Susret s velikom belom ajkulom u prirodi nije uopšte onakav kakav biste očekivali da bude. Na prvi pogled nimalo ne odaje utisak zloćudne beštije kakvu znamo iz brojnih televizijskih emisija. Zdepasta je, skoro debela, kao prepunjena kobasica. Salo i mišići oko čeljusti joj podrhtavaju kad otvori usta, koja kao da su razvučena u pomalo zloban smešak. Gledana sa strane, jedna od najvećih grabljivica na svetu podseća na nekog klovna otromboljenih usana.
Ali kada taj klovn pod vodom pogleda u vas, onda shvatite zašto se smatra najstrašnijim stvorenjem na zemaljskoj kugli. Gledana spreda, njena glava nije više zdepasta i gojazna, već zašiljena poput koplja, s crnim očima zlokobnog, pretećeg pogleda. Nema više onog odsutnog smeška i sve što vidite jesu redovi zuba dugih pet centimetara koji zagrizaju snagom većom od dve tone. Prilazi vam sporo i samouvereno. Okreće glavu, prvo na jednu, pa na drugu stranu, da vas odmeri i proceni da li ste vredni njenog truda. Ako imate sreće, okrenuće se i lenjo iščeznuti u tami morskog plavetnila, ponovo se pretvorivši u onog grotesknog klovna s početka priče.
Iako na svetu postoji više od 500 vrsta ajkula, za većinu ljudi postoji samo jedna. Kada je Piksarubio potreban lik glavnog negativca za animiranifilm "Potraga za Nemom", nisu se odlučili za bezazlenu ajkulu-dadilju ili agresivnu bik-ajkulu. Čak ni za tigar-ajkulu, koja bi više pristajala Nemovom svetu koralnih grebena. Ne, oni su odmah izabrali veliku belu, koja se svojim širokim zlobnim osmehom, punim oštrih zuba cerila s bioskopskih plakata širom sveta.
Ali i pored toga što je velika bela ajkula prava morska ikona, mi ipak o njoj znamo vrlo malo – a i to što mislimo da znamo uglavnom nije tačno. Velike bele ajkule nisu nemilosrdni lovci (ako ništa drugo, napadaju vrlo oprezno), nisu uvek usamljene, a možda su i mnogo pametnije nego što to razni stručnjaci misle. Čak je i zloglasne napade 1916. godine na obali Džersija, koji se pominju u filmu "Ajkula", možda izvela bik-ajkula, a ne velika bela.
Mi ne znamo pouzdano ni koliko dugo žive, koliko meseci su ženke bremenite i kada dostižu zrelost. Niko nikada nije video velike bele ajkule kako se pare ili rađaju mlade. Mi zapravo ne znamo ni koliko ih ima i gde tačno provode veći deo svog života. Zamislite da jedna takva grdosija kao što je velika bela ajkula živi na kopnu, uz obale Kalifornije, Južnoafričke Republike i Australije. Pa naučnici bi znali svaki detalj o njenim navikama prilikom parenja, migracijama i ponašanju jer bi je posmatrali u zoološkim vrtovima, raznim istraživačkim centrima, a verovatno čak i u cirkusima. Ali pod vodom vladaju druga pravila. Velike bele ajkule se pojavljuju i nestaju kad to one hoće, a pratiti ih dublje u vodi praktično je nemoguće. One odbijaju da žive zatočene iza stakla, u akvarijumima. Ili prestanu da jedu i uginu od gladi ili se ubiju udarajući glavom u zidove. Neki akvarijumi su ih pustili na slobodu radi sopstvene bezbednosti ili zato što su napadale druge zatočene životinje.
Ipak, današnja nauka sa svojim usavršenim tehnologijama možda uskoro reši dve najveće misterije: Koliko ih ima i kuda odlaze? Razrešenje ovih misterija moglo bi biti ključno za našu buduću zaštitu od njih, ali i njihovu od nas. A kada jednom konačno budemo poznavali veliku belu ajkulu iz svih uglova, hoćemo li je se i dalje toliko plašiti ili ćemo je možda sažaljevati?
JEDNOG DIVNOG LETNJEG popodneva sedam metara dugi ribarski brodić ljuljuška se odmah uz južni rt Kejp Koda, u Masacusetsu. Trojica naučnika, dvojeputnika, dva novinara i kapetan opušteno sede i gledaju u pravcu Nentakita. Iznenada se s radija prolama glas pilota osmatrača koji leti 300 metara iznad i s jakim lokalnim akcentom viče: "Imamo jednu đavolski lepu ajkulu južno!"
Biologa Grega Skomala najednom obuzima živost. On stoji na metar i po dugačkom ograđnom mostiću na pramcu, koji podseća na one famozne daske s gusarskih brodova. Da je ovo holivudski film, imao bi drvenu nogu i držao harpun u ruci. Ovako, umesto toga drži kameru GoPro, prikačenu na tri metra dugačku motku. Ceri se kao malo dete dok kapetan pali motor.
Sve do 2004. godine retko ko je ikad video velike bele ajkule u vodama duž američke Istočne obale. Tek tu i tamo bi se poneka zatekla blizu obale ili u ribarskim mrežama, ali to su bili izuzeci. Po drugim mestima na svetu velike bele ajkule se sezonski okupljaju na svojih omiljenih pet "sabirališta" ili teritorija kao što su kalifornijska obala sve do meksičke Donje Kalifornije, južnoafrička južna obala i australijska južna obala, gde se grupišu radi lova na foke. Ali na Istočnoj obali nema takvih mesta, kao što nema ni mnogo foka. Ovdašnje ajkule su bile lutalice bez svog doma. A onda je 2004. godine jedna ženka našla svoj put do plitkih uvala i sprudova kod VudsHola, u Masacusetsu.
Za Skomala, koji je 20 godina obeležavao druge vrste ajkula, bila je to životna prilika – velika bela konačno se našla u njegovom dvorištu. "Pomislih kako je to čista slučajnost. Sad se desilo i nikad više", priča mi uz dečački osmeh ispod razbarušene prosede kose. Naredne dve nedelje Skomal je sa svojim kolegama stalno pratio ajkulu, koju su nazvali Marica (eng. Gretel) po izgubljenoj curici iz bajke. Uspeli su da pričvrste elektronski odašiljač na nju. Praćenje bele ajkule preko Atlantskog okeana pružalo je priliku za rešenje mnogih zagonetki. Ali posle svega 45 minuta odašiljač se pokvario i spao s ajkule. "Bio sam potpuno potišten jer sam bio ubeđen da je to jedinstvena šansa u mojoj karijeri da proučavam belu ajkulu", kaže Skomal.
Ali ne i poslednja. Sledećih nekoliko godina često je mislio na Maricu i pitao se da li je stvarno bila sama. A onda, baš na Dan rada 2009. godine, sve se promenilo (Dan rada se u Americi praznuje prvog ponedeljka u septembru, prim. ur. NG Srbija). Kormilar je spazio pet velikih belih ajkula u blizini Kejp Koda. Tokom vikenda Skomal ih je sve obeležio. "Potpuno sam odlepio. Adrenalin mi je neprekidno skakao. Mogao sam lepo da čujem srce kako mi lupa u grudima. O tako nečemu sam sanjao čitavog života."
Od tada su se bele ajkule vraćale svakog leta, zbog čega su Kejp Kod proglasili njihovim novim, šestim sabiralištem. Koliko uopšte ima velikih belih ajkula na svetu? Kao odgovor na to uzmimo za primer njihovu omiljenu teritoriju od Kalifornije do Donje Kalifornije. Prvi pokušaj prebrojavanja ajkula započeo je Skot Anderson dok je sredinom 1980-ih kao volonter proučavao morske ptice na jednom ostrvu zapadno od mosta Golden gejt u San Francisku. Anderson i ostali počeli su da prate ajkule – najpre vizuelno, potom pomoću akustičnih odašiljača, a odnedavno i satelitima. Tokom poslednjih 30 godina prikupili su na hiljade zapažanja o pojedinim ajkulama, koje su prepoznavali po obliku i ožiljcima na leđnim perajima, ili po karakterističnoj liniji između sivog tela i belog trbuha. Naučnici znaju gde se ajkule okupljaju i kako se hrane. I svake godine s uto uglavnom iste ajkule koje su viđali prethodnih godina.
To je pokrenulo jedno zanimljivo pitanje: Da li se po broju ajkula koje ste videli može zaključiti koliko njih ne možete da vidite? Jedan tim istraživača iz Kalifornije upravo je to uradio 2011. godine i došao do zaključka da čak i u najfrekventnijem području u kalifornijskim vodama nema više od 219 odraslih ajkula. Čak i za vrhunske grabljivce, koji su uvek znatno ređi od svog plena, taj broj je veoma mali. Ovaj podatak je šokirao javnost i odmah došao na udar drugih stručnjaka.
Naravno, prebrojavanje velikih belih ajkula mnogo je teže od brojanja kopnenih životinja, pa čak i morskih sisara. Zato naučnici prave pretpostavke o kretanju ajkula, a zatim na osnovu toga izvlače zaključke. Takva je, recimo, pretpostavka da u Kaliforniji nekoliko područja gde ajkule love predstavljaju celu teritoriju. Drugi su došli do istog zaključka koristeći drukčije pretpostavke, a po jednoj studiji broj ajkula je oko deset puta veći. (Oni su uključili i mlade primerke, koje prva studija nije uzela u obzir jer se o njima zna vrlo malo.) Uskoro je počelo procenjivanje broja ajkula i na drugim sabiralištima na svetu. U Južnoafričkoj Republici populacija je procenjena na nekih 900 primeraka, a populacija oko meksičkog ostrva Gvadalupe (koje pripada teritoriji kalifornijskog sabirališta) na svega oko 120.
Da li je to mnogo ili malo? Da li velike bele napreduju ili nestaju? Na svetu ima još oko 4.000 tigrova i 25.000 afričkih lavova. Ako uzmemo najniže procene, globalna populacija velikih belih ajkula približna je tigrovima, koji su ugrožena vrsta. A s najvećom procenom populacija bliža je lavovima, koji su svrstani u ranjive vrste. Neki stručnjaci smatraju da idu u susret izumiranju; drugi pak vide pozitivan pravac razvoja. Neki kažu da je porast populacija foka znak da su velike bele skoro nestale, dok drugi kažu: više foka – više ajkula. Aron Meknil, australijski statističar koji prati podatke o ajkulama, kaže da njihova pojava oko Kejp Koda i povećana aktivnost u južnoj hemisferi nagoveštavaju ono drugo. "Nisam našao nijedan dokaz u poslednjih deset godina da broj velikih belih ajkula opada", kaže Meknil. "Tačno je da su ih ljudi mnogo potamanili, ali ne toliko da bi izumrle. Ja čak mislim da se njihov broj uvećava, ali vrlo, vrlo sporo."
Postoji razlog za nadu. Danas gotovo nijedan ribar ne ide namerno u lov na veliku belu ajkulu, ali po Konvenciji o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama, bele ajkule imaju visok status zaštite jer ih ribari hvataju slučajno. S tako malim brojem jedinki čak i slučajan ulov može znatno da ošteti vrstu, koja kao vrhunski grabljivac ima ekološki važnu ulogu u održanju ravnoteže umorima i okeanima
DA BISMO SAZNALI DA LI JE velikim belim ajkulama potrebna naša zaštita, nije dovoljno da znamo samo koliko ih ima, već i kuda idu. Njihove migracije nisu pravilne kao kod ptica ili leptira. Tu vlada zbrka – dok jedna pliva uz samu obalu, druga krivuda stotinama kilometara daleko na pučini. Mnoge, ali ne sve, izgleda se sezonski sele iz tople u hladnu vodu. I izgleda da su putanje različite za mužjake, ženke i mlade.
Danas, uz pomoć dugotrajnih odašiljača velikog dometa koji komuniciraju preko satelita, naučnici najzad imaju malo jasniju sliku. Naučnicisu već odavno primetili da odrasle velike bele iz Kalifornije i Meksika u poznu jesen napuštaju obalu i odlaze ka pučini. Sada konačno znamo i kuda odlaze: u dubine središnjeg Pacifika. Zašto baš tamo, to niko ne zna. "Ja to zovem festivalom belih ajkula", kaže Salvador Jorgensen, biolog koji proučava šta utiče na njihove migracije i ekologiju. "Taj deo mnogi zovu pustinjom okeana. Šta li kog đavola tamo rade?"
Jedan od mogućih odgovora jeste da se tamo pare, što bi objasnilo zašto niko nikada nije video njihovo parenje. Područje je otprilike veličine Kalifornije i duboko je više hiljada metara, zbog čega ih je nemoguće posmatrati. Ali satelitski odašiljači nam kazuju da ženke plivaju u ravnoj liniji, dok mužjaci plivaju gore-dole, verovatno u potrazi za partnerkama. Tako se polako stvara neka gruba slika o životu kalifornijskih belih ajkula. Pošto se preko leta i jeseni dobro najedu foka, odlaze u dubine okeana da se pare, oslanjajući se na naslagane rezerve energije. Mužjaci se zatim vraćaju do obale, dok ženke odlaze u nepoznatom pravcu, gde će provesti sledećih godinu ili više dana, verovatno da bi donele mlade na svet. Novorođene ajkule zatim odlaze do svojih hranilišta – recimo u vodama južne Kalifornije – gde se hrane ribom sve dok dovoljno ne porastu i ne pridruže se starijima u lovu na foke.
Ova slika nije potpuna. Ženke i mužjaci ne ostaju dugo zajedno na "festivalu", a ne znamo nigde se mladi rađaju. Ali mnogo toga objašjava. Na primer, kako se populacija oporavlja, primetan je i mnogo već broj mladih, šo objašjava zbog čega se u južoj Kaliforniji u poslednje vreme sreće mnogo ajkula. Ali u drugim delovima sveta mnogo je teže utvrditi neku šemu. Australijske ajkule se hrane uz južnu obalu, ali izgleda da nemaju nikakav "festival". A o ajkulama iz Atlantika znamo još manje. "Znamo samo da postoje lutalice i da postoje priobalne ajkule. A zbog čega je to tako, nemam pojma", kaž Skomal.
Iako još ne razume potpuno njihove migracije, Skomal je uveren da je belih ajkula ovde bilo i u prošlosti. U svojoj kancelariji u Nju Bedfordu, nedaleko od Kejp Koda, pokazao mi je studiju o pronađenim kostima foka iz arheološih nalazišta Indijanaca duž istočne obale Amerike. Iz nje proizilazi da su foke potamanjene prekomernim lovom čitavih sto godina pre Deklaracije o nezavisnosti. Zbog toga je uvek i bilo tako malo atlantskih sivih foka tokom 240-godišnje istorije Sjedinjenih Država. Danas, međutim, zahvaljujući Zakonu o zaštiti morskih sisara kolonije foka ponovo naseljavaju obale Nove Engleske. A čim su se vratile foke, vratile su se i ajkule.
JEDNOG VEDROG AVGUSTOVSKOG JUTRA ukrcavam se u avion dvosed s Vejnom Dejvisom, pilotom osmatračem, veteranom u lovu na tune i sabljarke, koji sada pomaže naučnicima da pronađu bele ajkule. Voda je ovde toliko plitka da se ajkule mogu videti i golim okom iz vazduha. Za nepunih 30 minuta leta videli smo ih sedam kako krstare uz obalu tamo gde se sive foke hrane. Pri povratku Dejvis i ja prelećemo iznad nekoliko plaža prepunih kupača, svega 1,5 km severnije.
Lokalno stanovnišvo je, bar za sada,prihvatilo nove susede. Tu su plišane žvotinje, majice, posteri, a organizovana je i izložba pod nazivom "ajkule u parku". Velika bela je čak postala i maskota lokalne srednje škole. Ajkule se uglavnom predstavljaju iz profila – s njihove klovnovske strane. Međutim, stručjaci upozoravaju da će se neko ovde pre ili posle suočiti s ajkulom spreda i upoznati njihovu drugu stranu – onu sa zubima.
Napadi na ljude neverovatno su retki. U kalifornijskim vodama verovatnoća da nekog surfera ujede ajkula jeste jedan prema 17 miliona. Za kupače je verovatnoć još manja – jedan napad na 738 miliona kupača, barem prema nedavnoj studiji Univerziteta Stenford. Kada je reč o Kejp Kodu, nije uopšte pitanje da li će do napada doći, već kada. Poslednji smrtonosan napad u Novoj Engleskoj desio se još 1936. godine, ali bilo je nekoliko situacija gde zamalo da dođe do nesreće. Jedan kupač je 2012. godine bio ujeden za obe noge, a dvojica veslača su 2014. godine bila izbačena iz svojih kajaka, ali su srećom umakli neozleđeni.
Ako se dogodi neki ozbiljniji napad, i u Masačsetsu će, kao i drugde na svetu, ljudi početi da se pitaju da li od ajkula u njihovim vodama ima više šete nego koristi.
Moguće je da se populacija velikih belih ajkula oporavlja svuda na svetu kao posledica povećanja populacija foka i morskih lavova. I moguće je da se ajkule vraćaju na svoja stara lovišta i ponovo preuzimaju obale koje su nekad davno izgubile.
A opet, moguće je da velike bele danas vise nad ponorom izumiranja, držeći se za ivicu samo vrškom svojih testerastih zuba. Možemo li potisnuti svoj strah i pružiti ruku ovom stvorenju? Možemo li imati milosti prema nemilosrdnim očima jednog čudovišta?
