Kasno se udala i od početka je sa suprugom imala problema sa začećem. Silno je želela dete i verovala je da će to biti poslednji pokušaj.
NE PROPUSTITE
Ali, nakon rezultata testiranja krvi saznala je strašnu vest - ulazila je u preranu menopauzu i šansi za dete više nije bilo.
Ovo je njena ispovest:
- Vraćajući se tog dana od svog lekara s papirom u rukama u mislima mi se urezao broj 46,9, rezultat mog FSH hormonalnog testa. Već sam izdržala dva ciklusa medicinski potpomognute oplodnje. Ovo je trebalo da bude moj treći put, treća sreća, moj poslednji pokušaj da imam dete s voljenim suprugom. Ali, ta brojka je pokazivala da je sve gotovo, sa 42 godine ušla sam u preranu menopauzu. Poslednji tračak nade da postanem majka je nestao.
Iskreno, do tada me život žene bez dece još nije toliko pogađao, ali tada kao da me je munja pogodila. Dok odrastate majčinstvo vam se čini kao nešto što se podrazumeva. Kao devojčice dobijamo lutke, ne samo da bi se igrale s njima, već da bi ih volele i negovale. Biti žena jednako je kao biti majka, to se podrazumeva, to daje smisao našim životima i da je to deo naše prirode. "Šta će biti moj smisao života ako ne mogu biti majka?", pitala sam sama sebe.
Osećala sam se prevarenom što mi je to pravo uskraćeno. Sama sa sobom sam imala žestoke rasprave u glavi. Preispitivala sam sebe: "Da li sam ja za to kriva?" ili "Jel sam nekako zaslužila sve ovo?" Analizirala sam ceo svoj život i propitivala se jesam li mogla u životu nešto drugačije da uradim da me Bog ovako ne lišio života kao majke. Mislim da sam tako prošla kroz neku vrstu procesa tugovanja.
Moj gubitak bio je nevidljiv, ali to ga nije činilo manje bolnim. Često me je hvatila duboka tuga dok sam slušala muziku ili šetala psa. Znala sam da će zauvek biti praznina u mom srcu jer neću biti majka i ono nikada neće biti ispunjeno ljubavlju deteta. Osećala sam se s tom spoznajom kao da sam udarila u zid koji se pojavio niotkud. Bili su to vrlo emotivni trenuci, a usledili su i napadi panike. Osećala sam se kao da sam zarobljena u nekoj crnoj rupi u kojoj ne mogu da se krećem.
Ali, došla sam sebi, shvatila sam da nisam ja kriva za to i da to što ne mogu imati dece je izvan moje kontrole, na to ne mogu da utičem. Nisam mogla da uradim ništa već samo da to prihvatim. Tada sam počela da se menjam, oslobodila sam se unutrašnjih razgovora same sa sobom. Pogledala sam oko sebe i shvatila da nisam jedina žena na svetu koja ne može imati decu. Daleko od toga. Saznala sam da svaka peta žena nema decu. Osetila sam malo olakšanje, čak i oslobođenje.
Postepeno sam otkrila da život može biti lep i uzbudljiv i bez dece. Postoje, naravno, iznenadne erupcije tuge i tada se u tišini isplačem, ali takvi trenuci su sve ređi. Umesto razmišljanja o tome što nemam decu, sada razmišljam o tome šta imam u životu. Živim s voljenim čovekom, ali i s mojim dragim psom, zabavno nam je, imam posao koji volim...
Svako ima svoj razlog za život, samo ga mora pronaći. Za mene je majčinstvo sada briga i ljubav za druge ljude, za moje sestriće. To ne mora biti ništa dramatično, ponekad je dovoljno da ih neko sasluša ili im bude rame za plakanje. To što nemate dete ili veliku porodicu ne znači da ne možete pomoći, voditi i negovati druge. Prošlo je četiri godine i mogu reći da sam došla do stepena kada volim svoj život žene bez deteta.
Poručila bi drugim ženama da se isplaču, tuguju, ali da ne dozvole da im to uništi život. Strastvena sam u deljenju mog iskustva i pokazivanja da je moguće imati pozitivan život i bez dece. To je možda samo još jedan put koji možda nisu očekivale, ali i on može biti jednako zabavan i srećan, preneo je The Independent.
