Isabel Arazu, autorka romana „Božija poruka“, žena je koja nam donosi priču iz ličnog iskustva. Prošla je kroz ono što mnogi samo gledaju u filmovima — iskušenje sa drogom, fizičko i emocionalno zlostavljanje, zatvor u koji je dospela nevina, i svet mode gde se glamur često koristi kao paravan za unutrašnje praznine. I umesto da padne — stala je na noge. Ne kao žrtva, već kao neko ko je iz pepela izgradio novo „ja“.
Kaže da ju je sve to oblikovalo, ali ne slomilo. Naprotiv. Postala je čvršća, direktnija, jasnija. I danas bez ustručavanja kaže: "Sve sam to preživela zahvaljujući Božijoj ruci. Ne onoj koja kažnjava, već onoj koja podiže."
Njena knjiga ne podilazi religijskim šablonima, ne nudi laka rešenja, niti tapše po ramenu. Ona udara tamo gde boli — i otvara prostor da čitalac sam odluči hoće li iz bola izaći slabiji ili snažniji.
Njeno uverenje da je Bog jedan, bez obzira na verske razlike, nije došlo kroz dogmu, već kroz lično duhovno traganje, promišljanje i unutrašnja iskustva. "U osnovi svih velikih religija prepoznala sam univerzalnu poruku ljubavi, odrastanja i nade. To mi je potvrdilo da je Bog isti za sve, iako ga ljudi nazivaju različitim imenima i pristupaju uu kroz različite obrede. Ta spoznaja me oslobodila straha — više ga ne gledam kao sudiju, već kao prisustvo ljubavi."
Njena vera nije se rađala u mirnim, lagodnim okolnostima. Naprotiv, oblikovana je kroz bol. "U detinjstvu sam verovala kao sva deca. Kasnije, kroz gubitke i lične lomove, vera je postajala jača, dublja. Moja vera nije došla iz izobilja, već iz bola." Ta iskustva, i geografska i duhovna, vodila su je kroz različite religijske svetove — od Persije, preko Turske, do pravoslavlja koje je ponelo njenu dušu.
"Kroz susrete s islamom u Turskoj, do pravoslavlja koje me je oblikovalo, shvatila sam da svi putevi vode ka ljubavi, milosti i unutrašnjem miru."
Prelomna tačka dogodila se onda kada se najmanje nadala — u zatvoru. Iako je tamo završila nevina, to iskustvo je promenilo sve. "Boravak u zatvoru bio je trenutak kada sam najdublje osetila Boga — ne kroz reči, već kroz ljubav." U trenucima kada bi sve utihnulo, kada su zidovi bivali preuski i svet predaleko, spoznala je Boga kao prisustvo, kao toplinu, kao mirnu luku. "Danas Boga doživljavam na više nivoa — kao silu, prisustvo i osećaj."
Zatvor ju je promenio. "Najjasnije sam osetila da više nisam ista kada su strah i bes prestali da me vode. Zamenila ih je ljubav, odrastanje, dublje razumevanje govora." Najteža u svemu bila je — nepravda. Ne samo činjenica da je fizički zatvorena, već da je istina nemoćna pred sistemom, da su je neki ljudi ostavili. A ipak, u ogledalu tih dana, videla je više od slomljene žene.
"Videla sam umornu i slomljenu ženu, ali u njenim očima tinjala je vatra. To nije bila slabost, već tiha hrabrost da izdrži. Vremenom sam shvatila da ta žena više ne postoji. Godine bola pretvorile su se u tišinu snage. Nova, snažnija ja."
Tada se dogodila i prekretnica u razumevanju smisla patnje. "Prestala sam da pitam 'zašto ja?' kada sam shvatila da iz bola raste duša. Počela sam da pitam 'zašto ne ja?', ako kroz mene može da se rodi snaga, vera i poruka za druge, onda taj put ima smisla."
"Danas slobodu ne vezujem za prostor, već za stanje duha. Tek kad sam je fizički izgubila, shvatila sam da prava sloboda dolazi iznutra."
Dve decenije provela je u braku sa Srbinom u kome, kako iskreno priznaje, podrške nije bilo baš onda kada joj je najviše trebala.
Bilo je u tom braku svega, i pelina i meda. U početku strast i ljubav, kasnije psihičko zlostavljanje, problemi, razilaženje mišljenja.
„Najteže je priznati sebi da nešto što si gradio toliko dugo više ne postoji onako kako si verovao“, kaže. Ipak, kada je došla do tačke u kojoj više nije mogla da ignoriše unutrašnju tišinu, odlučila je da prekine tišinu i kaže – dosta je. „Snagu da to uradim dalo mi je saznanje da zaslužujem mir, istinu i podršku. Shvatila sam da ljubav ne znači trpeti, već biti podržan. Tada nisam birala kraj braka – birala sam početak sebe.“
Samoća koju je iskusila nije počela iza zatvorskih vrata. Počela je mnogo ranije – u svakodnevici života pored čoveka koji je fizički bio tu, ali duhovno daleko. „U braku me je boleleto to što sam bila sama pored nekog, a u zatvoru jer sam bila fizički odvojena od svega poznatog. Ali u toj tišini, u samici, počela sam da čujem sebe. Naučila sam da ona ne mora biti praznina, već prostor u kojem se duša leči i ponovo rađa.“
Iako priznaje da ju je najviše bolela upravo ta zatvorska samoća, iz nje se izdigla snažnija. Naučila je da određeni ljudi u našim životima, posebno oni koji nas najviše bole, dolaze s lekcijom. „Brak me je naučio da budem još jača i još bolja. Da prepoznam sopstvenu vrednost. Da ne mislim da je hrabrost samo u odlasku, već i u samom uvidu da zaslužujem bolje.“
Na pitanje da li je otišla kada je bilo prekasno ili kada je bila spremna, odgovara bez trunke sumnje: „Spremna! Nikad nije kasno.“
Isabel je bila deo industrije sveta elite
Dugo je bila deo modne industrije i sveta elite – svetova u kojima, kako kaže, sve spolja blista, ali unutrašnji mir mora da se neguje daleko od reflektora.
„Uspevala sam da ga sačuvam tako što nikad nisam zaboravila ko sam kad svetla pozornice utihnu.“ Ljude koje je oblačila – političare, umetnike, zvezde – doživljavala je ne kao idole, već kao ranjive pojedince koji su joj često više nalikovali na izgubljene duše. „Oni nisu ostavili trag na meni. Ja sam bila njihova tiha podrška, kao terapeut. Trag sam ja ostavila na njima.“
Iza svetlucavih haljina i glamuroznih događaja, često se krila praznina, potraga za sobom, pokušaj da se spoljašnjim sjajem ispuni unutrašnja praznina. „Da, apsolutno – ti ljudi su često bili izgubljeniji nego ja.“
U svom butiku je oblačile zvučna imena političara, a jedna anegdota posebno joj je ostala u sećanju. Za operu u Beču, ušla je žena čije joj je lice odmah bilo poznato.
"Prepoznala sam Naomi Kembel. Bila je oduševljena haljinom, kaputom i sandalama koje sam joj pripremila. Zahvalila se sa osmehom i rekla - Hvala, dušo, vidimo se uskoro. Kad su otišli, rekla sam šefici ko je bio. Nije mi verovala. Pošto svi znaju da volim slatkiše, kladile smo se u tri kilograma čokolade. Sledećeg dana, Naomi je svanula u novinama u našoj haljini. Moja pobeda - tri kilograma čokolade i nezaboravna priča".
Ali, iza svega toga, od zatvorske tišine, preko slomljenih odnosa do svetla modne scene - izašla je žena koja više ne trpi, već bira. Ne živi da bi se svidela drugima, već da bi čula sebe. I danas, kad govori, njen glas je tih, ali nepokolebljiv - kao da dolazi od nekog slobodnijeg sveta.
"Danas slobodu ne vezujem za prostor, već za stanje duha. Tek kada sam je fizički izgubila, shvatila sam da prava sloboda dolazi iznutra."
Njen put nije bio lagan, ali je bio istinit. A u toj istini rodila se snaga koja danas tiho govori — iz tame je moguće poneti svetlost. Iz nepravde poneti veru. I iz gubitka — sebe ponovo pronaći.
U najtežim trenucima, kada je sve delovalo izgubljeno i kada je tlo nestajalo pod nogama, ona nije pronašla utehu u svetlima reflektora, već u tišini. U svetu glamura, u kojem je spolja sve blistalo, videla je lica ljudi koji su delovali moćno i nedodirljivo, ali iznutra bili uplašeni i izgubljeni. Paradoksalno, dok je spolja bila na dnu, iznutra se osećala bogatije nego ikad. „Znala sam ko sam, šta osećam i kuda idem. U toj tišini bez sjaja pronašla sam sebe. A mnogi, uprkos reflektorima, još uvek tragaju.“
Upravo zato danas može da pruži utehu onima koji se osećaju zaboravljeno, slomljeno, bez vere. „Bog najčešće pronađe one koji su pali najniže. Nisi zaboravljena. On je za sve tu — samo Mu otvori srce.“ Te reči ne dolaze iz teorije, već iz proživljenog. Bila je, kako kaže, deo sveta u kome se od nje očekivalo da uvek bude jaka, sređena, uspešna. I upravo tada — kada su drugi mislili da ima sve — došla je ta radoznalost. Ne očaj, ne bunt, već pitanje: „Šta to drugi traže u tome?“ I tada je probala drogu.
„Nisam želela da pobegnem od sveta, već da testiram sebe. Ljudi su me gledali i mislili da mi ništa ne nedostaje, ali iznutra sam tragala. Želela sam da zadržim kontrolu. Srećom, to je bilo kratko. Uz Božiju pomoć, uspela sam da prekinem s tim.“ Nije, kaže, nikad poželela da ne oseća. „Uvek sam birala da osećam — bilo bol, bilo radost — jer dok osećam, ja živim.“
U njenom pisanju oseća se doticaj sa onostranim, sa duhovnim svetovima. Iako priznaje da jeste imala iskustva koja ne može racionalno objasniti, još uvek ih čuva za sebe. Ipak, kroz svaku reč i metaforu provlači se snaga intuicije — ne razuma. „Uvek me je vodila intuicija, uvek osećanja. Više verujem u osećaj nego u činjenice.“
Pisanje joj nije došlo kao izveštaj, već kao unutrašnja nužda, oblikovana tugom i borbom. „Patnja me je oblikovala i kao čoveka i kao pisca. Naučila me da slušam tišinu u tuđim očima. Bez nje, moje reči bi bile prazne. Ne slavim bol, ali priznam — iz njega su mi nicale najiskrenije rečenice.“
Njene priče nisu rezultat planiranog izraza, već preživljenih lomova. A u tim lomovima, ona je naučila da i najtiša soba, i najmračniji trenutak, mogu biti vrata — ne ka kraju, već ka sopstvenoj istini.
Autor: Stil / Lana Vidović
