Oduvek sam znala da će dan sestrine svadbe biti najsrećniji u mom životu. Međutim, nikad se nisam nadala da bude i sudbinski.
Sve je počelo neverovatnim haosom i trkom. Probudile smo se u cik zore, kako bismo dočekale frizerku i šminkerku koje će srediti mladu, mladinu sestru – mene, mladinu majku i ostale tetke i strinke koje usput budu pristizale. Ako ste gledali film “Moja mrsna pravoslavna svadba” možete lako da zamislite kako je sve izgledalo.
Jelena je pet godina starija od mene i sve je radila po pravilima, osim što je odlučila da se uda za momka kojeg je poznavala svega tri meseca.
“Kad znaš da je on onaj pravi, onda znaš,” govorila je meni i roditeljima na sva naša ubeđivanja da sačeka još godinu dana.
Na svadbu su odlučili da dođu svi pozvani gosti. Rodbina je jednostavno izgarala od želje da upozna zeta koji je u kratkom roku uspeo da “zavrti mozak” mojoj sestri.
Kako je ko od gostiju pristizao kod nas kući gde su se okupljali svatovi “sa mladine strane”, tako su mi prilazili sa rečima : “Još samo tebe da udamo...”
Osećala sam se kao stvar sa istekom roka, koja pošto-poto mora što pre da se proda, jer sat otkucava…
Imala sam samo 30 godina i na kraj pameti mi nije padalo da se udam. Smatrala sam da ću i ja, kao i Jelena da stanem na “ludi kamen” kad sretnem pravog, a do tada ga nisam srela pored sve moje dobre volje.
A onda su počeli da pristižu svatovi koji su došli po mladu. U prvoj grupi je bio budući zet, nasmejan i presrećan, zaljubljen do ušiju. Pratila su ga četvorica muškaraca i jedan neverovatno zgodan lik.
Počela je “kupovina mlade”, gde je jedan stariji i oniži muškarac pregovarao u želji da mu “prodamo” Jelenu za neku siću. Zet je bio rešen da da i kuću i sve bogatstvo, samo da mu predamo Jelenu u ruke. Samo što smo završili ceremoniju “kupovine mlade”, čula sam zgodnog dasu kako govori:
“A koliko košta mladina sestra? Da kupimo i nju i krenemo srećni?”
“Samo da nije zetov brat, samo da mu nije brat...” nesvesno sam se molila u sebi dok sam se osmehivala visokom, crnom dečku sa nebeski plavim očima.
Ispostavilo se da je zgodni dasa najbolji prijatelj mog zeta. Kako god bi se okrenula, susrela bih njegove zagonetne oči kako me prate. Dok smo došli do crkve, počela sam nesvesno da ga tražim pogledom.
Gužva je počela da se stvara oko ulaza u crkvu, svi smo čekali da naši mladenci dođu na red da se venčaju, a ja sam osetila kako me neko uzima za ruku i povlači u stranu. Bio je to Jovan koji je u rukama nosio dva Kapri sladoleda.
“Dođi da se upoznamo. Nadam se da voliš Kapri,” rekao je namigujući, a meni je to bio znak od Boga. Da li je moguće da je upravo kupio moj omiljeni sladoled? Ako to nije sudbina, ne znam šta je….
Od tog momenta, pa do danas prošla je godina dana. Jovan i ja želimo jesenju svadbu. Ne znamo ni koji bend će da svira, ni koliko gostiju ćemo zvati, samo smo sigurni da ćemo na kraju slaviti uz Kapri sladoled.
