Moj mali grad je postao grad duhova. Domovi su postali utočište za mnoge porodice, ali i za pojedince koji pokušavaju da se izoluju od korona virusa.
Ljudi gledaju Netflix, izvlače stare prašnjave igre kako bi se zabavili, a deca s bakom i dedom pričaju preko FaceTimea, piše za The Oprah magazine novinarka Briana Bel.
Ja znam kako je biti 'u zagrljaju' sa svoja četiri zida: Provela sam veći deo svog života na kauču s pokrivačem. Pre nekoliko godina dijagnostifikovana mi je agorafobija, vrsta anksioznog poremećaja zbog kojeg često ostajete kod kuće.
Nacionalni institut za mentalno zdravlje procenjuje da 1,3% Amerikanaca u nekom trenutku svog života ima agorafobiju. Oni koji pate od poremećaja često se fokusiraju na izbegavanje određenih mesta ili mesta koja bi moglo da nam pruži napad anksioznosti. 'Strah je usredsređen na teskobu zbog mogućnosti napada panike ili simptoma panike', objašnjava Džošua Klapov, psiholog sa Univerziteta u Alabami.
"Prvo mi je dijagnostifikovana agorafobija pre četiri godine, kada sam počela da razgovaram sa svojim psihijatrom o svom strahu od vožnje. Doživela sam mnoge napade panike dok sam pokušavala da naučim da vozim, a teskoba zbog volana sprečila me da prođem vozačke testove. Prošle godine, nakon puno terapija i lekova protiv anksioznosti, položila sam poslednji test za vozača, a sad okolo vozim svoje troje dece svaki dan. Ali agorafobija i dalje utiče na mnoge delove mog života. Obično izbegavam radnje, velike prepune prostore a kad se zaista borim sa svojim mentalnim zdravljem, teško je uopšte napustiti kuću.
Prošle su samo dve nedelje otkad sam u samoizolaciji zbog korona virusa.
Ostajem kod kuće osim ako ne moram da napunim frižider hranom kako bih zbrinula svoje uvek gladno troje dece i muža. Porodica i prijatelji su komentisali kako mi je sigurno lako ostati od kuće, jer se to ne razlikuje puno od mog života kojeg sam živjela prije ovog. Ali naprotiv, agorafobija i prisiljavanje da ostanem kod kuće zapravo je pokrenulo novu vrstu panike za mene.
Šta će se dogoditi ako izgubim napredak koji sam postigla? Pre nego što smo krenuli u samoizolaciju, probudila bih se, pripremila ručak i pripremila svoju decu za školu. Stavila bi ih u auto, zavezala, a pritisak tvrde plastike od volana me prizemljivao. Zatim bih vozila auto od svog parkirališta do lokalne osnovne škole. Zvuk kliznih vrata kombija podsetio me da sam izvršavala svaki od svojih zadataka u ispravnom redosledu. Kada bih poslala svoje dvoje starije dece u školu, sela bih u svoj omiljeni kafić i naručila čaj. Ovo je bila moja nagrada za izlazak iz kuće i već sam mogla osetiti radost. Provela bih ceo dan obavljajući zadatke, jedan za drugim, tako da moja teskoba nije imala vremena da se iskoreni.
Radikalno čišćenje disajnog sistema: Ovako se jačaju pluća i povećava njihov kapacitet!
Poslednjih nekoliko godina naporno sam radila da bih se pozabavila s ovom bolešću, stvarajući rutinu u kojoj se osećam sasvim sigurno kao i u mom domu.
Prošle nedelje primila sam obaveštenje da će škola i vrtić biti zatvoreni na najmanje tri nedelje. Naša rutina se pretvorila u prah, kao i moja smirenost.
Kako bih mogla izaći napolje, a da ne znam sledeći pravi korak? Pokušala sam zadržati osećaj porodice, ali već mogu osetiti kako tonem u udobnost svog doma. Moja topla postelja ne želi da me oslobodi dok mi ne zakuva želudac i više ne mogu to ignorisati. Kao novinar, utešim se tapkanjem svoje tastature, pišući vesti. Povezujem se tako što zovem lekare u Kaliforniji i psihijatre u Arizoni, uveravajući sebe da osećam svet kroz naše razgovore. Ali kad pokušam zapravo izaći napolje, postaje sve teže. Noge mi se osećaju kao olovo, a moj mozak dolazi sa milion izgovora zašto ne bih smela izaći.
Imati agorafobiju znači da se neprestano pokušavam podsetiti da biti napolju nije tako zastrašujuće koliko moj mozak misli da jeste. Ali poslednji put kada sam bila u javnosti, čini se da svi oko mene takođe jedva zadržavaju paniku.
Trgovine prehrambenim proizvodima ispunjene su osetljivim osećajem žurbe. Ljudi u mom gradu čak se počinju žestoko da se bore oko toalet papira i kradu pakete mesa drugima iz kolica.
Čak i odlazak na jednostavnu šetnju je izazovan. Nedavno sam videla ženu spojenu na spremnik s kiseonikom kako ide u šetnju sa svojim starateljom.
Nagnula se blizu mog deteta i nasmešila se. Mogla sam videti respiratorne kapljice kako prolaze između njih, a grlo mi se stezalo. Svaki dan se ispred mojih vrata događa nova trauma, i pitam se kad ću se konačno predati i podlegnuti sigurnosti svoga doma.
Klapov tvrdi da ne čudi što se moj anksiozni poremećaj sve više i više diže. 'Kolektivni stres, neizvesnost i strah koji izaziva globalna pandemija verojatno su okidači za one s anksioznim poremećajima', kaže on, pre nego što sugeriše da bi se svi koji pate od anksioznog poremećaja, poput agorafobije, trebao da se pridržavaju svojih lekova, praktikovati bilo kakvu prizemljenost ili kognitivne terapije koje su naučili i ostati povezani sa svojim terapeutima i medicinskim timom. Takođe su ključni odmori od članova porodice kako bi se nadopunili energijom.
Ovih dana se bojim da će se, umesto da me teše, zidovi unutar moje kuće zatvoriti 'u mene' i da me neće osloboditi. Ova će pandemija jednog dana biti gotova, a oni koji su se sklonili u svoje domove pobeći će van i udahnuti svež vazduh. Muškarci i žene vratiće se na posao, a deca će uzbuđeno trčati u školu. Svi će početi rekreirati novu stvarnost, prilagođavajući se životu koji možda nije siguran koliko je bio pre.
Ali što će se dogoditi sa mnom i drugima poput mene? Moraćemo početi ispočetka. Jednom kad nam bude jasno da je sigurno izaći napolje, prvo ćemo se morati istrenirati i uveriti da je napolju stvarno sigurno.
