„Alisa u Zemlji čuda“ je jedna od najpoznatijih i najomiljenijih dečijih priča na svetu. Od trenutka kada je prvi put objavljena 1865. godine, knjiga nikada nije prestala da se štampa i nastavlja da očarava čitaoce svih generacija. Mnogima su poznate avanture malene Alise i njeni susreti sa maštovitim stvorenjima, ali malo ko zna pravu priču koja stoji iza nastanka ove magične knjige i čoveka koji ju je stvorio.
Susret sa inspiracijom
Sve je počelo sa matematičarem Čarlsom Dodžsonom, profesorom na Oksfordskom univerzitetu. Dodžson je bio poznat po svojoj ljubavi prema fotografiji, a jednog dana je fotografisao porodicu Lidel, čija je kuća bila u blizini kapelice Krajst Čerča. Henri Lidel, dekan Univerziteta, živeo je u kampusu sa suprugom i desetoro dece. Tog dana u njegovoj pratnji bile su tri ćerke – Edit, Lorina i Alisa. Fotografija u to vreme bila je još novina, pa je porodica bila posebno oduševljena što će Dodžson zabeležiti njihov porodični portret.
Dodžson je bio prirodno dobar sa decom i provodio je mnogo vremena igrajući se i zabavljajući ih. U razgovoru i igrama, počeo je da izmišlja priču o magičnom svetu zvanom Zemlja čuda. Alisa, tada tek četvorogodišnja, pokazala je izuzetnu radoznalost i hrabrost, a upravo je ona postala Dodžsonova muza i centralna inspiracija za priču.
Nastanak čuvenih avantura
Čarls Dodžson je, fasciniran Alisinim karakterom i njenom živahnošću, odlučio da beleži priče koje je pričao devojčicama. Tokom veslanja niz reku Temzu 25. aprila 1856. godine, zajedno sa kolegom Robinsonom Dakvortom, Dodžson je ispričao Alisi, Lorini i Edit priču o zemlji u kojoj ništa nije onako kako izgleda. Priča je bila toliko očaravajuća da je mala Alisa insistirala da je zabeleži i pretvori u knjigu.
Tokom sledeće godine, Dodžson je neumorno pisao i razvijao ilustracije, pažljivo crtao likove i pokušavao da prenese detalje iz stvarnog života u fantastične avanture. Njegov rad bio je kombinacija preciznosti i maštovitosti – likovi su često izgledali tužno ili zamišljeno, dok je beli zec, kako veruju neki biografi, mogao biti alegorija samog autora.
Na kraju je priču poklonio Alisi kao božićni dar pod naslovom „Alisine avanture pod zemljom“, sa posvetom: „U znak sećanja na letnji dan“.
Luis Kerol – pseudonim i nastanak fenomena
Knjigu je Dodžson objavio pod pseudonimom Luis Kerol, želeći da odvoji svoj miran život profesora matematike od literarnog uspeha. „Alisa u Zemlji čuda“ je gotovo odmah postala bestseler, a Dodžson je kasnije objavio i nastavke priče. Njegova tajna kombinacija maštovitog sveta, precizne logike i igre reči stvorila je remek-delo koje je osvojilo čitav svet.
Čarls Dodžson – čovek iza priče
Čarls Dodžson je odrastao u svešteničkoj porodici kao najstarije od više dece. Još kao mlad je voleo da zabavlja mlađe sestre pričama i domaćim časopisima koje je sam ilustrovao. Veruje se da je njegova naklonost prema društvu dece proizašla iz osećaja nostalgičnosti i ljubavi prema njihovoj iskrenosti i spontanosti.
Njegov odnos sa decom Lidel bio je posebno blizak – Alisa je bila hrabra, radoznala i energična, dok je Dodžson, fasciniran njenim karakterom, stvorio priču koja će nadživeti njegove živote.
Nasleđe i magija priče
„Alisa u Zemlji čuda“ nije samo knjiga za decu. To je delo koje kombinuje logiku, maštu i filozofiju, a njegova univerzalnost i danas inspiriše čitaoce, umetnike, filmadžije i naučnike. Dodžsonovo stvaralaštvo pokazuje kako jedno prijateljstvo i inspiracija mogu da stvore remek-delo koje traje vekovima.
Knjiga je postala kulturni fenomen, predmet brojnih analiza, adaptacija i reinterpretacija, a Alisa i njene avanture nastavljaju da očaravaju čitaoce širom sveta, dok magija priče živi u svakom novom izdanju.
Čarls Dodžson – čovek iza pseudonima Luis Kerol
Dok je pseudonim Luis Kerol bio poznat i voljen širom sveta, stvarni čovek iza njega – Čarls Dodžson – imao je mnogo unutrašnjih problema i kompleksan život koji je retko izlazio u javnost. Iako je njegov rad nadmašio svaku očekivanu slavu, sam Dodžson je bio tiha, povučena ličnost, često suočena sa fizičkim i mentalnim izazovima.
Fizički i mentalni problemi
Dodžson je tokom života imao disleksiju, što mu je otežavalo čitanje i razumevanje teksta, zbog čega je verovatno više voleo rad sa brojevima kao matematičar. Pored toga, imao je govornu manu – mucanje – što mu je onemogućavalo da javno govori ili predaje kao sveštenik pred velikim auditorijumom. Njegov odnos sa odraslima bio je stoga ograničen, dok je sa decom mogao da komunicira prirodno i opušteno.
Neki istoričari veruju da je Dodžson možda patio od opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP), jer su svedoci i dokumenti pokazivali da je uvek držao savršeno ispravnu pozu, bio izuzetno uredan i kontrolisao svaki detalj u svom okruženju. Uz sve to, Dodžson je patio od migrena, koje su ponekad bile toliko intenzivne da je normalno funkcionisanje postajalo gotovo nemoguće.
Nakon što je objavio knjige o Alisi, pažljivo je odvojio lični život od onog pseudonimnog „Luisa Kerola“. Pisma obožavalaca stizala su na Oksford, ali Dodžson retko odgovarao i često je tražio da se pisma vrate pošiljaocu. Njegov društveni život sa odraslima bio je ograničen, što ukazuje na teškoće u prilagođavanju odraslom svetu.
Pitanje seksualnosti i kontroverze
Jedan od najkontroverznijih aspekata Dodžsonovog života je njegova bliskost sa decom, posebno sa Alis Lidel i njenim sestrama. Svedoci kažu da je Dodžson često tražio od roditelja dozvolu da fotografiše decu i pažljivo birao prijateljstva među njima. U pismima Alisi ponekad je izražavao koliko mu nedostaje kada nije sa njom i čak je tražio da mu pokloni pramen kose.
Kao član akademske zajednice Oksfordske Kristove crkve, Dodžson je bio deo društva koje je propovedalo celibat i suzdržavanje od seksualnih želja. Iako nije bio sveštenik i mogao je formalno da se oženi, bio je pod uticajem ideala koji su seksualne impulse smatrali smetnjom za jasno razmišljanje.
Iz dostupnih dokumenata i pisama, jasno je da je bio heteroseksualac i da nije pokazivao seksualnu privlačnost prema deci. Neki istoričari spekulišu o njegovim osećanjima prema Alisi, ali ne postoje dokazi koji bi ukazivali na bilo kakvo neprikladno ponašanje.
Kontroverzna fotografija Alise Lidel
Jedna od najdiskutovanijih fotografija Alise Lidel prikazuje je kao šestogodišnjakinju u kostimu sluškinje ili prosjakinje, sa pocepanoj haljinom koja otkriva grudi. Pogled joj je prodoran i odrasli često ovo danas ocenjuju kao uznemirujuće. Ipak, stručnjaci ističu da je u viktorijanskoj eri ovakva praksa bila sasvim normalna, jer su deca srednje klase često oblačena u kostime i fotografisana za zabavu ili umetničke potrebe. Alisa je nosila i brojne druge prikladnije kostime.
Odnos prema Alisi i odrasli život
Čini se da je Dodžson imao jake emocije prema Alisi, ali ih je trudom i disciplinom potiskivao. Njegovi dnevnici i pisma pokazuju da je susret sa Alisom bio emocionalno intenzivan i da je često gubio san zbog svojih osećanja. Praunuka Alise, Vanesa Tejt, smatra da je Dodžson bio zaljubljen u Alisu, ali da to nikada sebi ne bi priznao.
Kada je Alisa odrasla, umorila se od konstantnog povezivanja sa likom iz knjige. Sa 11 godina, porodica Lidel prekinula je prijateljstvo sa Dodžsonom, iako je on uspeo da je fotografiše i kada je imala 18 godina. Fotografije pokazuju da je izgledala nesrećno i neprijatno, što je moglo biti posledica smrti njene sestre Edit ili gubitka detinjstva obeleženog slavom lika Alise.
Alisa je veći deo života pokušavala da odvoji sebe od fiktivnog lika i vodila miran život u engleskom selu, podižući porodicu. Kasnije, u svojim osamdesetim godinama, prihvatila je povezanost sa likom i čak putovala u Njujork, gde je izjavila da su avanture pod zemljom i dalje izuzetno uzbudljive. Na njenom nadgrobnom spomeniku jasno je označeno: „Alisa u zemlji čuda“.
Debata o psihodeličnim drogama u „Alisi u zemlji čuda“
„Alisa u zemlji čuda“ je knjiga koja je od svog prvog objavljivanja fascinirala, zbunjivala i ponekad čak plašila čitaoce. Njena nadrealna struktura, šarena mašta i neočekivane transformacije likova i okoline doveli su do brojnih tumačenja koja idu daleko izvan same priče. Jedna od najupornijih i najkontroverznijih teorija jeste da Luis Kerol, odnosno Čarls Dodžson, možda nije bio sasvim „prisan“ sa realnošću dok je pisao – ili, u najmanju ruku, da je njegova mašta reflektovala iskustva s psihodeličnim supstancama.
Mnogi su primetili da priča obiluje elementima koji podsećaju na droge koje menjaju stanje svesti. Gusenica koja puši lulu mogla bi biti aluzija na opijum, koji je u to vreme bio legalan i često se upotrebljavao u medicinske svrhe. Pečurke koje Alisa jede i koje menjaju njen rast, kao i misteriozne boce sa napitcima, često se tumače kao simboli halucinogena i laudanuma – tada popularnog tinktura od opijuma. Takva tumačenja sugerišu da je svet Alise odraz unutrašnjih vizija, mračnih snova i eksperimentalnog uma autora.
Ipak, neki stručnjaci odbacuju ove teorije. Dr Heder Vortington, profesorka sa Univerziteta u Kardifu, ističe da percepcija „skrivenih poruka o drogama“ potiče uglavnom iz hipi pokreta 1960-ih. Prema njenom mišljenju, tadašnja generacija je projicirala ideju o halucinogenim uticajima na Kerolovu priču, jer je simbolika i nadrealnost romana odgovarala iskustvima s psihodelicima. Dakle, knjiga nije nužno bila nikakav “manifest upotrebe droga”, već bogata i složena fikcija koju su čitaoci iz različitih epoha tumačili prema sopstvenim kulturnim okvirima.
Ilustracije i čudne scene
Kada je izdavač Mekmilan pripremao knjigu za štampu, Luis Kerol je sarađivao sa jednim od najtalentovanijih dečjih ilustratora tog vremena, Džonom Tenijelom. Tenijel je trebao da pretoči Kerolovu maštovitu viziju u slike koje će dopuniti priču i učiniti je nezaboravnom za mlade čitaoce. Međutim, mnoge scene koje je Kerol zamislio bile su toliko neobične i nadrealne da je ilustrator često morao da vraća crteže na doradu.
Jedan od najpoznatijih izazova bio je prikaz lude čajanke, koja je postala ikonična scena u knjizi. Kerol je imao jasnu viziju – stolovi koji se pomeraju, stvorenja koja govore i hodaju, karte koje se ponašaju kao ljudi – a Tenijel je morao da prenese te ideje u vizuelni oblik. Kad ilustracija nije odražavala njegovu zamisao, Kerol je bio uporan u vraćanju i korekcijama.
Jedna scena posebno je zbunila Tenijela: osa u perici. U ovoj sceni, Alisa susreće osu sa raskošnom, plavom kovrdžavom kosom, što je izgledalo apsurdno i nespojivo sa realnim prikazom. Tenijel je navodno rekao Kerolu:
„Osa u perici je potpuno izvan svih okvira umetnosti.“
Ipak, Kerol je bio odlučan da scena ostane, jer je želeo da svet Alise bude pun neobičnih, fantastičnih stvorenja koja pomeraju granice detetove mašte.
Usamljenost i slomljena srca
Jednog dana, 1863. godine, naizgled niotkuda, prijateljstvo između porodice Lidel i Čarlsa Dodžsona, poznatog široj javnosti kao Luis Kerol, iznenada se raspalo. Dodžson je bio pedantan u vođenju svojih dnevničkih zapisa i pažljivo beležio svaki trenutak svog života, što je sada omogućilo istraživačima da rekonstrušu delove ovog misterioznog događaja. Pet meseci nije uopšte pominjao porodicu Lidel u svojim beleškama, sve dok ih nije ugledao na božićnoj zabavi u decembru iste godine. Njegov dnevnik beleži kako se morao sakriti kako ih ne bi slučajno sreo – trenutak koji opisuje kao izuzetno neprijatan i emotivno bolan. Na kraju su se ipak sreli na čaju, ali atmosfera je bila toliko napeta da je bilo jasno da se staro prijateljstvo više ne može obnoviti.
Nakon Dodžsonove smrti, njegove nećake su nasledile dnevnike. Ipak, odlučile su da iseču stranice koje su sadržale detalje o tom sudbonosnom danu, skrivajući informacije koje bi mogle narušiti ugled porodice. Do danas, tačni razlozi prekida prijateljstva ostali su misterija – kao da je istina bila toliko traumatična da bi je bilo nemoguće sačuvati u sećanju bez bola.
Jedno pismo koje je napisala Dodžsonova nećaka sugeriše da je gospođa Lidel planirala da ga spoji sa guvernantom Alisinih sestara, Meri Priket. U viktorijanskim porodicama srednje klase, bilo je uobičajeno da majke aktivno traže „prikladne“ muževe za ljude koji provode vreme sa njihovom decom. Međutim, Dodžson nikada nije nameravao da se oženi Meri Priket. U stvari, na njoj je zasnovao lik zle Crvene kraljice u „Alisi u zemlji čuda“, jer je bila stroga i kritički nastrojena prema deci kada se loše ponašala.
Gospođa Lidel je, prema zapisima, dopuštala Dodžsonu da se udvara Alisinoj starijoj sestri Lorini, koja je tada imala samo 14 godina. U viktorijanskom kontekstu, to je bilo prihvatljivo jer su mnoge devojke u srednjoj klasi tada već mogle da se udaju sa 12 godina. Postoje spekulacije da je Dodžson, ukoliko bi se uopšte odlučio za brak sa jednom od devojčica, možda želeo da sačeka godinu dana da se oženi Alisom, koja je tada imala 11 godina. Iako ovo ostaje nagađanje, iz njegovih dnevnika jasno se vidi da je imao snažna osećanja prema Alis Lidel.
Prema pra-praunuki Alise, Vanesi Tejt, Alisina majka je bila izuzetno otmena i snobovska. Želela je da njene ćerke udaje za članove plemstva, a neko poput Dodžsona nikada ne bi bio dovoljno dobar. Kao najlepša i najinteligentnija, Alis je verovatno bila namenjena udaji za plemića, a gospođa Lidel je želela da prekine njihovo prijateljstvo kako bi sprečila bilo kakvu romansu.
Nakon nesrećnog incidenta, gospođa Lidel je spalila sva pisma koja je Alis dobila od Dodžsona. Kada je imala 80 godina, Lorinu je intervjuisao biograf i pitala ga šta se zapravo dogodilo. Rekla je samo da je Dodžson postao „previše ljubazan“ prema Alis, što je izazvalo sukob sa gospođom Lidel i dovelo do prekida prijateljstva.
Sramotne fotografije
Pored matematike, biblije i pričanja priča deci, Dodžson je bio strastveni fotograf. Iako je voleo da fotografiše druge, sebe je retko želeo da slika – plašio se da bi ga javnost mogla prepoznati. Njegova najveća strast bila su deca, a mnoge fotografije prikazuju mlade devojčice, uključujući Alis i njene prijateljice, u različitim kostimima. Neke od tih fotografija, gde su deca bila potpuno gola, izazvale su kontroverzu. Današnjim standardima ovo bi bilo nelegalno i podložno krivičnoj odgovornosti, ali u viktorijansko doba roditelji su često davali saglasnost, smatrajući da fotografije slave detinjsku nevinost.
U dokumentarcu „Timeline: Tajni svet Luisa Kerola“ otkrivena je fotografija tinejdžerke od oko 14 godina, pripisana Dodžsonu i Alisinoj starijoj sestri Lorini. Iako devojčica na slici ne deluje srećno, nema dokaza da je fotografija snimljena bez znanja roditelja. Savremeni istoričari su podeljeni – neki vide fotografiju kao dokaz potencijalne pedofilije, dok drugi tvrde da je izvorno bila umetnički izraz koji je bio u skladu sa tadašnjim običajima.
Skoro princeza
Gospođa Lidel je želela da njene ćerke udaje u višu klasu, pa je čak Alisu zvala „Kingfisher“, jer je podsticala devojke da šarmiraju najistaknutije mladiće na društvenim događanjima. Alisa je skoro postala zaručnica princa Leopolda, sina kraljice Viktorije, koji je studirao u Oksfordu, ali brak nije bio moguć zbog klasnih razlika.
Na kraju, Alisa se udala za Redžinalda Hargrivsa, profesionalnog kriket igrača, i imala tri sina – Leopolda, Alana i Karila, što se tumači kao omaž Luisi Kerolu. Živela je u udobnoj kući na selu, crta i slikala, ali tragično je izgubila dva najstarija sina tokom Prvog svetskog rata, a uskoro i muža. Godine 1948. prodala je originalni rukopis „Alisinih avantura pod zemljom“ za 15.400 funti privatnom kolekcionaru, što danas odgovara više od 215.000 dolara, a rukopis je kasnije dospeo u Britanski muzej.
