Ko zna kako bi danas izgledao srpski film da se početkom pedesetih godina proteklog veka nije pojavio legendarni Pavle Vuisić.
Juče se navršilo tačno 29 godina njegove smrti, pa se povodom toga prisećamo i životne priče jednog od najboljih glumaca koje je Srbija ikada imala. Desetog jula 1926. godine, kada je velikan našeg glumišta došao na svet, verovatno niko nije ni pomislio da je rođen umetnik koji će promeniti dotadašnji trend oživljavanja likova pred kamerama i na potpuno drugačiji, komičan i ironičan način osvajati gledaoce. Uprkos činjenici da nije bio školovan glumac i da je svojevremeno maštao o tome da postane pravnik, jedan od najvećih filmskih umetnika Srbije tokom svog glumačkog veka odigrao je preko sto uloga na kojima su mu tada zavideli, a situacija nije drugačija ni danas. Međutim, i pored svog talenta, retko je dobijao glavne role. Jedni su zastupnici teze da ih nije zasluživao, a drugi su pak tvrdili da ih sam Pavle nikako nije želeo. Bilo kako bilo, ni osamdeset četiri godine kasnije nije se pojavio glumac koji je toliko prezirao i nipodaštavao svoju profesiju, a istovremeno bio neponovljivo uspešan u njoj i nadasve voljen od publike.
Jer, Pavle je umeo da odbije i najbolju ponudu za film kako bi ostao na svojoj barci i uživao pored Save ili bi odlazio u svoje omiljene kafane kojima je svakodnevno iznova nalazio nove zamerke. Za njega je odlazak na rad u inostranstvo, i snimanje sa svetski slavnim rediteljima bio najgori mogući scenario. Vujisić se nikada ni po koju cenu nije prodavao za nešto što nije, i do smrti je ostao predan stavovima koje je tokom mladosti stekao na ulici. Pavle Vuisić rođen je 10. juna 1926. godine u Beogradu gde je ostao da živi sve do svoje smrti 1. oktobra 1988. godine. Detinjstvo i svoje najmlađe dane proveo je na ulicama starog međuratnog Beograda koji se taman oporavljao od jednog i pripremao za Drugi svetski rat. Međutim, ovom tada dečaku to nije predstavljao problem jer je još od najranijih dana hvatao maglu i tražio pogodnu ekipu s kojom bi mogao da napravi kakvu kvalitetnu štetu o kojoj bi komšije dugo i naširoko pričale.
Riska od Ristane, vriska će tek da nastane: Radmila Savićević, baka koju je voleo ceo Balkan!
Studirao je prava koja nikada nije završio, ali je bio veoma pametan i inteligentan čovek. Čitao je sve što bi mu došlo pod ruku, od etiketa na bocama, pa do one najteže literature, čiji bi i naziv malo ko umeo da razume. Osim toga, na svakojakim papirnim paklama od cigareta i na kraju u sveskama, zapisivao je svoje misli i pesme. Sve do ranih pedesetih godina ogledao se u novinarstvu, radio je na Radio Beogradu, a nepunu sezonu glumio je i u Pančevačkom pozorištu. Nekoliko puta je bezuspešno pokušavao da se upiše na Akademiju za pozorišnu umetnost. Baš u tom periodu, 1950. godine statirao je na filmu Čudotvorni mač. Filmsku karijeru otpočeo je 1955. godine epizodnom ulogom u Šolaji, a ubrzo zatim dobio je i glavnu rolu u Tri koraka u prazno, za koju je nagrađen Zlatnom plaketom Arena na festivalu u Puli. Jedan od retkih istaknutih filmskih glumaca koji ništa ne duguju pozorištu, tokom čitave karijere izuzetnom jednostavnošću življenja i glumljenja svrstao se u sam vrh evropske filmske glumačke elite. Uvaženi kritičari toga doba isticali su da se činilo kao da uopšte ne glumi, da je uvek isti, ali da je svaku emociju i mimiku njegovog lica bilo nemoguće ponoviti.
Upoređivali su ga sa Orsonom Velsom i mnogim drugim slavnim umetnicima. Inače, Orson Vels je za Pavla rekao da je veći glumac i od njega samog, da mu zavidi i da je on vulkan glume. Od njega je na poklon dobio šubaru koju je slavni holivudski glumac nosio na snimanju Bitke na Neretvi. Dok je bio u Jugoslaviji, Vels je redovno išao u Kinoteku i gledao Pavlove filmove. Svi su verovali da je bio onaj kalibar glumca koji bi ma gde da se rodio ili pojavio, sigurno napravio veliku i blistavu karijeru, ali njega to nije zanimalo.
Kad je on umro, Sonja Savić je omrzla Beograd: Tragedija koja se i danas pamti
Izdvajan kao neponovljiva ličnost, gigant jugoslovenske filmske i glumačke umetnosti, Vuisić je svojom pojavom, izražajnim licem, diskretnom i ležernom glumom, kao i nekom elementarnom istinitošću znao da nadogradi i loše scenarijske predloške. Kao svojevrsni osobenjak, sve svoje slobodno vreme provodio je na Savi, daleko od društvene i kulturne javnosti.
"Voleo je društvo, kafanu, reku, da se uvek nešto događa. Ujutro nikad nije znao gde će završiti i kuda će ga vetar tog dana odneti. Jedino je znao kuda će kad je imao snimanja, a to mu je teško padalo. Voleo je da zida i gradi, imao je smisla za detalje, znao je za cake. Voleo je brodove, Adu Ciganliju. Imao je splav i čamce, ni sama ne znam koliko ih je promenio, prodao ili poklonio. Više pokloni nego što proda, a onda napravi druge, i tako ukrug. Govorio je ono što je mislio. Stvarno nije imao obzira. Ni prema kome. Interesantno je, međutim, što nikad nije hteo da ide u inostranstvo. Mnogi su mu nudili posao u koprodukcijama, nije hteo ni da čuje. I ja sam ga molila da idemo u Englesku. Naravno, bezuspešno. Režim je njega, naprotiv, voleo. Bio je poželjan u svakom filmu, dobio mnoštvo nagrada, čak su hteli da mu daju i Avnojevu. Toliko je od toga bežao. Na kraju je seo i napisao da ne želi tu nagradu. Kad je dobio Slavicu, današnju nagradu Pavle Vuisić koja se tradicionalno dodeljuje na festivalu u Nišu, nije hteo da je uzme. Kod Tita je bio samo jednom, posle premijere filma Bitka na Neretvi", pričala je glumčeva supruga Mirjana, prisećajući se koliko je i sama izbegavala projekte na kojima bi kao filmski radnik radila sa njim. Osim što je bio težak čovek, bio je težak i kao saradnik. Međutim, niko ko ga se seća ne kaže da je bio loš, već prosto nije voleo da glumi i tu profesiju je smatrao krajnje nevažnom i nebitnom. Nikada nije izgovarao tekst kako je napisan, nije prihvatao svoje materijalno učešće u filmu, neprofesionalnost, gubljenje vremena. Svoj je rad odmah naplaćivao. Bio je glumac najšireg dijapazona i bez određenog faha, koji je mogao podjednako sugestivno da igra sve što odgovara njegovoj robusnoj i pitomoj prirodi. Iako često u situaciji da prihvati sve što mu ponude, glumio je i u filmovima najistaknutijih reditelja, pa mu je uloga dede u Događaju donela Oktobarsku nagradu grada Beograda i Cara Konstantina u Nišu, uloge u filmovima Hajka, Beštije i Povratak otpisanih Zlatnu arenu na festivalu u Puli, a za ulogu u filmu Razmeđa iz 1973. godine, dobio je Grand Prix u Nišu.
Već od 1957. godine igrao je uloge različitog opsega u delima Majstor i Margarita, Čuvar plaže u zimskom periodu, Pas koji je voleo vozove, Petrijin venac, Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug, Majstori, majstori, Sećaš li se Doli Bel. Igrao je u više televizijskih serija: Servisna stanica, Više od igre i Kamiondžije, koje su mu donele posebnu popularnost. Mada su Miodraga Petrovića Čkalju i njega mnogi smatrali za idealan tandem na filmskom platnu i pred kamerama, u privatnom životu njih dvojica nisu imali nikakve dodirne tačke. Naime, godinama nisu pričali, a i umrli su u zavadi. Navodno je Pavla izluđivala Čkaljina iskvarenost, želja za dominacijom i sklonost ka spletkama koje mu nikada nisu bile strane. Ovaj večiti boem je pored uspešne karijere uživao i u skladnom braku pored supruge Mirjane pune trideset i dve godine, sve dok ih njegova smrt nije rastavila. "Važio je za neozbiljnog momka i moji roditelji su se protivili našoj vezi, čak su me zaključavali kako bi nas sprečili da se viđamo. Međutim, kada su shvatili da sam čvrsto rešena u svojoj nameri da se udam, popustili su uz reči da nakon te odluke nema nazad, što sam i prihvatila. Upoznali smo se na rođendanu mog brata od tetke s kojim se Pavle družio. Bila sam raspoložena i mnogo sam pričala, a on me je slušao. Tada je bila čast kad mladu devojku neko sluša. Do sledećeg susreta prošle su tri godine. Nijedan drugi muškarac mi nije bio zanimljiv, dok mi je Pavle još na prvi pogled bio interesantan. I zaista, život s njim bio je potpuno neverovatan. Dok bi on bio u kafani, vreme sam uglavnom provodila sa svekrvom jer mi boravak u kafani, za razliku od njega, nije odgovarao. Mnogo je voleo kafanu i od početka našeg zajedničkog života plašila sam se da i sam ne otvori jednu", osvrnula se na davnašnja vremena njegova supruga Mirjana kojoj je problem predstavljalo i to što je zbog prirode svoje profesije sa suprugom često zajedno bila i na poslu.
"Bila sam filmski radnik, ali nisam volela da radimo na istom projektu. Najviše sam se plašila da budemo zajedno dok je Pavle snimao seriju sa Čkaljom, jer je među njima vladala potpuna netrpeljivost, tako da Čkalju nikada nisam upoznala. Prihvatila sam sve Pavlove vrline i mane i navikla da živim s njima, ali bez obzira na sve, izuzetno se brinuo za mene. Bilo mi je veoma teško kada je umro, a ja i danas, dvadeset tri godine otkako ga nema, još čuvam njegove stvari", ispričala je Mirjana pre nekoliko godina.
Bila je ponos i lepota stare Jugoslavije: Tragedija koja se i dalje pamti (FOTO)
Bio je principijelan čovek koji nikada nije želeo da prihvata norme koje su mu drugi nametali, ali s druge strane sebi je uvek želeo da ugodi. Nekad sebično, ali skoro nikad na štetu drugih, samo da svoj princip istera do kraja. "Nije pridavao značaj važnim datumima jer je to kod njega zavisilo od raspoloženja, ali je, kao i svaki čovek, voleo pažnju. Umeo je da kaže kako ne želi da mu obeležavamo rođendan, a onda bi se ujutro, na dan svog rođenja, probudio i rekao: Danas je meni srećan rođendan. S njim je život bio zanimljiv i stalno me je uveseljavao. Nepunih dvadeset godina živeli smo zajedno sa Pavlovom majkom, njegovim bratom, jetrvom, zaovom... Rođena sam u sličnoj, mnogobrojnoj porodici, a danas je knjiga pala na jedno slovo. Ipak, ne smeta mi. Često mi je Pavle govorio: Bićeš ti zadovoljna što nemaš dece. Nikada naročito nisam maštala o potomstvu. Volela bih da se dogodilo, ali mi nije nedostajalo. Iako to nije hteo da prizna, čini mi se da su njemu naslednici ipak nedostajali jer je izuzetno voleo decu", svojevremeno je ispričala Mirjana.
Iako u svojoj blizini nije voleo veliku decu ni nepoznate ljude, malu je obožavao. Oni koji ga poznaju često govore da je satima, netremice umeo da posmatra bebe, a onda da im prepričava svaki njihov pokret. Onolika gromada namrštotine u trenutku bio se transformisala i u najmanje i najnežnije mače čim bi se približio onim najmlađima. Mada se tačno znalo gde je njegovo mesto u kafani, koje piće pije i u kom vremenskom periodu želi s nekim da razgovara, deci je dozvoljavao da mu svašta rade. Čupali su mu brkove, vukli ga za obrve i obraze, a on se na sve to samo slatko smejao. Čim bi malo poodrasla nisu smela da mu prilaze ni na metar ako nije dobre volje, a šta bi se desilo kad bi postavili neodgovarajuće pitanje, to niko nije želeo ni da zamisli, a ne da sazna. Ono što je sigurno jeste da je do smrti žalio što nije uspeo da postane roditelj.
