugom Karterom Rjumom ima sina Finiksa i ćerku London, a želi da njena deca odrastaju uz osećaj da su prihvaćena upravo takva kakva jesu.

„Želim da moja deca odrastaju znajući da su voljena i da se raduje njihovoj jedinstvenosti. Mislim da to mogu najbolje da im pružim ako najpre i sama u potpunosti prihvatim sebe“, rekla je.

Zbog toga svoju priču ne posmatra samo kao lično iskustvo, već i kao priliku da drugim porodicama pokaže koliko je važno razumeti individualne potrebe. Posebno želi da roditelji dece koja razmišljaju i funkcionišu drugačije znaju da mogu da im pomognu stvaranjem prostora u kojem se osećaju sigurno, smireno i prihvaćeno.

Kako objašnjava, svakodnevni život donosi mnogo stimulansa, buke i ometanja, zbog čega je važno imati okruženje u kojem osoba može da se opusti i lakše usredsredi.

ADHD se uglavnom manifestuje na tri načina

ADHD je neurorazvojno stanje koje može uticati na pažnju, organizaciju, kontrolu impulsa i nivo aktivnosti. Ne ispoljava se kod svih ljudi na isti način, a njegovi simptomi mogu biti primetni još u detinjstvu i nastaviti se u odraslom dobu.

Najčešće se govori o tri grupe simptoma:

• Teškoće sa pažnjom i organizacijom: osoba može lako da se omete, zaboravlja dogovore ili obaveze, gubi predmete, teško planira aktivnosti i ima problem da završi zadatke koji zahtevaju dužu koncentraciju.
• Hiperaktivnost i nemir: mogu se ispoljiti kroz stalnu potrebu za kretanjem, vrpoljenje, teškoće sa mirnim sedenjem ili osećaj unutrašnjeg nemira.
• Impulsivnost: može se ogledati u prekidanju sagovornika, brzom reagovanju bez dovoljno razmišljanja ili teškoćama sa čekanjem reda.

Neke osobe imaju izraženije teškoće sa pažnjom, dok su kod drugih primetniji hiperaktivnost i impulsivnost. Kod odraslih se hiperaktivnost ponekad ispoljava više kao unutrašnji nemir nego kao stalno fizičko kretanje.

ADHD može uticati na školovanje, posao, odnose i svakodnevne obaveze, ali simptomi i njihov intenzitet znatno se razlikuju od osobe do osobe. Kreativnost i sposobnost smišljanja novih ideja mogu biti lične prednosti nekih ljudi sa ADHD-om, ali nisu osobine koje imaju svi.

Važno je naglasiti da zaboravnost, nemir ili povremeni problemi sa koncentracijom sami po sebi ne znače da neko ima ADHD. Za postavljanje dijagnoze potrebna je stručna procena kojom se uzimaju u obzir trajanje simptoma, njihovo prisustvo u različitim situacijama i uticaj na svakodnevno funkcionisanje.

„To nije slabost“

Paris Hilton želi da promeni način na koji društvo posmatra ADHD i neurodiverzitet. Umesto da se pažnja usmerava isključivo na ono što ljudima predstavlja teškoću, smatra da treba prepoznati i njihove sposobnosti, pružiti im odgovarajuću podršku i omogućiti im da pronađu načine funkcionisanja koji im odgovaraju.

Za nju to podrazumeva prihvatanje sopstvenih osobina, prilagođavanje prostora i otvoren razgovor o iskustvima o kojima se dugo ćutalo. Svojom pričom želi da ohrabri i decu i odrasle koji se prepoznaju u sličnim izazovima da ne osećaju stid i da potraže podršku kada im je potrebna.

Njena poruka je jednostavna: ADHD može doneti stvarne poteškoće, ali dijagnoza ne određuje celokupnu ličnost niti vrednost čoveka. Razumevanje sopstvenih potreba i pronalaženje načina da se sa njima lakše živi mogu napraviti veliku razliku.

 Stil / People